Слобода 2172

Чему нас учи Свети Сава

Пише: Марина Дабић

marina dabic

• “Цела нам је земља болесна од похлепе, зато што смо се у време стварања модерне државе отворили ка материјализму, иако је јасно: ко воли новац, не може да воли људе“, порука је светосавске беседе о којој многи причају • 

Много је оних који о Светом Сави говоре искључиво као о религиозном прваку и народном вођи, приповедајући да је он био неко нас је учио ко смо ми, а ко су они други, зашто смо ми добри, а други нису и како да себе бранимо, а друге представимо као туђе и опасне по нас.

- Али, није нас Свети Сава никада тако учио - поручио је у својој овогодишњој светосавској беседи, Ивица Живковић, доктор богословских наука, научни истраживач у области православне педагогије и методике, дугогодишњи професор Српске православне богословије у Нишу и предавач верске наставе.

Зашто су речи ове беседе, под називом „Свети Сава – наш узор човечности“, изговорене у библиотеци „Стефан Првовенчани“ у Краљеву изазвале велику пажњу, можда ће бити јасније, ако вам представимо бар један њен део са толико порука нама потоњима, ако умемо да слушамо. Јер, Живковић напомиње како јесте важно то какав је Свети Сава био црквени великодостојник, дипломата, политичар и просветитељ.

- Сваке године слушамо о томе у школама, на светосавским прославама, на црквеним проповедима и у медијима, али мислим да је важније од свега тога данас питање какав је Свети Сава био као човек. Од свега што је Свети Сава нас учио, од свега што нам је у наслеђе оставио, најважније је то какви људи можемо да будемо. Блаженопочивши патријарх Павле у ова тешка и зла времена често је понављао нама Србима: „Будимо људи!“ Први који је нас том учио био је Свети Сава. Светосавац је и данас онај који мисли о томe шта је нама Свети Сава оставио у наслеђе. Он као просветитељ, нама као народу. Он као човек, свакоме од нас, као деци. Ако то питање будемо решили, онда ћемо лако бити добри у односима са другима. А онда, тек онда и само онда, сви ћемо ми учинити добро и за себе, и за друге, за своју породицу, своје друштво, свој народ и своју веру – поручио је Живковић.

Светосавље је, каже он, култура човечности, „зато што је Свети Сава био најбољи човек од свих нас Срба који смо се икада родили“:

- Светосавље је и култура духовног здравља, јер је Свети Сава на себи показао шта значи бити целовит и духовно здрав човек. Из његовог духовног здравља потекло је све добро које ми данас имамо. А ништа Свети Сава није измислио сам. Од ране младости држао се најбољих узора. Чинио је то како би његова вера била иста она вера највећих људи које је свет икада упознао. То је вера Христова, православна, она коју су сачували људи најчистије душе, велики духовници хришћанског истока. Свети Сава био је свестан да се не може сачувати ако се буде затворио у себе. И он је живео под многим стресовима, и он је био оптерећен многим неповољним околностима. И он је долазио у додир са лошим утицајима, а знао је да сам, затворен у себе, неће сачувати мира својој души. И он је у себи видео многе болести и многе грехове који погађају све људе. Биле су то болести од којих је он, још као дете, желео да се излечи.

Замало смо заборавили да будемо људи

Живковић наводи да је Свети Сава радио на себи угледајући се на светле примере духовника, због чега је и сам постао велики светогорски духовник, не само млађима од себе, већ и свом старијем брату, чак и оцу.

- На свом је примеру показао какви можемо бити, каквим нас је Бог дао да будемо сви ми, његова деца, да гледамо себе и судимо у себи, а поштујемо друге, да се не бранимо од зла, осим оног зла које у себи носимо, да не видимо грехе ничије осим својих, а да нам не буде туђ и опасан нико други до онај који нас искушава да се окренемо против себе и против свих. Много је наш непријатељ, непријатељ нашег спасења, чинио откако је света и века, како у време Светог Саве, тако и у нова, наша времена, доводећи нас до тога да смо замало заборавили, замало престали да будемо људи, па је зато увек изнова важно подсећати на то какав је човек био Свети Сава, јер је он наш први и за сва времена највећи узор човечности – рекао је Живковић.

