Слобода 2170

Ни лепота их не може спасити

Пише: Новка Илићnovka ilic

• У 200 српских села нема ни једног становника • Око 1200 села су у фази нестајања • За деценију ипо 18700 првака мање у српским школама •

Узнемирио је податак на почетку ове школске године да је и у чајетинској општини уписано мање првака за 14 у односу на претходну годину. Није број 14 велики број, али за чајетинску општину - премного! Реч је о сеоским школама, а такође, реч је о општини у којој је у последње две деценије веома унапређен квалитет сеоског живота. Нема више у златиборским селима ниједна кућа без воде, струје, телефонске и интернет везе. И до најзабаченијег домаћинства стигао је асфалт. Већина сеоских школа је реновирана и има модерну опрему. У чајетинска села су се последњих година почели враћати млади. Општински буџет је захваљујући успешној туристичкој привреди, препун, па тако и аграр добија велике субвенције. Чајетинска општина има највећи буџет по глави становника, увећан невероватних сто пута за десет година. У шест златиборских села отворени су дечји вртићи, најмања стопа незапослености у Србији је баш у чајетинској општини. И све то не вреди… Нестају села, прелепа златиборска, али и у целој Србији. У Златиборском округу који броји десет општина, ове године уписано је 105 ученика мање у односу на прошлу годину, а да је статистика немилосрдна, говори и податак на нивоу целе државе: школске 2001. у Србији се уписало 85 226 првака, ове школске године 66 524:  рачуница каже, за деценију ипо, 18 702 првака мање је у Србији.

Двеста села без становника, више од хиљаду у фази нестајања

И докле тако? Брине ли некога овај податак ? Како зауставити нестајање српског села, имајући на уму званичне податке које је дао последњи попис: У Србији има 4.709 села, у 200 села нема ниједног становника, 1200 села је у фази нестајања, 1034 села имају мање од 100 житеља. У 550 села има мање од по 50 становника. Овим суморним подацима додајмо и да је око 300 села без иједне особе млађе од 20 година, 50 000 кућа на селу је празно, 150.000 кућа је привремено ненастањено. Уз све и податак да у Србији сваке године око 40 000 људи више умре него што се роди. Процена је да ће за 15 година са мапе српских села бити избрисано свако четврто село. По гробљима која се једино повећавају, знаћемо да је некада ту био живот.

Демографска пропаст због погрешне развојне политике

Пад наталитета у Србији је већ дугогодишњи велики проблем, а најизраженији је у сеоским подручјима, па тако у 86 посто села опада број становника, у 173 школе иде само по један ученик. Имајући у виду да око 50 одсто становништва у земљи живи на селу, ово није само нестајање села у Србији, ово је нестајање целе Србије. Без села нема ни земље Србије. Стручњаци кажу, село пропада демографски, економски и културно, због погрешне развојне политике. Треба имати на уму да пошту нема 2000 села, чак 500 села нема асфалтни пут ни везу са светом, у 400 села у Србији нема продавнице, 73 одсто села нема дом културе ни библиотеку. А статистика такође каже: у 230 села нема основне школе, у 2015. години 173 школе имале су само по једног ђака, у 2760 села нема вртића, у две трећине села нема амбуланте. А потенцијал српског села је следећи: 5.097.000 хектара пољопривредне површине има Србија, а 4.224.000 хектара износи обрадива површина, 3.355.859 хектара земљишта обрађује се у оквиру пољопривредних газдинстава, 860.000 хектара обрадивог земљишта се не обрађује, 40.000 хектара укупних обрадивих површина наводњава се, што је свега 1,2 одсто, а кључни податак је - 20 одсто је мањи број пољопривредних газдинстава него пре 25 година. И куда ће нас одвести ови статистички подаци? До краја! Ког и чијег ? Неумесно је рећи да сами себи желимо крај. Али, пошто прича о продаји обрадиве земље странцима још није дефинисана до краја, изгледа да и сами себи полако измичемо тле под ногама.

