Убиство Краља Александра I

Пише: Радован Калабић

Његово височанство краљ Александар Ујединитељ

75 ГОДИНА ОД МАРСЕЈСКОГ АТЕНТАТА (1934-2009)

Југословенски краљ Александар I Карађорђевић јесте био прва велика жртва нарастајућег фашизма у Европи, али је од његовог убиства у Марсеју 9. октобра 1934, према коначном историјском билансу, највећу добит извукао међународни комунизам. Марсејски атентат на краља Александра је, истовремено, разголитио све слабости и бројна рањива места тзв. Западних демократија између два светска рата.

 

Као што је и белоданом учинио њихову тадашњу збуњеност, колебљивост, коруптивност, нејединство и неефикасност у супротстављању надирућим тоталитарним идеологијама у Европи тога доба. „Посматрајући последице марсељског атентата, закључио је др Марко С. Марковић, човек долази до убеђења да у историји делује и Божја промисао. Све мрачне светске силе беху се удружиле да одузму живот краљу Александру. А свима је његова смрт донела несрећу и проклетство.“[1]

I На чело новоформиране државе јужних Словена, Краљевине СХС, Александар је дошао захваљујући херојској борби и великом пожртвовању српског народа у Првом светском рату.

У том рату Срби су извојевали и прве савезничке победе на Церу и Колубари, а после повлачења и Албанске голготе, затим предаха и опоравка на Крфу, те коначног пробоја Солунског фронта и тријумфалног Кајмакчалана, имали су у суморном поносу да изброје 1 250 000 изгинулих и око 700 000 рањених! Или, 26% мобилисаних, што је представљало скоро једну трећину биолошки репродуктивног становништва! Срби су према краљу Александру, због његовог порекла, гајили посебан историјски сентимент, с поносом памтећи његовог чукундеду Карађорђа, вожда Првог српског устанка. Живо и дирљиво било је и њихово сећање на Александровог оца, остарелог краља Петра I, који је са српском војском и народом лично поделио све страхоте и горчине ратних искушења, али и сву величину војничког подвига. Славне победе зачињене су, као најблиставијом круном, ослобођењем Косова и Метохије, након више од петсто година турске окупације. Зато су краља Петра називали још и Ослободилац. Краља Александра звали су и Ујединитељ, због тога што је након Првог рата стао на чело „једног, а троименог народа“, Срба, Хрвата и Словенаца.

Међутим, колико су Срби у новој државној заједници искрено волели и поштовали Александра, толико су га Хрвати, Мађари, Шиптари и Бугари мрзели, радећи му даноноћно и о круни и о глави. За одбрану ондашње Европе од аустроугарске и германске најезде српски је народ процентуално положио највише жртава међу савезницима, да би у Версају Лојд Џорџ и Жорж Клемансо, шефови британске и француске владе, кројили нове државне међе, на брзину и неразумно. И, „у живом месу Европе“, како су запазили бројни геополитичари, у трагању за узроцима и главним изворима потоњих европских трвења и сукоба. По версајском шниту и моделу настала је и Мала Антанта, коју су чинили Југославија, Румунија и Чехословачка.

У том систему француских савеза Београд је водио главну реч, а јака личност краља Александра имала је највећи углед и престиж. Зато су и марсељски хици испаљени у краља Александра и његовог домаћина Луја Бартуа, француског министра иностраних послова, и практично и симболично, представљали прве озбиљне пуцње у Југославију, у Малу Антанту и у Версајску Европу - истовремено.

II Од рођења па до њене смрти Прва Југославија суочавала се са бројним и опасним противницима. На унутрашњем плану то су, пре свих, били комунисти и усташе. Они су примером из праксе показали како и неспојиве идеологије са крајње деснице и крајње левице, па макар и на краћи рок, могу да се удружују и сарађују против јединственог противника.

У години убиства краља Александара комунистички и усташки политички осуђеници, којима се у затвору у Лепоглави придружују и тзв. великобугарски екстремисти, склапају први уговор о сарадњи. Већ следеће године, у Сремској Митровици, Брозов Моша Пијаде и Павелићев Мило Будак потписали су споразум, у чијем се члану 2, између осталог, наводи да вођство КПЈ „... признаје да се Балканско полуострво неће тако дуго моћи комунизирати, док се српству и православној цркви не сломи кичма...“ [2]

Први, неуспели атентат на краља Александра изведен је „на домаћем терену“ , у Београду, 29. јуна 1921. Краљ се тада враћао из Народне скупштине, после заклетве положене на Устав. Спасоје Стејић, молер из Новог Сада и припадник КПЈ, бацио је бомбу на Александров аутомобил. Експлозивна направа је промашила циљ, али је ранила десеторицу грађана и војника. Од тог догађаја југословенски комунисти излазе из оквира легалне политичке борбе и предузимају терористичке акције, на које Скупштина, по хитном поступку, одговара доношењем Закона о заштити државе. Комунистичка делатност бива оглашена за злочин, уз законску претњу казном до 20 година робије, па и смрћу.

Добро је познат, а у комунистичкој пропаганди чак и слављен, терористички „подвиг“ Алије Алијагића, члана београдског омладинског огранка КПЈ, родом из БиХ, који је на железничкој станици у Делницама усмртио тек пензионисаног министра унутрашњих дела Милорада Драшковића, творца злогласне Обзнане и једног од оснивача Демократске странке.[3]

Полицијски апарат Прве Југославије водио је немилосрдну и ефикасну борбу против унутрашњих екстремиста, који су се нашли што у затворима, што у илегали, што у емиграцији. Но, заштиту и потпору споља, комунисти су налазили у Москви. Усташе у Берлину, а нарочито у Риму. Међутим, у свакодневном политичком животу версајске Југославије и хрватски политичари и њихови званичници давали су основни тон антисрпском расположењу, сепаратистичким претензијама и дезинтеграционим процесима у новонасталој држави.