Он је подсетио да је Свети Сава сабрао и организовао читав један народ, али да је пре тога сабрао и организовао своју душу и поново нашао себе, стекавши слободу. Био је потребан велики труд, навео је Живковић, да Свети Сава очува тај дар и да га развије до блистања, да нама светли до данас.

- Велика је то марљивост и одговорност коју је Свети Сава научио од светих отаца и духовника, а нама оставио у наслеђе. То је оно што зовемо светосавље. Онолико колико тога налазимо у себи, знајте, толико смо и само толико ми истински светосавци. Он је постигао да буде човек скромности, кротости и мира, човек добродушности, дубоке пажње и великог смирења. А ко смо ми данас, његова духовна деца? Можемо ли се назвати здравим људима, можемо ли се сматрати људима од става, људима од вере, истинитим светосавцима? Извор сваке наше духовне болести и одрођености налази се у томе што смо као људи себични. Тежимо ка приземним задовољствима и то нас окреће против нас самих. Себичност није љубав према себи, већ скривена и несвесна мржња против свега. Нисмо светосавци ако се помиримо са тим да будемо себичне особе. Велики духовни поремећај који разара душе свих нас јесте похлепа. Материјалиста ужива у поседовању новца или ствари, брине за њихово чување, осећа стрепњу на саму помисао о лишавању. Осећа тегобу када до лишавања дође. У време стварања модерне државе ми смо се отворили ка материјализму, тој великој патњи савременог света. Цела нам је земља данас болесна од похлепе! Држава нам се због похлепе уништава. У темељу корупције стоји похлепа. Немојте да волимо новац. Ако волимо новац – нећемо моћи да волимо људе. Ако постанемо грамзиви, ми ћемо нападати свакога од кога нам се учини да можемо да имамо неку корист. Грамзивост је жеља која је неутажива и не може се никада, ни са чим, за стално задовољити. У основи похлепе стоји наш лични став, наша приврженост да приписујемо вредност материјалном свету. То је неспојиво са било каквом духовном пажњом. Не будимо похлепна деца похлепних родитеља. Будимо скромна духовна деца Светог Саве. Похлепни људи полажу наду у своју имовину, ослањају се на њу, планирају на основу ње и гледају да успоставе потпуну контролу над њом, али то је немогуће. Такав животни план одвија се на штету наших душа и на штету душа наших ближњих. Бојмо се похлепе као живе ватре. Она ће нам у душу унети немир којег нећемо моћи да се ослободимо, јер од њега нећемо моћи ништа добро да видимо. Похлепа нам измиче тло под ногама. Она је велики непријатељ свих нас. Нека нас Свети Сава, наш велики узор скромности, чува да не кренемо путевима похлепе или да се са њих вратимо – изговорио је Живковић, чија је беседа испраћена великим аплаузом присутних који су, сабирајући утиске, навели да су имали утисак како је у овим речима лако било препознати оне које је беседник овако описао.

Сваки вишак који имамо, на штету је неког другог

Свети Сава, беседио је Живко-вић, био је скроман човек и равнодушан према материјалним добрима, зато је могао да се окрене ка стицању духовних добара:

- Што је неко више везан за материјално, више је удаљен од духовног. Што је више дорастао духовном, то је равнодушнији према овом првом. Супротно стицању, згртању, отимању, гомилању пара, стоји одрицање, а Свети Сава је у сваком тренутку био спреман да се одрекне онога што је имао. Стално је био спреман на давање, дељење и милостињу и знао је да сваки вишак новца или ствари коју поседујемо, увек поседујемо на штету неког другог. Данас, многи од нас пате од духовног поремећаја који се може описати као одавање негативностима: негативно мишљење, тешке речи, лоша и срамна дела. Нездрава негативност се јавља када жалимо за задовољствима која смо пропустили. Она настаје када су нас лишили нечега чему је наше срце привржено. Тада постајемо љути и озлојеђени. Многи одрасли људи проводе живот у приговарању, жаљењу и јадиковању, из дана у дан. Али, то никада не бива зато што ми стварно живимо тешко, већ зато што нам је склоност таква да све негативно гледамо. Увек је, према свему, могуће заузети бољи став, са више вере и наде. Онај који се буде препуштао и растао у тим тешким, острашћеним ставовима, врло брзо ће постати јетка, пакосна и огорчена особа. Нека нас све Свети Сава сачува од тога и нека нас води путем вере која може да нас спасе од сваке негативности. Још једна наша тешка духовна болест јесте гнев, онај бес у души када га усмеравамо према људима, оно када осећамо и памтимо, држимо се тог осећаја пониженост, увређености, омаловажености. Свети Сава је знао узрок том осећању. То никада није нешто што је неко други урадио или рекао, већ само наше високо мишљење о себи. Ако се препуштамо љутњи и агресији према другима, изгубићемо стабилност душе и контролу над собом, знао је Свети Сава. Гневни људи су стално узнемирени својим мислима, никада не могу да спавају мирно. Молимо се да нам Свети Сава покаже како да изађемо на пут мира и питомости, јер је он на том путу целог свог живота остао.

И Свети Сава, каже се у беседи, долазио је у искушења да се љути, али је узрок тих напада тражио у себи, никада у нечему што су други урадили и рекли:

- Није он постао кротак зато што су му околности биле повољне, зато што су се други добро опходили према њему. Он је тај бедем изградио сам у својој души, у мислима, у речима, и у делима. Ништа се не сме потискивати, већ се све мора дубоко у себи савладати. То, пре свега, значи да опраштамо и да заборављамо увреде, да се миримо са ближњима, да преузимамо одговорност за њихову љутњу и пропусте. Хришћанска кротост значи чврст карактер који се препознаје по постојаности и ведрини душе. Свети Сава био је духовни див који није реаговао ни на понижења, ни на похвале. Увек се молио за своје ближње. Његово милосрђе било је опште и није искључило никога. То му је давало снагу и заштиту од свега што би могло да га узнемири. Када су људи сујетни, сконцентрисани су на површне и пролазне ствари. На основу лепе спољашњости, неке вештине или богатства, ми уздижемо себе и очекујемо да нам се сви диве. Ова склоност заснива се на томе што човек не зна које су истинске вредности и ствара нереалну слику о себи. Најгоре што човека у животу може да снађе, то је да буде надмен према другоме. У односу са другима он тада велича себе, а друге понижава. Надмена особа има потребу да упоређује, да цени и да се размеће лажним самопоуздањем. Таква особа упада у праву манију да оправдава себе, у њој се јавља дух препирања, воља за паметовањем и наметањем, као и право слепило за сопствене недостатке. Показујемо надмоћност и када одбијамо помоћ од Бога, својих пријатеља, своје деце... када се уздајемо и затварамо у себе, када се уздамо само у себе, када смо једино сами себи паметни, мислећи да други не знају ништа. Приписујући добра дела себи, надмен човек показује да не познаје себе и да не познаје друге, као и да много одудара од стварности и, на крају, такви људи остају сами.

Кад смо били на путу Светог Саве – били смо велики

Свети Сава, опште је познато, био је човек понизности и смирења.

- Да би се избавио из замки сујете и надмености, Свети Сава је морао да бежи од празне славе још од детињства, склањао се од жеље за почастима, за угледом, за популарношћу. Није волео положаје који носе моћ и утицајност, прихватао их је као служење, а не као власт и никада никоме није говорио о својим врлинама и о неком свом добром делу. Исцелити се од надмености могуће је само некоме ко има право знање, сталну пажњу и расуђивање. Много година је Свети Сава размишљао о таштини и непостојаности свега што је људско, о пролазности, о слабости и крхкости човека у односу на болест, на старење и на смрт. 

...

Комплетан текст у штампаној слободи Слободи

Штампа