Европа и други фронт

Пише: мр Радован Калабић

radovan-kalabic

Потомцима у Европи и данас трну зуби од „киселог грожђа“ које је британски премијер Винстон Черчил, уз невољну сагласност и млако противљење САД, износио пред Јосифа Висарионовича Стаљина на бојишну трпезу баш у најкритичнијим фазама Другог светског рата.

Ради се, дакако, о Черчиловим тенденциозним настојањима да до последњег момента одлаже отварање Другог, или Западног фронта насупрот Источног, или Главног фронта на европском ратишту, с прорачунатим и злонамерним крајњим циљем да се Руси и Немци, односно Словени и Германи, у што већем броју међусобно поубијају, или чак истребе, како би Англоамериканци уз минималне жртве сами загосподарили светом. Черчилови планови су се давно изјаловили, остављајући за собом кобне последице непотребног увећавања жртава, двогодишњег продужетка ратне агоније и отпочињање тзв. хладног рата у миру. Али је његова империјална и хегемонистичка амбиција наставила да живи у многим главама и пламти у многим срцима. Да није тако не би његови врли поштоваоци, те геополитички следбеници Збигњева Бжежинског и оперативци и јуришници Џорџа Сороша, чак и на почетку новог милемијума, на оној чувеној Конференцији у Братислави из маја 2000, на којој се расправљало о будућности Балкана и проширењу НАТО, отворено истицали да је : „Рат против Савезне Републике Југославије вођен да би се исправила погрешна одлука генерала Ајзенхауера из доба Другог светског рата. Због тога се из стратешких разлога, тумаче они, тамо (на Косову и Метохији, прим. Р.К.) морају стационирати амерички војници, те да се тако надокнади оно што је пропуштено 1945.“ У две реченице - три темељне заблуде ново-старих стратега англоамеричке глобалне хегемоније, која је у садашњим околностима променила само редослед, па је Вашингтон стао на чело, као гласноговорник, задржавајући улогу ударне песнице. Прва заблуда проистиче из ноторне историјске неистине да ратове изазивају или воде, добијају или губе - генерали. Друга – из погрешног закључка о пропуштеним приликама из 1945. године. И трећа, најкомичнија заблуда глобалистичких шарлатана и заточеника неолибералне догме сведочи о њиховој пустој самообмани да се у исту воду два пута може стати.

