sloboda-baner

Из најновије Слободе

  • Слобода 2172

    Није могуће да се Косово и Метохија шаптом препусте

    Пише: Мило Ломпар

    Уколико престане да постоји на једном делу своје територије, држава озбиљно доводи у питање свој разлог постојања, односно постојање и на другим деловима територије, рекао је професор Мило Ломпар на трибини посвећеној Апелу за одбрану КиМ

    Мило Ломпар (Фото: Медија центар)

    Опширније...

  • Liberty 2172

    It’s All About the Base: Grassroots Organizing for Serbian-Americans

    By Vanessa Rastovic

    There’s an old saying in politics, “if you don’t have a seat at the table, you’re probably on the menu.”  While it’s a harsh thought, it’s nonetheless true.  Thomas Jefferson put it more politely when he said, “we don’t have a government of the majority.  We have a government of the majority who participate.”  While most times participation means voting, there are often times when meaningful participation requires more—especially during times when laws or policies have negative effects.  Those are times when, if we don’t self-advocate, someone else will determine how we will be affected—and it may not be what we would have chosen for ourselves.

    For those who have never heard the term “self-advocate” before, it simply means to represent yourself and your interests.  Although it’s true that our elected officials work for us, they often must choose between competing interests, have misconceptions, or don’t know all the facts.  Serbian-Americans are one of many groups who experience this dynamic. Our leaders depend on us, and if we don’t tell our own story, someone else will tell it for us—sometimes with misconceptions, half-truths, or maybe even lies. Self-advocacy simply means telling your story and asking for what you want.

    Even better, you don’t have to be a lobbyist to self-advocate.  All you need is a little know-how and some courage to speak up for yourself.  That’s it!

    Here are some easy ways to self-advocate:

    • Talk to your friends and neighbors

    • Donate a book about Serbian-Americans to your local library there are many good ones about Nikola Tesla or The Forgotten 500 is an exciting true story about a World War II rescue mission in Serbia

    • Write a letter to the editor of your local or regional newspaper

    • Get your lodge to organize a “post-card campaign” to your elected official

    • Call, email, or write a polite and short letter to your elected leaders asking clearly for what you want.

    • Tweet, post, blog, vlog. . . you get the idea!

    The most important thing to remember when self-advocating if that you catch more flies with honey!  Resist the urge to get upset or lecture if it seems like you’re getting resistance—with some folks it just takes time.

    ...

    Full article in Liberty

    Опширније...

  • Слобода 2172

    Кина означена као главни противник Америке

    Пише: Срђа Трифковић

    Срђа Трифковић

    Непуних месец дана после објављивања нове Националне безбедносне стратегије Доналда Трампа, из Вашингтона је 19. јануара 2018. представљен јавности још један сличан документ, Национална одбрамбена стратегија Министарства одбране САД (Пентагона). 

    Опширније...

  • Слобода 2172

    Чему нас учи Свети Сава

    Пише: Марина Дабић

    marina dabic

    • “Цела нам је земља болесна од похлепе, зато што смо се у време стварања модерне државе отворили ка материјализму, иако је јасно: ко воли новац, не може да воли људе“, порука је светосавске беседе о којој многи причају • 

    Опширније...

  • Слобода 2172

    Да ли је Председник Трамп сам себи највећи непријатељ?

    Пише: Никола Марић

    Никола Марић

    Председник Трамп је заиста сам себи највећи непријатељ када је у ситуацији да говори искрено и спонтано. Можда бисмо ми исто тако желели да кажемо, можда би нам се и опростило, али ми нисмо председник који мора да се бори са девет десетина америчких средстава за информисање и половином Америке

    Опширније...

  • Liberty 2172

    Is President Trump His Own Worst Enemy?

    By Nikola Maric

    If you’re ready to do more, we are ready to help.  Check back for news about self-advocacy training via webinar and a brand new toolkit with resources, letter templates, and lots of ideas to help get organized.

    Опширније...

  • Слобода 2172

    Српски пут у ЕУ-топију

    Пише: Мирослав Н. Јовановић

    ЕУ није више пројекат који је првенствено фокусиран на трогвину и економију како се често и лажно приказује у Србији. ЕУ постаје подухват који полако поништава целокупну сувереност држава чланица. Због тога Британија напушта ЕУ јер жели да очува своју слободу. Британија као врло стара и држава са богатим искуством сматра да је за њено благостање сада и убудуће боље бити ван ЕУ.