Пропаст села - пропаст Србије, села нема ни у Уставу

Није демагогија, али да друштво зна шта хоће са селом имало би дугорочнију и другачију стратегију за спас села. Јер, са нестајањем села, нестаје и Србија, понавља Бранислав Гулан, члан Одбора за село Српске академије наука и уметности, који последњих 30 година прикупља прецизне податке о стању српског села, и пише:

“На село се увек гледало из кабинета, без реалних теренских истраживања. Сељака једном убеђују да „баци што више ђубрива”, други пут да изврши комасацију, затим да сеје ову, или ону сорту. Држава сељаку треба да помаже континуирано. Проблеми морају системски да се реше, а уредбама само да се „гаси пожар”. Јер, и сељак је увек помагао Србији када су били ратови, избегличке колоне, санкције, економске и политичке кризе. Сад је дошло време да му држава бар мало од тога врати. Аграром и селима у Србији бави се више од 30 институција, али и поред низа обећања о бољитку, селу је све теже. Тако данас у селима нема ко да ради, а у градовима нема шта да се ради! Дакле, данашња Србија нема никакву шансу за опстанак док не заустави застрашујући тренд одумирања села. А колико нас интересује село и његов опстанак, указује и податак, по Уставу Србије не постоје села, већ насеља. Очито одавно је изгубљена битка за село, па сад треба спасавати варошице.”

Пустих села је широм Србије

Гулан такође наводи: “Статистика показује да у Србији има више од 200 села без иједног становника млађег од 20 година. У 986 села станује мање од по 100 мештана. Пустих војвођанских села највише је у јужном Банату и општинама Пландиште, Алибунар и Бела Црква. У протеклој деценији потпуно је угашено село Оборњача, непосредно уз Бачку Тополу. У селу више нико не живи, иако има струју воду, пут... Бачко село Мошорин у тителској општини има све већи број напуштених кућа. По последњем попису од 800 кућа, 200 је празно. За овакве објекте са земљом власници траже 2.000 до 5.000 евра. У селу Коритњак код Нишке Бање последњи становник је умро 2002. Овде се дечји плач последњи пут чуо пре више од 60 година. У селу више нема ни старих, а иако је од Коридора 10, од пута и пруге Ниш – Софија, удаљено само четири километара. У селу Власина Стојковићева, на Власинском језеру, у првој школи било је 100 ђака. Пре 45 година изграђена је и нова школа са160 ученика. До пре неколико година та школа имала је само девет ђака у четири разреда основне школе. На крају 2014. нема више ни ђака, ни школе. Село је пре пола века имало 2.700, а данас 260 становника“, упозорава Гулан, напомињући да решење за село постоји.

Недавно је министар Милан Кркобабић гостујући на државној телевизији, говорио о новом пројекту којим се планира да се млади људи врате на село кроз доделу од 25 до 50 хектара државног земљишта, са јединим условом, да оно мора да се обрађује. Кркобабић је рекао да је идеја да се младим људима подели 200.000 хектара земље која је у државном власништву: “Словенци дају 45.000 евра човеку који остане на земљи и реши да се бави земљом. Не морамо ми толико да дамо, али дајмо онолико колико дајемо као субвенцију за отварање неких радних места. И то је радно место у пољопривреди”. За сада то је само прича, које нема ни на званичном папиру, заправо изборна кампања коју актуелна власт води у свакој прилици. А док се не конкретизује озбиљна дугорочна стратегија спасавања села (тренутно нема консензуса за њено доношење) упућенији кажу, треба користити сваку развојну шансу села.

Сеоски туризам - развојна шанса

А једна од развојних шанси је сеоски туризам. Стручњаци су израчунали: ако би, рецимо, једно сеоско домаћинство имало две собе са по два кревета и издавало их странцима 200 дана годишње по 20 евра за један пун пансион, то је приход од 16.000 евра. Кад би се само 10 одсто становништва Србије бавило туризмом, то би значило додатни приход од 1,6 милијарди евра годишње (приход од туризма у Србији прошле године био је 1,5 милијарду долара).

