sloboda-baner

Слобода 2172

Органска производња у козарству

Пише: Новка Илићnovka ilic

• Пример Нићифоровића: Има ли српском селу спаса? Постоје ли било какве развојне шансе за оживљавање села? Ова питања се свакодневно намећу, имајући у виду званичне податке о убрзаном нестајању села у Србији.

О тој ситуацији писали смо у једном од претходних бројева „Слободе“, цитирајући став више стручњака да нестајањем села, нестаје и Србија. Јер, статистика је неумољива! Аутор ових редова добио је сугестију од дугогодишњих читалаца „Слободе“ да треба више писати о томе како „извући“ село из понора, како га спасити од потпуне пропасти. Писали смо о сеоском туризму као о развојној шанси села. И знамо, то није једина развојна шанса. Трагамо за људима који воле село, и виде у њему своју шансу и шансу своје породице. Посебно када је органска производња у питању - са разлогом: у понуди прехрамбених производа који у Србију долазе са свих страна, и кроз све бројније светске трговинске ланце, органска производња, овде где постоје сви услови за њен развој, изгледа као реткост, а заиста може да буде развојна шанса српског села. Зашто још увек није? Зна се, деценијама уназад село је уништавано, обрадиве површине са намером су „нестајале“ под коровом, становништво одлазило, куће затваране, прагови тонули... И сада треба вратити живот у село. На који начин? А и дуг је то процес. Срећом земљиште и ваздух остали су здрави. И нађе се још понеко да здраво и размишља.

Здрав живот на селу, свакодневна обавеза и задовољство, све је дошло на своје место

 Између Ужица и Златибора налази се Бела Земља, благо заталасана висораван са доста сунчаних дана, бројним пашњацима и стазама и богазима који воде до четинарских и листопадних шумарака. Ту, у засеоку Даутовац, усидрила се породица Нићифоровић. Побегли су од босанских ратних страхота, са децом стигли без игде ичега, али нису седели докони, нити чекали од било кога помоћ. Гордана, родом из ових крајева, била је здравствени радник, а Зоран багериста. Да би преживели нису бирали посао, Гордана је радила у трговини, затим у шивари, а онда су купили неколико оваца. Започели су посао на Белој Земљи, на Горданиној очевини, а од пре три године, овце су заменили козама, и сада имају стадо од педесет коза, и свакодневну обавезу која је за њих двоје задовољство, рад им не пада тешко, а оно што они произведу је високог квалитета, брзо све продају већ на свом кућном прагу. Гордана каже, после низа година, и мука, све је дошло на своје место:

„Решили смо да живимо на селу, деца су порасла, унучад су велика, скућили смо се и од пре две године кренули смо у органску производњу козјег млека и сира. Најпре смо имали овце, али њих је теже чувати, па смо решили да их заменимо козама. Козе су много мирније, умиљатије, неће да иду на испашу ако неко нема са њима. Добили смо и субвенцију од 7000 динара по кози, а имамо наше пашњаке, односно земљу коју сам наследила од оца и доста сена преко зиме. Зими дајемо и кукуруз, а набављамо га од проверених произвођача у Војводини. Производња је потпуно органска“, каже Гордана.

Све је органско, козје млеко, сир, сурутка, урда

Гордана нам објашњава како је у почетку набављала литературу о козарству, дуго читала на интернету, похађала зимску школу за пољопривреднике, учланила се у удружење козара, консултовала стручњаке... и данас све зна о козама и козарству, о органској производњи козјег млека и сира, сурутке и урде:

- Производња је потпуно органска, дневно од сваке козе добијемо у просеку од 3 до 5 литара млека, гајимо алпске козе које имају високу млечност, а ова врста коза добро подноси наше климатске услове, то су „браон“ козе са црном траком преко леђа и „црним чизмицама“. Од пролећа до јесени млеко сирим ујутру и увече, а олакшало ми је када смо набавили музилицу која истовремено музе две козе, а пошто желимо да проширимо производњу, купићемо музилицу за шест коза одједном. Све послове сада радимо ја и супруг Зоран, али син и снаха који живе у Београду планирају да се врате, и преузму послове око коза. Отвориће млекару, чију су изградњу започели, а већ су набавили и опрему за производњу млека и сирење. Конкурисаће и за субвенције како би завршили грађевинске послове око ових објеката. Ја и Зоран ћемо наставили наше раније послове око органског поврћа у пластеницима, у којима нам стајњак од коза добро дође.