    Треба имати на ’радарском екрану’ чињенице да постоје свесне (или несвесне) тежње у Европи да се створи једна над-држава која би укључила Француску, Немачку и Бенелукс. То би могло да буде или унутар постојеће ЕУ или ван ње. То значи да би и исток Европе који има специфичну организацију друштва и југ Европе који се налази у економском беспућу могао лако да остане ван токова у средишту садашње ЕУ. А ако се икада Србија (или то што од ње преостане) прими у чланство ЕУ, биће то у дубоки подрум (трећа лига) архитектуре ЕУ.

    Све ће то ЕУ позлатити максима је заслепљених или плаћених евроентузијаста и у ЕУ, али и у Србији. Власт у Србији или не схвата или није у стању да схвати функционисање и захтеве и ЕУ и њених земаља чланица. Свака земља чланица ЕУ има право вета на проширење ЕУ и то на много нивоа током бескрајног поступка пријема у чланство. Рецимо, шта сматра премијерка Србије:

    Када је реч о Косову, Брнабић је на питање да ли одбијање Србије да призна Косово може да омета пут Србије у ЕУ одговорила да тај проблем "не стоји" јер неке чланице ЕУ такође нису признале Косово.

    "Не знам зашто би то било нешто друго. Шпанија је рекла да 'чак и да Србија призна Косово, она никада неће'. Не мислим да ће то бити предуслов за улазак у ЕУ", рекла је Брнабић.

    Наведено мишљење може да има само онај ко верује да се деца рађају у купусу или да их доносе роде. Многе земље чланице ЕУ спремне су понаособ да поставе ултиматум Србији да призна независност Косова и Метохије као услов за даљи напредак (отварање или затварање поглавља) на путу ка ЕУ. То је само питање времена. На крају процеса, свака земља чланица ЕУ треба да ратификује споразум о приступању нове државе ЕУ. То уопште није никаква формалност. Поједине земље ЕУ имају обавезу да о таквом питању распишу народни референдум.

    Наведено виђење премијера Србије је само наставак онога што је раније изјавио Ивица Дачић, тадашњи премијер Србије: ‘ми прво треба да уђемо па ћемо видети да изађемо ако је лоше.’ Слично је поновио ‘потребно је ући у ЕУ, а уколико нам се не свиђа лако ћемо изаћи’.[16] Оваква изјава, чак државна политика, захтева озбиљно објашњење јер показује да му познавање функционисања ЕУ није јача страна. Неколико битних непознаница треба да буду разоткривене:

    ЕУ није експрес ресторан да се у њега улази и излази како се коме кад прохте.

    Како се тешко приступа ЕУ, тако се из ње тешко и излази. Муке које има Британија при изласку из канџи ЕУ оповргавају овакво виђење највиших државника у Србији. Не схвата се у врху власти какава је ЕУ хидра.

    Главна ствар на коју треба да одговоре Дачић и сви други који тако мисле и делају је следећа: ако Србија напусти ЕУ, да ли ће да добије назад своја уложена средства? Тај улог може лако да буде прихваћена независност Косова и Метохије; уништење Републике Српске као административно-политичко-територијалне јединице; па питања око Војводине, Рашке области,...

    ’Коначно решење’ за Косово и Метохију?

    Покренути унутрашњи дијалог о Косову и Метохији помало личи на формалност, замајавање јавности и скретање пажње са јасног проблема. Таквим режираним дијалогом унутар одређених (јавних?) кругова власт покушава да испипа пулс преко стручне јавности и да потом стави шећерни прелив на будућу озваничену одлуку о истинском одустајању од Косова и Метохије, а све због погубног пута ка ЕУ. Прича може да се развије у смислу да имамо веће користи од боравка у (распадајућој) ЕУ, па то морамо да прихватимо због будућих генерација. Зато на крају режираног дијалога може да буде подметнут неки ’Урош нејаки’ да објави и потпише погубни документ...

    Решење за проблем повезан са Косовом и Метохијом тражи се још од 1389. и још увек га нема. Велики је залогај власти у Србији покушај да се ’коначно’ реши тај проблем на убрзани начин током 2018. Проблем је такав да ни много умешније генерације политичара пре садашње нису успеле да га реше и то у много повољнијем међународном окружењу за Србију. 