Неколико ужичких примера илуструје чињеницу да интензивнији развој сеоског туризма може променити слику села, зауставити његово нестајање, вратити младе, школу, живот. Мирис свеже покошене траве, тек испеченог хлеба, малине у зрењу, дуње са ормара, печене паприке ајваруше, дозивање комшија (ако их има) преко плота “на по једну” уз кафицу, обавезно мезе од јутра до вечери… све је то и данас српско, ужичко село, мелем за душу, празник за очи, одмор од ужурбане свакодневице, од транзиционих трзавица, терора савремене комуникације, и лепота и мир од севера до југа, од истока до запада Србије. Савршени спој природе и човека, традиције и модерног, чистотом душе домаћина, сељака који зна да угости и дочека и путника намерника, и госта издалека, о оног кога не разуме док говори, али му погађа жеље… И то свима годи, ма одакле ко долазио! Због тога је сеоски туризам, кажу, развојна шанса.

Јовановићи из Трипкове

Схватила је то и породица Јовановић из села Трипкове. Већ седам година се баве сеоским туризмом. Имају две двокреветне собе, све је категорисано. Цело лето су имали госте, од прошле године и зими имају госте. Домаћица Љиља каже, гости су углавном из Београда и Војводине: “Задовољни смо, до пре две године гости су били углавном домаћи, а сада и инострани. То су наши људи који живе у иностранству, они желе одмор без мобилних телефона, компјутера и интернета. Сви наши гости искључиво желе домаћу храну. Кажу, хоће да једу оно што ми свакодневно једемо. Тако ја и за њих спремам пасуљ, купус, динстано месо, пржим кромпир, наравно сир, кајмак, кисело млеко, пита.” Јовановићи имају своје баште где гаје готово све врсте поврћа, овце, кокошке, а млеко купују од комшије. Иако за сада имају мале смештајне капацитете, Љиља каже, зарада је солидна, а у плану је даље инвестирање: “ Имамо стару кућу која захтева реновирање, и њу ћемо припремити за издавање . Мир и тишина нашег села, чист ваздух, здрава храна, то је оно што привлачи госте из града. Уводимо и грејање, те ће гостију код нас бити и лети и зими.”

Миломир из Шљивовице

Миломир Милојевић, са надимком Геро из златиборског села Шљивовице познат је у ужичком крају по производњи квалитетне ракије, за коју је добио велики број награда. Последња за ракију од крушке. Миломирово домаћинство отворено је увек за сваког путника намерника, планира да у селу отвори дегустациони центар са коначиштем: “Идеја је да посетиоци поред ракије, имају прилику да дегустирају и домаће џемове, слатка од разних врста воћа, воћне сокове. Ту ће бити дрвени столови и столице у облику бурића. Ја и супруга смо одлучили да живимо овде на селу, дете се школује, а да ли ће се вратити, то од њега зависи. Ми свакако имамо услове за развој сеоског туризма, држимо кокоши, свиње, тако да сви који код нас одседну моћи ће да добију домаћу храну. Ја цену нећу одређивати. Ако си задовољан плати, ако си био 7 дана, плати 5, два дана су ти џабе, и то је то“, истиче Геро из Шљивовице. Додаје, не треба му никаква реклама, каже, најбоља реклама је када те неко “уживо” препоручи. Најављује скори завршетак свог пројекта, буре на два точка пуна разних ракија.

Вирићи из Мушвета

На око 8 километара од Чајетине и 13 од центра Златибора налази се село Мушвете. У овом селу породица Вирић десет година у своје домаћинство прима госте, носилац целог посла је Мира, по струци туризмолог. Завршила је факултет у Новом Саду, и решила да се врати у свој крај како би спојила лепо и корисно: “Моја мама је још пре 30 година имала намеру да се бави овим видом туризма, али су јој се комшије смејале, уверавајући је да јој никада неће доћи гости са стране. А онда сам се ја укључила и пре 9 година смо регистровали наше домаћинство. Обновили смо стару кућу из 19. века, преуредили спрат за издавање, па су ту сада три трокреветне собе, кухиња, галерија са уникатним столицама за одмор. Имамо госте целе године и са свих страна, из најудаљенијих делова света. Тако смо овог лета имали госте из Америке, Финске, Аустралије, Пољске, и бивших југословенских република. Нађу нас на интернету“.