Глава куће - главни чобанин

Послове у свом газдинству Гордана и Зоран су ускладили и поделили како је ко и за шта спретнији. Зоран каже, он је главни чобанин, највећи део „радног времена“ је са козама: „ То је период лепог времена од раног пролећа до касне јесени, чувам их по околним шумама, а зими их храним у штали. Коза је чудна животиња, неће нигде на испашу ако нема никога од људи са њима, вероватно због тога кажу: „плашљив као коза“. Козама одговара сунчано време због длаке, али се мора водити рачуна да коза не покисне. Сада је зима и имамо нешто мање посла око коза, али козарство је посао који тражи ангажовање свих 365 дана у години. Нема празника, нема недеље, ради се увек. Када проширимо производњу и набавимо још коза, имаћемо производњу млека и сирева током целе године, а предност је сада и овај нови закон у Србији да на кућном прагу можемо продавати своје производе, наравно под условом да су санитарно исправни, односно да имамо „папире“ за ту врсту производње.

„Коза и вук“

Козје млеко је лековито, верују људи, а то потврђују и Нићифоровићи. Гордана каже, све што произведу здраво је и природно, а на путу су да добију потребне сертификате као произвођачи органске хране. А да то значи и квалитет, потврђује велики број људи који долази код Нићифоровића да купи млеко и сир, па Гордана додаје:

„Имамо доста муштерија од раније и они се увек враћају. Млеко замрзнемо пред крај сезоне, а то раде и нашу купци који узму и по десетину литара да би имали у оном периоду када не муземо козе. Тако имамо једног купца из Сарајева који одједном узме 50 литара млека. Кажу, козје млеко је добро за раст и развој деце, а здраво је да га пију сви. Ми имамо доста купаца сурутке и то највише из Београда. Тврде да козја сурутка лечи јетру, и чисти кожу лица. Такође траже нам козји лој за лечење бронхитиса. Сир највише продајемо у Београду, наша снаха је тамо већ направила тржиште, имамо и неколико ресторана који служе тај сир. Поред млека, сурутке и сира, ми смо однедавно почели правити и урду, то је као намаз, производ од козјег млека и сурутке, нешто између сира и кајмака, грудвичасти млечни производ. Доста урде продамо у Београду и Новом Саду. Снаха је била по пољопривредним сајмовима и понудила је тај наш производ - урду. И још нешто, производимо и козји сапун. То ради снаха, у сапун додаје козје млеко, рецептура је тајна, и тај сапун је врло пријатан за лице. Доста је тражен у Београду. Ето, задовољни смо како послује наше пољопривредно газдинство које смо назвали „Коза и вук“. Вук је иначе име нашег унука. Задовољни смо јер волимо овај посао, волимо козу као животињу, своји смо на своме, и наравно, зарада је сасвим солидна. Знате, производи од козјег млека су три – четири пута скупљи од других млечних производа.

Срећни смо што ће посао наставити наш син, а можда и његова деца

Нићифоровићи тврде, срећни су што ће њихов син наставити овај посао, па можда и његова деца: „Трудили смо се да створимо добру основу за наставак посла, а када буде отворена та млекарица, онда ће посао у газдинству бити заокружен. Многи овде у ужичком крају имају услове да започну сличан посао, има пашњака, има сунца, има воде, здрава је земља, али одоше нам људи. Потребно је мало више стрпљења и рада, успех долази. Ма, знате, сваки посао се исплати код вредних људи. При томе не треба имати велике апетите“, закључује Гордана, и додаје да су она и Зоран вољни да нађу један млађи брачни пар који ће им помагати у свакодневним пословима око коза, а Нићифоровићи ће им истовремено пренети своје знање и искуство у козарству.

Циљ је да оживи село, да Србија буде средина са здравим људима

Гордана и Зоран су посебно захвални професору др Николи Бајићу, директору Центра за органску пољопривреду у Ужицу. Овај Центар постоји пет година, са тенденцијом да се развија органско сточарство, посебно козарство. За ових пет година, 13 регистрованих пољопривредних домаћинстава су прешли на органску производњу, а та конверзија по речима др Бајића, траје три године, колико је потребно да се створи здраво и погодно земљиште за органску производњу. Ужички центар за органску пољопривреду сарађује са Центром за испитивање намирница у Београду, и сви који желе да добију сертификате органских произвођача, морају склопити уговор са овом београдском институцијом. Тако су учинили и Нићифоровићи, те своје производе могу продавати широм Србије као органске.

Ових дана спремају се на пут у Словенију и Италију, биће у групи ужичких козара, како би од тамошњих фармера видели и сазнали још понешто о козарству. А када се врате, Гордана ће ићи у Зимску пољопривредну школу да би чула најновија упутства и савете у козарској органској производњи. 

...

Koмплетан текст у штампаној Слободи

Штампа Ел. пошта

  • SPC
  • Dijaspora
  • Svetigora
  • Save Displaced Serbs
  • Srbi za Srbe
© 2024 Портал Српске народне одбране у Америци. Сва права задржана.
Joomla! је слободан софтвер објављен под GNU General Public License.