Амерички генерал Двајт Ајзенхауер, који је на Конференцији у Братислави, организованој ИСТОРИЈА, АНАЛИЗА: под заједничким покровитељством америчког Министарства иностраних послова и Спољнополитичког института Републиканске странке, грубо оклеветан за погрешне одлуке у Другом рату познат је и по томе што је одбио Черчилов захтев из априла 1945. да предузме заузимање Берлина. Он је и тенковима легендарног америчког генерала Џорџа С. Патона − за чију се физичку ликвидацију у инсценираном саобраћајном удесу, у Немачкој, озбиљно сумњичи OSS, претеча CIA − наредио да се повуку из предграђа Прага, чиме је, како сматрају површни познаваоци прилика у Другом светском рату, и практично славу ослободилаца чехословачке престонице препустио дивизијама Црвене армије, које су се тада налазиле на двеста километара од борбеног циља. Шта је руководило америчког генерала Ајзенхауера при спровођењу поменутих одлука? У формално-правном смислу њега су обавезивале одлуке са заседања Европске саветодавне комисије са седиштем у Лондону, сачињене од представника Велике Британије, САД и СССР из претходне, 1944. године, у којима су јасно разграничене окупационе зоне у Европи. Совјетској окупационој зони припала је скоро половина Европе, или све до линије која по вертикали спаја Шћећин (Либек) и Трст. Да је послушао Черчилов захтев и тиме прекршио одлуке Европске саветодавне комисије амерички Генерал би на делу и на своју руку подупро вековну енглеску стратегију, лапидарно срочену од стране противника Гордог Албиона, да се за енглеске интересе ваља борити до последње капи - туђе крви. У суштини, међутим, америчком политичком и војном врху већ је поприлично дозлогрдила Черчилова вероломна политика према трећем савезнику из Москве, који је прозрео намере британског премијера и правилно их протумачио као ривалске, а не партнерске. Зато је страх, и то оправдани страх да Стаљин у почетку не склопи сепаратни мир са Хитлером, или да касније са јединицама Црвене Армије не избије на европску обалу Атлантика, натерао Вашингтон да се, коначно, усред рата најзад пресабере и престане да следи Черчилову погубну стратегију, коју су и сами амерички генерали и њихов министар војни Хенри Стимсон сликовито, али и поспрдно називали „периферијско кљуцкање“, или „ратовање боцкањем игле“. Уосталом, сам Черчил је крајем 1942. пред својим Империјалним генералштабом поносно иступио с изјавом да се англоамерички савезници поигравају са свега шест другоразредних немачких дивизија, док се на Источном фронту Руси кољу на живот и смрт са стоосамдестпет, и бројком 185, одлично опремљених немачких дивизија! (Черчил је у овој прилици пропустио да помене још око тридесет дивизија Хитлерових европских сателита, међу којима није било Срба, иако је у окупираној Србији била успостављена квислиншка влада генерала Милана Недића. Наиме, један од његових услова да се свесно жртвује и прихвати крајње незахвалну улогу квислинга, поред услова да не организује прогон и систематско затирање Јевреја у Србији, био је и да не шаље наоружане Србе против Руса на Источни фронт.) Подсећања ради, ова цинична Черчилова изјава пада баш у време када је Стаљинградска битка на врхунцу. Бројни историчари и војни аналитичари сматрају да је резултат ове одсудне битке одредио не само исход Отаџбинског рата, већ и Другог светског рата у целини. Три пуне године, од лета 1940. до лета 1943. британске трупе бориле су се скоро искључиво против Италијана. Све до јуна 1944, до коначног отварања Другог фронта, против њих ће стајати не више од две до осам немачких дивизија. Американци су против себе све до јуна 1944. имали свега четири до пет Хитлерових дивизија. Генерал Ајзенхауер је, још у чину потпуковника, са мајором Албертом Ведемајером израдио основни Ратни план за брзо уништење Немачке. Једноставан, као и већина генијалних замисли, овај план о отварању Другог фронта у Европи предвиђао је брзу концентрацију англоамеричких трупа на Британским Острвима (операција Bolero), пребацивање преко Ламанша на француску територију и одатле надирање ка срцу Немачке, на главном и најкраћем правцу, према Берлину (операција Roundup). Пошто Немачка не би могла да издржи рат на два фронта истовремено овај план је гарантовао и успех ратних операција и брзи завршетак рата у 1943, уз минималне жртве. Уједно, његова реализација нужно би растеретила Хитлеров притисак на Источном фронту и помогла Русима и другим народима окупљеним у совјетску државну заједницу да лакше савладају најмоћнијег ратног непријатеља, који се, први после Наполеона, осмелио да предузме покоравање најпространијег државног дома на свету. Овај план је предочен председнику САД Френклину Делано Рузвелту, као Врховном команданту америчке оружане силе. Он га је усвојио априла 1942. и у Лондон одмах послао генерала Џорџа Маршала и Хари Хопкинса, у својству специјалног помоћника Председника САД. У Лондону је усвојен амерички Ратни план за брзо уништење Немачке, у начелу и одмах, од стране Черчилове Владе. Међутим, Черчил се у Европа и други фронт исти мах оштро успротивио оном делу тог Плана који је предвиђао да се у септембру 1942. изврши упад у Француску, као претходна операција за инвазију у 1943. (операција Sledgehammer).