Поред самог имања Вирића протиче река Грабовица, па су ту направљена два купалишта, а на реци је и Вирића воденица из 1862. године која је, каже Мира, права атракција за госте, посебно странце: “Некада је овде било 12 воденица, а остала је само ова која и данас ради, али и чува прошлост. Туристи просто не могу да верују да је то све очувано. Посебно када уђу и виде унутра на брвнима потписе воденичара, који су ту некада радили, и на зидовима писали колико ко коме дугује, колики је био ујам. Долазе гости да виде воденицу, јер су између осталог чули за народно веровање да ако дете не може да проговори, треба да дође и лизне камен, или прође испод њега како би проговорило.” Мира нам је рекла да су њени гости врло задовољни када им спреми качамак, уштипке, проју, пасуљ, сарму. А за странце је посебан доживљај када се са гускама, паткама, козама и кокошкама шетају по дворишту. На крају Мира додаје, улагања у овај посао у почетку била су велика, али исплатило се. Добијене су и субвенције из општинског буџета, а у плану је осветљење воденице, реке и стогодишњих храстова у дворишту.

Владимирово етно село у Стапарима

На петнаестак километара од Ужица, правцем старе пруге ка Вишеграду, налази се село Стапари. Пре четири године Владимир Илић, почео је да остварује свој сан из детињства. Тамо где је као дете проводио доста времена код деде и бабе, направио је етно целину са смештајним капацитетима за дужи боравак гостију. Све је уређено по узору на некадашња домаћинства са огњиштем, сламарицама у вајатима:

“Гости могу овде сами да припремају храну, или да им буде припремљено по жељи. Мени је циљ да сви уживају, и гости и моја породица. Све ово сам радио, а да нико у селу и није знао шта тачно радим. Тек сада сам открио колико је моје село лепо, колико има да понуди када је у питању туризам. Имамо реку, кањон, бању, водопаде, врела, пећину Магару, Римско гробље, а ништа од тога није искоришћено. Мој етно објекат настао је слагањем буквално камен по камен, и све има своју причу из више праваца. Желим да се гости осећају посебно, али да не очекују гламур и луксуз…” У етно селу Владимир тренутно има крчму, мали зоолошки врт, језеро… Далеко је од градске вреве, и занимљиво за дечју игру, забаву, дружење. Ово село мора оживети, не сме бити заборављено. Овом селу је Бог дао будућност, рекао нам је Владимир из Стапара. А ми додајемо, из Владимирових уста, у уши одговорних за опстанак Србије !

 Лазареви конаци у Качеру

На путу Ужице-Златибор налази се село Качер, а у Качеру “Лазареви конаци“. То су три појединачна објекта, вајата са именима “Шљива”, “Трешња” и “Јабука”, и сваки за себе чини појединачно сеоско домаћинство. Опремљени су одговарајућим традиционалним детаљима, а домаћица Милица спремна је да увек за госте припреми домаће специјалитете: зељаницу, печено јагње или телетину испод сача, разноврсне чорбе куване у земљаним лонцима, свеже салате, воћне посластице. Посебност “Лазаревих конака” јесте могућност да гости науче вештину старог столарског и ковачког заната. Власник, Милутин Тадић, одрастајући уз деду Лазара, усавршио је ова два заната и отворио радионице за израду сувенира од дрвета и кованог гвожђа. Од недавно су вредни домаћини Милица и Милутин припремили посебну затворену просторију, са огњиштем и погледом на околне планине, Златибор и Тару, коју гости са задовољством користе за припрему традиционалних специјалитета, посебно свадбарског купуса и сарме. У свесци утисака један гост је записао: “Све лепота до лепоте, не могу да се одлучим за најлепшу лепоту…”

 Ко је дужан да сачува сеоску лепоту ?

И остала села широм Србије имају лепоту, свако своју. За сада их та лепота не спасава од пропадања. Спорадична су улагања државе у сеоски туризам, посебно у путну мрежу, а зна се, страни гост најпре хоће да има добар пут до села. Иако у ужичком крају као и у осталим деловима Србије има низ сеоских домаћинстава који су спремни да дочекају госте, сеоски туризам је још увек у повоју. А алармантни подаци о нестанку српског села за сада никога не брину. Приче о мотивацији младих да се врате на село, о великој државној помоћи за повећање наталитета су празне, и за дневну употребу, нажалост.

...

Koмплетан текст у штампаној Слободи

Штампа