    ...
    Комплетан чланак у штампаној Слободи

    Опширније...

Нека друга историја (2)

Пише: Милослав Самарџић

Милослав Самарџић О роману "Албион, Албион" (2. део)

Због "уметничких слобода", или чега већ, роман Николе Моравчевића Други светски рат на нашем тлу описује дијаметрално супротно од оног што казују историјска документа

Некада чувена максима: ''Све што знам о историји научио сам из историјских романа'' – данас је свакако изгубила на тежини, пре свега за рачун историјских филмова. Наравно, и у филмовима, као и у романима, ''уметничке слободе'' умеју да одведу ауторе далеко од стварних догађаја, што, опет, критичарима не одузима право да кажу шта се уистину збивало.

Тако, због ''уметничких слобода'', или чега већ, роман Николе Моравчевића ''Албион, Албион'', Други светски рат на нашем тлу описује дијаметрално супротно од оног што казују историјска документа.

Питање Дражине радио везе са Југословенском владом у Лондону изнето је доста конфузно. Моравчевић тврди да Дража није имао везу са владом независно од Енглеза, а како су они то злоупотребљавали, он описује покушаје мајора Вуковића да му некако дотури радио станицу. Али из приче се види да Дража већ има радио станицу (по томе што Немци, наводно, хватају и дешифрују Дражине радио депеше).

У стварности, није био проблем у недостатку радио станица код четника - имали су их стотинак, што читаоцима романа ''Албион, Албион'' не би пало ни на крај памети - већ код владе и њених служби. У роману се не види да је и то решено, тј. да је Дража имао везу са три владина пункта у иностранству за која Енглези нису знали. Може бити да Моравчевић ове три радио станице не уводи у причу како би очувао лик Драже као тотално необавештене особе, којој је потребан један мајор Вуковић да јој објашњава кључне ствари, и то неуспешно, али, ако се наглашава да је реч о историјском роману, онда су овакви маневри недопустиви.

НАВОДНИ МАСАКР У ЉУЉАЦИМА

Међу најкрупнијим грешкама је она о унаказивању Немаца убијених у борби код села Љуљака, од стране партизана, због чега генерал фон Ланген (тада пуковник) није успео да осујети стрељање грађана у Крагујевцу 21. октобра 1941. То је још један податак из љотићевске верзије догађаја. Лешеви Немаца, дакле, нису били унакажени. Постоје документа о тој борби - унаказивање се не помиње. Постоје и фотографије мртвих Немаца - ни један није унакажен. Постоји записник са преговора у Дивцима где су Немци наводно то рекли Дражи - а у записнику о томе ни говора. Постоји и записник са састанка генерала Недића са Хитлером, када је то наводно Хитлер рекао Недићу, а опет, у записнику тога нема. Било је доскора живих учесника борбе у Љуљацима - учествовали су иначе само четници, јер су партизани одмах побегли - а они за то нису ни чули. Укратко, целокупна немачка архива је доступна, свима, па и љотићевцима, јер се налази у Вашингтону (однедавно, у Вашингтону су копије, а оригинали у Немачкој, у Фрајбургу), па ипак нема ни назнаке да се тако нешто десило. У ствари, није се ни могло десити, јер су Немци своје пале војнике одмах утоваривали у камионе и одвозили.

ДИВЕРЗИЈЕ И САБОТАЖЕ

Међу веће грешке спада и она када се на 301. страни наводи депеша Слободана Јовановића упућена Британцима септембра 1942. године, у којој он тражи од њих да повуку захтев послат Дражи да покрене ''велике акције саботаже''. Депеша је наведена курзивом, што сугерише да је реч о оригиналном историјском документу. У стварности, и Британци, и краљ, и Слободан Јовановић посебно, писали су тада Дражи да појача диверзије и саботаже на пругама, како би омео снабдевање немачких снага током велике Битке за Африку. Дража је одговорио да је већ предузео мере, уочавајући стратешки положај Србије (најкраћи пут до Африке). Крајем 1942. и почетком 1943. године четници су извели на стотине диверзија и саботажа, што је била до тада највећа антиосовинска акција иза линија фронта. На Дражину адресу стигло је низ признања из највиших савезничких команди, пре свега британских. У роману се то све не види, већ Британци стално оптужују четнике ''због малог обима њихових борби и саботажа''. Како изгледа, аутор је помешао догађаје с краја 1942. са догађајима с краја 1943. године, када су четници одбили симболични захтев Британаца да сруше два моста, или ће изгубити подршку, сматрајући то ем недостојним ултиматумом, ем узалудним жртвовањем, а резонујући да, када већ толико порушених мостова није било од значаја, свакако неће бити ни та два.