Противофанзивом започетом 5. децембра 1941. око Москве маршал Жуков је одбацио Немце и приковао их преко зиме за земљу, али није успео да сломи Хитлерову ратну машинерију у чијем су се саставу, раме уз раме, борили и његови европски сателити, а међу њима и припадници неких словенских народа, попут Хрвата и Словака, те православних Румуна и Бугара, као и поунијаћених Украјинаца. Са великом неизвесношћу и зебњом се, међутим, у Москви ишчекивало лето предстојеће 1942. године. Прворазредна дилема је гласила : да ли ће Хитлер морати да пребацује део својих трупа са Источног на Западни, тзв. Други фронт и брани се од надирања Англоамериканаца, или ће са одморним и освеженим дивизијама у комплетном саставу дејствовати на Руском фронту? Разрешење ове дилеме није било у рукама Москве, већ у власти Лондона и Вашингтона. Зато Вјечеслав Молотов, совјетски министар иностраних послова, маја 1942. путује у Енглеску, а затим у САД, са апелом и јасном поруком својим домаћинима, а која преведена са дипломатског на обични речник гласи : отварајте Други фронт САДА ИЛИ НИКАДА, јер ако преживимо ову 1942. годину, касније нам ваша савезничка помоћ неће ни требати! Отварање Другог фронта одвукло би бар четрдесет немачких дивизија са Источног фронта и умањило њихов офанзивни притисак ка Стаљинграду и Кавказу. У разговору вођеном у Белој кући Рузвелт је овластио Молотова да у његово име извести Стаљина, као свог и врховног команданта свих оружаних снага СССР, да ће Други фронт бити отворен пре краја 1942. године. Ово обећање дато са највишег места и у Лондону и у Вашингтону испоставило се, међутим, као трик и пука тактичка варка. Као провидни покушај да се обмане совјетска страна, трећи члан антиосовинске коалиције, на чија ће се плећа у будућности свалити неупоредиво најтежи и скоро целокупан терет у борби за ослобађање Европе од Хитлеровог нацистичког јарма и расистичког угњетавања. Под драматичним изговором да он не жели да Ламанш претвори „ у реку крви“ Черчил се категорички супротставио отварању Другог фронта у Европи и наметнуо Рузвелту свој предлог да се изврши инвазија Северне Африке (операција Torch) пре краја 1942. Ова стратегијски бесциљна акција, коју је и генерал Даглас Макартур назвао „потпуно некорисном“ значила је „силазак са пута ка сигурној победи и улазак у ћорсокак, из кога никакав одлучан удар не може да се изврши против Немачке“. На дан одлуке да се уместо на европски континент англоамеричке трупе искрцају у Севрну Африку, дакле 1. августа 1942. када амерички председник Рузвелт под Черчиловим утицајем у Белој кући саопштава ову кобну одлуку генералу Маршалу и члановима Заједничког генералштаба, Маршал се колеба да поднесе оставку, а Ајзенхауер изјављује „да овај дан може ући као најцрњи дан у историји“. Међутим, као војници под заклетвом они се тешка срца повинују одлукама и наређењима Врховног команданта и остају на својим местима са пуном свешћу да је национални циљ САД у Европи, у току Другог светстког рата, био да се Велика Британија одржи по сваку цену као Велика Сила. У којој је мери била историјски крупна и по свом значају далекосежна и судбоносна одлука да се одгоди отварање Другог фронта од 1942. за 1943. годину, говори и податак да се Черчил сам морао запутити у иначе му мрску Москву, да би лично 12. августа 1942. образложио Стаљину зашто је такву одлуку донео. У том сусрету британски је премијер одлучно уверавао совјетског вођу да ће Англоамериканци сигурно и без икаквог даљег одлагања извршити копнену инвазију на Европу у току 1943. године. Уверљивости ради Черчил је пред Стаљином лицитирао и број дивизија које ће за ту операцију бити употребљене. Те је тако дошао до цифре од 27 америчких и 21 британске дивизије.

...

Остатак текста можете прочитати у Слободи.

Штампа