Песак, брашно, камен и крст - наставак

Пише: Радован Калабић

Радован Калабић

Наставак из прошлог броја

VII

„Постали сте страшно незахвални. Тако ваш главни град Београд, некада град мученик, ни данас, десет година након ослободилачког рата, нема ни најмањи крст, ни најмањи камен који би чувао сећање на жртву оних који су вас ослободили“13, записује др Рајс.

Ни најмањи крст, ни најмањи камен!

Десет година после ослобођења и стварања државе за коју је св. владика Николај, епископ жички и охридски, сматрао да је без божјег благослова, са школом без вере, политиком без поштења и војском без родољубља, у престоном граду није подигнут ни најмањи крст, ни најмањи камен који би чувао успомену на браниоце и ослободиоце Београда.

Споменик браниоцима Београда из 1915. подигнут је тек 1988. и налази се на обали Дунава. Аутор је Коља Милуновић. На Споменик су уписане речи из наредбе мајора Гавриловића:

„Тачно у три часа непријатељ се има разбити вашим силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, мора бити светао. Војници, јунаци, Врховна команда избрисала је наш пук из свог бројног стања. Наш пук је жртвован за Краља и Отаџбину. Ви немате више да се бринете за своје животе који више не постоје. Зато напред у славу! Живео Краљ! Живео Београд!“

Мајор Гавриловић, носилац Карађорђеве звезде, доживео је да га немачки окупатор за време Другог рата пошаље у заробљеништво из кога се у похабаном шињелу и разгаженим цокулама вратио на београдску железничку станицу. Ту су га сачекали скојевски активисти, горопадни одбор за дочек, чија малтретирања и шиканирања, међутим, није преживео. Убрзо је умро у собичку који му је уступио пријатељ из предратних дана, и сахрањен је у позајмљеној одећи!

Између два рата, иза ограде у некадашњем Дворском парку, а садашњем Пионирском, од гомиле наслаганог камења подигнут је споменик који симболизује осматрачницу Врховне команде српске војске са Кајмакчалана. Након уклањања ограде после Другог светског рата споменик је без видних писаних обележја једно време служио и као остава за прибор радницима Градске чистоће. Тек 1988. подигнут је подзид од тесаног камена и на њему су постављене бронзане плакете с ликовима српских и француских војсковођа и латиничним натписима.

Спомен-биста др Арчибалду Рајсу подигнута је у Топчидерском парку, у Београду, 1931.

На самом измаку прошлог века, у порти сеоске цркве у Прњавору, у Мачви, захвално потомство подигло је и њему и краљу Александру I споменбисте.

Удружење резервних официра и ратника из Првог светског рата, уз помоћ Београдске општине, подигло је 1931. српску спомен-костурницу у коју су пренети и посмртни остаци изгинулих у време Балканских ратова. Костурницу је пројектовао архитекта и вајар Роман Верховској, а скулптуру војника на врху израдио је вајар Живојин Лукић. Ова споменкостурница налази се на Новом гробљу, далеко од очију пролазника и посетилаца Београда. Књига са именима сахрањених у њој бележи 3.529 идентификованих и 1.074 неидентификована.

VIII

На једном месту у свом заветном спису др Арчибалд Рајс с горком стрепњом записује:

„Безмало, рекло би се да управљачка класа ваше земље мрзи оне који су учинили услуге вашој Отаџбини.“14

После величанствених победа на Церу и Колубари, које су уједно и прве победе савезника у Првом рату, уследила је нова немачка офанзива пред којом је донета одлука да српска војска и избеглице, преко Албаније, пристигну на Јадранско море. Том изнуђеном маневру претходило је одустајање савезника да обезбеде коридор Ниш–Солун, а затим и одобрење дато Бугарима да прекину тај правац повлачења. Тако је Србима онемогућена чак и достава хране и лекова. Када је Пашић у очајању поменуо могућност полагања оружја и капитулације, изазвао је у Енглеској праву лавину најцрњих осуда и увреда на рачун Срба.

Права агонија, међутим, почиње на албанској обали. Када су Французи, после силних одлагања, отезања и савезничких надгорњавања и калкулација, најзад одлучили да почну пребацивање војске и народа на Крф, стигла је шокантна забрана грчке владе за улазак на територију њене државе. Иза те одлуке стајао је грчки краљ Константин, кога су на његово антисрпско расположење охрабривали и подстицали Енглези.

Беспомоћни положај српске војске и избеглица, препуштених на умирање, муњевито је поправљен оштрим ултиматумом руског цара Николаја II Романова, који је запретио да ће склопити сепаратни мир са Немцима уколико Срби буду остављени на цедилу. Тек тада је сломљена опструкција Енглеске, која није хтела да пошаље ни своје бродове за спасавање. Французи више нису ни питали Грке за дозволу, кренула је њихова савезничка лађа и почела је евакуација Срба на издисају. Али, пре српских рањеника, жена и деце, у Италију су превезени непријатељски војници и коњи! Затим је почео превоз на грчко острво Крф, на једну голу хридину која се до тада звала Острво змија, а од тада Острво смрти. Ту је скончало више од 10.000 Срба. Од преласка из албанске голготе под савезничку заштиту укупно њих око 30.000. К

руна, Влада, војска и избегли српски народ преживели су само захваљујући руском цару Николају II Романову, који ни до данас у престоном српском граду нема ни најмањи крст, ни најмањи камен, као споменобележје!

IX

„Нико не зна шта су муке тешке док не пређе Албанију пешке“, говорили су преживели солунски ратници. Но, глад, прозеблост, исцрпљеност и смртну опасност која их је вребала од полудивљих арнаутских племена и башибозука, лакше су подносили од најтежих мука у миру, смицалица, подвала, претњи и уцена које им је наносила енглеска империјална дипломатија током читаве 1916, па до коначног пробоја Солунског фронта у септембру 1918.

Под изговором реорганизације, како наводи др Драгољуб Живојиновић у свом најновијем, капиталном делу „Невољни ратници – велике силе и Солунски фронт 1914–1918“15, од наше команде тражено је да српску војску распореди у шест дивизија и да се оне пошаљу, свака за себе, на Западни, а не на Солунски фронт. Енглезе је захватила права провала беса после разумљивог одбијања да се спроведе такав паклени план. Зато су њихови генерали у Лондон слали клеветничке извештаје о српској војсци, називајући је најпогрднијим именима. На самом Солунском фронту одлагали су и минирали свако кретање у офанзиву против непријатеља, претећи да ће повући своје трупе. Радили су на очувању Аустријске монархије, подржавали Италијане око Далмације и Истре, подстрекавали Румуне да узму Банат, подстицали Бугаре да отму српске територије северно од Македоније...

И у таквим, најнеповољнијим околностима, српски политичари налазили су и времена и снаге и воље за страначка препуцавања. „Био сам на Крфу марта 1918“, присећа се др Рајс, „и три седмице гледао сам како вам се политичари жестоко боре за власт изазивајући министарске кризе једну за другом. Згадио сам се и стидео се за, на бојном пољу, неукаљано српско име.“16

...

Остатак текста можете прочитати у Слободи.

Штампа