БИТКА НА НЕРЕТВИ

У разговору са једним колегом, фон Ланген крајем марта 1943. године каже: ''Пре месец дана, само једна од тих бригада (партизанских) је држала целу 717. дивизију на Рами три дана, да би остатак њихових снага могао да се пребаци у Санџак'' (страна 418).

Нешто касније, током маја или јуна, описује се сцена када комунисти доводе британским официрима три заробљена четника. Тврди се да су та тројица припадала јединици која је сарађивала са Немцима чувајући пругу Сарајево - Брод, како је партизани не би порушили. Приповедач потом каже: ''Било је очигледно да је ова независна четничка формација била приморана, у својој изолацији, да прихвати привремени договор о ненападању са Немцима, и да је за заштиту своје области, за време немачке офанзиве Вајс, пристала да чува локалну деоницу пруге од партизанске саботаже'' (страна 499).

Овакве опаске, о комунистичкој ''фанатичној борбености'', четничкој пасивности, сарадњи са Немцима, и сл, понављају се на више места, на различите начине.
Моравчевић, најпре, не разликује Операцију ''Вајс'' од Битке на Неретви. У првом случају реч је о нападу Немаца на партизане у ''Бихаћкој републици'' крајем јануара 1943. Насупрот ономе што Моравчевић тврди, напад је окончан успешно и са минималним губицима. Битка на Неретви не само што се одиграла много даље од Бихаћа, и у другом периоду, од краја фебруара до почетка маја 1943, него су и учесници били другачији: партизани и четници.

У бекству из области Бихаћа, остатак од око 16.000 комуниста дошао је до Неретве. Четници почев од 19. фебруара у вишедневној бици наносе тежак пораз партизанима - а то је била њихова главнина - и они одлучују да се врате натраг, рушећи мостове на Неретви, коју су делом били прешли, како би успорили напредовање четника. Две партизанске дивизије крећу према Горњем Вакуфу, где поново наилазе на Немце. Али, ту није била цела немачка дивизија, и није је нападала једна, већ шест бригада (две дивизије). Ту је била Борбена група ''Фогл'' састављена од око 2.000 људи, међу којима се налазило свега око 600 Немаца (остатак групе чинили су Хрвати, усташе и домобрани). Па ипак, комунисти су потучени и поново натерани на Неретву. У ноћи између 6. и 7. марта успели су да пређу реку код Јабланице, где се налазило свега 280 четника. Сви партизани били су на другој страни реке 15. марта. Понуду за примирје Немцима упутили су 4. марта, а позитиван одговор добили су 9. марта. Северно од Јабланице, у непосредној близини, налазила се само једна немачка јединица: Борбена група ''Анакер'', са око 2.000 људи, међу којима је такође било око 600 Немаца. А ови Немци нису били из 717, већ из 718. посадне дивизије (другопозивци). Они нису нападали партизане док су прелазили реку, па према томе није ни била могућа ситуација да једна партизанска бригада (1.000 људи) задржава целу дивизију (у овом случају 10.000 људи).

На другој страни реке, Битка на Неретви је настављена све док није окончана потпуном победом четника, тј. све док партизана више није било у долини Неретве нити у целој Источној Херцеговини.