Увредљиве речи и запаљиве страсти довеле су и до убиства Стјепана Радића, вође Хрватске сељачке странке у Народној скупштини. Након тог запрепашћујућег чина, који се одиграо у највишем представничком дому, краљ Александар, на Бадњи дан, 6. јанура 1929. реагује завођењем диктатуре. Овај Александров изнуђени политички маневар сви његови противници користе како би југословенског монарха сатерали у непопуларни и аутократски политички ров. У коме ће га до краја живота гађати право у ахилову пету југословенске државне заједнице. У њену међунационалну нетрпељивост и од самог почетка уграђену, „системску грешку“. У њен слаб изглед на опстанак и на одржање, без управљања чврстом руком.

III Краљ Александар је до последњег часа водио антикомунистичку спољну политику, сматрајући да од бољшевичког центра из Москве стиже и шири се највећа претња не само по његову земљу, већ и по будућност целог европског континента, па и човечанства. После Првог рата он је, једини у Европи, одбио да успостави дипломатске односе са Москвом, на шта се званични Београд одлучио тек 1940. Дакле, шест година након Краљевог убиства у Марсеју и практично онда када је у Европи већ беснео Други рат.

На другој страни, службени Београд је пружао уточиште и гостопримство бројним политичким емигрантима из СССР-а, на које је Москва гледала са подозрењем, па и отвореним непријатељством. Седиште тзв. заграничне Руске православне цркве од 1921. налазило се у Сремским Карловцима. На њеном челу био је митрополит кијевски и галички Антоније (Храповицки). У Карловцима је одржан и Први руски црквени сабор изван граница матичне државе.

Непомирљиви став отцепљеног крила РПЦ према патријаршији у Москви огледао се и у декларативној подршци из Сремских Карловаца за обнову монархије под Романовима. Митрополит Антоније до смрти је богослужио и чинодејствовао у Србији, у којој је 1936. и сахрањен, у крипти Иверске капеле у Београду. У Руској цркви, у Београду, сахрањен је 1928. и генерал-лајтант Петар Николајевич Врангел. Он је био последњи главнокомандујући Руске армије, или белогардејаца, који су са Крима извршили дефинитивно повлачење и евакуацију. „Црни барон беле армије“, како су га фигуративно називали противници, сахрањен је у Београду, уз највише војне и државне почасти. Опело су служили патријарх српски Димитрије и митрополит Антоније. А лични изасланик краља Александра на сахрани генерала Врангела био је генерал Хаџић.

На жалост, ни до данас није потпуније истражен, ни у целини сагледан допринос који су бројни стручњаци, архитекте, лекари, инжењери, професори, сликари... приспевши на том великом емигрантском таласу из Русије, пружили у културном, техничком и цивилизацијском развоју српског друштва.[4]

Као државник краљ Александар је исправно увиђао са којих страна из непосредног окружења Краљевини СХС, а потом Југославији, долазе реалне претње по њен државни интегритет и по њену територијалну целовитост. Зато је нарочиту пажњу обраћао на агресивни италијански иредентизам и сталне претензије Рима на Истру и Далматинску обалу. Италија је, уједно, пружала сигурну заштиту и најбезбедније политичко уточиште усташкој емиграцији. Као што је издашно наоружавала Мађарску и крајњу десницу у Аустрији. Краљ с правом није занемаривао ни мађарске ревизионистичке аспирације, разгореле након пораза у Првом рату и одлука донетих у Тријанону, на основу којих је Будимпешта изгубила власт над областима Хрватске, Славоније, Срема, Бачке и Баната. У тим покрајинама, које су припале новоформираној Краљевини СХС, остало је да живи и око пола милиона Мађара, помешаних са Србима, бројном немачком мањином и Румунима.

Српска владарска кућа Карађорђевића одувек је имала пријатељске односе са руском царском породицом Романових, налазећи у Петрограду најчвршћи ослонац за своје спољнополитичко усмерење и деловање. Све се, међутим, из коре-на изменило одступањем с престола и свирепом ликвидацијом целокупне царске породице Николаја II Романова, укључујући и његовог малолетног сина и наследника Алексеја, након чега су бољшевички џелати учврстили своју тиранску власт у најпространијем државном дому на свету. Од тог момента драстично је измењена и политичка мапа света.

Главни ослонац своје спољне политике краљ Александар је од тада тражио у Паризу и на темељима војничког, политичког и дипломатског савезништва Срба и Француза из Првог рата.. Александрова Југославија је, у години његовог убиства, подигла и Споменик захвалности Француској. Као и Победник и он је рад Ивана Мештровића и налази се у нашем главном граду, на Калемегдану. Тачно на оном месту на коме се некада налазио Споменик Карађорђу, вожду Првог српског устанка и Александровом чукундеди.

Непосредно пред пут у Марсеј краљ Александар је церемонијално, са мајсторским чекићем у руци и ритуалним белим рукавицама, означио свечани почетак радова на подизању споменика Незнаном јунаку на Авали. Зарад остварења Мештровићеве замисли, а под непосредним надзором краља Александра, динамитом је и до темеља порушен средњевековни град Жрнов. У Првом рату он је служио и као осматрачница српске војске. Истовремено је уклоњен и постојећи споменик-капела са крстом, који се налазио у подножју средњовековног утврђења, и где је, према усменом предању био сахрањен један непознати српски војник. Крст је одложен у порти цркве у Белом Потоку, а на Авали је никло монументално споменичко здање, које неодољиво подсећа на фараонске некрополе.

...

Остатак текста можете прочитати у Слободи.

Штампа