За четнике, Битка на Неретви била је битка за чување јадранског залеђа, како од комуниста, тако и од Немаца, у очекивању скоре савезничке инвазије. Док су се тукли са комунистима, четници су, по Дражиној наредби, више пута рушили пругу Сарајево - Брод, настојећи да успоре концентрацију немачких трупа. Због овога су Немци ускоро, априла 1943, извели Операцију ''Тојфел'' против Озренског четничког корпуса, јер је поменута пруга рушена на његовој територији. Тада, априла месеца, Битка на Неретви била је у пуном јеку. А ни у фебруару, када су четници почели да руше пругу Сарајево - Брод, ни у априлу, у тој области није било партизанских снага. И да их је било, они опет ту пругу не би рушили, јер су били у договору са Немцима. Према томе, стварни догађаји одвијали су се сасвим супротно од онога што је наведено у роману ''Албион, Албион''. А приповедачево оправдавање четника што су чували пругу за рачун Немаца, заправо је један у низу изговора упућених у корист недићеваца и љотићеваца.

Узгред, четници нису сазнали за комунистичко-немачке преговоре од недићеваца, већ од свог капетана Војислава Лукачевића. А Немци нису скривали од Титовог генерала Владимира Велебита да знају његов идентитет, пошто је Велебитов отац, аустроугарски генерал у пензији, био друг са војне академији немачког генерала Хорстенауа. Сви заједно одлазили су на вечере у Велебитову вилу у Загребу.

(ДЕ)ШИФРОВАЊЕ ДЕПЕША

Митску способност Вермахта Моравчевић најпре описује у акцији хватања британских официра који су се спустили у Дражин штаб на Сињајевини. За ово је сазнала немачка прислушна служба хватајући и дешифрујући четничке радио депеше. Приповедач казује да Немцима то није било нарочито тешко, јер су и партизански и четнички системи везе били аматерски.

За партизане то је тачно, али не и за четнике. Код њих су систем везе водили професионални официри или поштанско-телеграфски инжењери, којима су, када би отишли у шуму, породице збрињаване редовним новчаним исплатама. Постоји чак једна Дражина депеша у којој се каже да је факат што Немци никада нису дошли да сачекају британске падобранце, или испоруке, доказ да нису упали у систем везе.

Истина, приповедач каже да су Немци имали извесних тешкоћа са дешифровањем прве четничке депеше, јер нису одмах схватили да треба трагати по ћириличном распореду слова. Овде је аутор опет показао да не влада материјом, пошто је Дража од првог часа у радио служби за емитовање морзеовом азбуком користио енглеску латиницу - ''латиницу интернационале'' - с тим што је, наравно, у књиге депеша све уписивано на ћирилици. Једном приликом, пуковник Бајо Станишић жалио се Дражи што радио оператери при шифровању и дешифровању депеша користе латиницу, али је прихватио Дражино образложење.

ЕСЕСОВЦИ, МАЗГЕ И МАГАРЦИ

Јединица од 50 Немаца коју је лично фон Ланген повео на Сињајевину септембра 1942. припадала је 7. брдској СС дивизији ''Принц Еуген'', за коју приповедач каже да већ има много искуства на тим теренима. Још једна грешка. Ова дивизија је тада била у формирању, а у прву акцију креће следећег месеца, против четника на Копаонику. Изгледа да до Моравчевића није дошла књига генерала Ота Кума из штаба дивизије. Ту је могао наћи више него довољно материјала за карикирање Немаца, онако како то чини са Британцима и четницима. Дивизија је, наиме, имала ''фабричку грешку'', јер је некоме пало на памет да од банатских Шваба, за које је и пењање на бундеву планинарска авантура, прави управо брдску дивизију. Пруски официри били су очајни због тога. Имали су мука већ да науче банатске есесовце да не пију много воде, или да се лепо опходе према магарцима и мазгама. Навикли на добре коње, који су неупотребљиви по планинским кршевитим гудурама, есесовци су искаљивали бес на мазгама и магарцима, који су одговарали бојкотом. Једноставно би стали на уској планинској стази и цела колона, километрима дуга, није могла ни корака напред, све док се тврдоглава мазга или магарац некако не одобровоље. То су слике сасвим супротне миту о ванредној способности Вермахта, који Моравчевић ојачава прекомерним карикирањем Италијана, али, у овој књизи таквим сликама није било места.

Што се тиче поменуте акције на Сињајевини, она је, наравно, измишљена.

...

Остатак текста у Слободи

Штампа Ел. пошта

  • SPC
  • Dijaspora
  • Svetigora
  • Save Displaced Serbs
  • Srbi za Srbe
© 2018 Портал Српске народне одбране у Америци. Сва права задржана.
Joomla! је слободан софтвер објављен под GNU General Public License.