sloboda-baner

Из најновије Слободе

  • Слобода 2170

    Светска жаришта на прагу нове године

    Пише: Срђа Трифковић

    Срђа Трифковић

    Током више од две деценије после распада СССР-а, кључне личности обе главне америчке партије прихватиле су став да је неприкосновена војна моћ САД битни предуслов за успостављање и одржавање новог планетарног поретка. 

    Опширније...

  • Слобода 2170

    Памет у главу и ранац на леђа

    Пише: Марина Дабић

    marina dabic

    • „Агонија ће се завршити једног дана, народ ће и ове отерати, али до тада ће они све покрасти, и постаће власници свега у Србији, а ја не смем да дозволим да постану власници моје деце, унука и њихове будућности“ •

    Опширније...

  • Слобода 2170

    Ко сме и може да заборави прошлост?

    Пише: Никола Марић

    Никола Марић

    “Не гушите се у сузама због прошлости”, каже председник Вучић

    Опширније...

  • Слобода 2170

    Јелена надгледа Волстрит?

    Пише: Д. Савић

    Доналд Трамп предложио Американку српског порекла за престижну функцију. Меквилијамсова ће добити петогодишњи мандат

    НА челу америчке Савезне корпорације за осигурање депозита ускоро би се могла наћи Јелена Меквилијамс (43), Американка српског порекла из Охаја, тренутно водећи правни заступник регионалне банкарске корпорације „Фифт трд бенк“ (ФИТБ) из Синсинатија.

    Председник САД Доналд Трамп објавио је да намерава да Меквилијамсову предложи на ову престижну функцију из области банкарства и финансија, а да би добила петогодишњи мандат, потребно је да добије „зелено светло“ Сената америчког Конгреса.

    Меквилијамсова, која од јануара ради као главни адвокат регионалне банке, скренула је пажњу на себе управо радом у Сенату Конгреса, посебно у Одбору за банкарство. Она је била виши саветник председника овог одбора, републиканског сенатора Ричарда Шелбија, али је у Конгресу на разним позицијама радила од 2010. године. Претходно је три године била правни заступник Управног одбора Савезних резерви, задуженог за помоћ у примени монетарне политике САД.

    Меквилијамсова, која је из Београда у САД дошла као средњошколка, завршила политичке науке и право са највишим оценама на престижном калифорнијском универзитету Беркли, на високој функцији би требало да замени Мартина Гринберга, кога је поставио Трампов претходник Барак Обама. Меквилијамсова би била члан Управног одбора Савезне корпорације за осигурање депозита до закључења мандата, што истиче 15. јула 2019. године. А потом би, уколико то одобри Сенат, постала директор Савезне корпорације за осигурање депозита САД у наредних пет година.

    Гринберг, који на функцији остаје до краја мандата, који истиче овог месеца, до сада је одолевао напорима Трампове администрације да уведе нова правила у финансијском сектору.

    Амерички председник, међутим, као свој приоритет истиче успостављање нових правила за Волстрит, тврдећи да жели да подстакне економски раст у САД. Постављењем Меквилијамсове, Трамп би заокружио тим који би спровео ревизију финансијских регулатива усвојених за време Барака Обаме.

    Савезна корпорација за осигурање депозита игра кључну улогу у регулисању банака широм САД, заједно са још неколико америчких агенција.

    Политички аналитичар из Вашингтона Обрад Кесић за наш лист каже да Јелена спада у ред оних који заслужују одговорну фунцију:

    - Иако њени ставови, можда, нису познати широј јавности, њен рад није непознат америчком Конгресу, па не очекујем да ће бити проблема са њеним именовањем у Сенату. Могуће је да ће демократе бити уздржане, зато што је то њихов генерални став према Трамповој администрацији. Но, Јелена ужива углед у обе политичке партије. Биће то велики изазов за њу, биће једина жена у корпорацији, и најмлађа од свих - закључује Кесић.

    Опширније...

  • Слобода 2143

    Песме Јанка Туфегџића

    Пише: мр Радован Калабић

    radovan-kalabic

    Борба за независну Хрватску почела је давно пре Другог рата и, уз политичку подршку са Запада, трајала и после тог рата

    Опширније...

  • Слобода 2170

    Ни лепота их не може спасити

    Пише: Новка Илићnovka ilic

    • У 200 српских села нема ни једног становника • Око 1200 села су у фази нестајања • За деценију ипо 18700 првака мање у српским школама •

    Опширније...

  • Слобода 2170

    Овде нису наочари чича Драже

    Пише: мр Радован Калабић

    Novka Ilic

    У првој половини новембра спелеолози Академско-спелеолошко-алпинистичког клуба из Београда ангажовани од чајетинске општине, поново су се спустили у јаму Церова у којој су месец дана пре тога пронашли остатке људских скелета.

    Опширније...

Слобода 2170

Светска жаришта на прагу нове године

Пише: Срђа Трифковић

Срђа Трифковић

Током више од две деценије после распада СССР-а, кључне личности обе главне америчке партије прихватиле су став да је неприкосновена војна моћ САД битни предуслов за успостављање и одржавање новог планетарног поретка. 

Овај период био је обележен војним интервенцијама САД на Балкану, у Авганистану, Ираку, Либији, Сирији... Притом посебно пада у очи да су САД, у конфликтима који предвидиво одређују линију између ислама и његових суседа, редовно стајале на страну муслимана. После слома СССР-а, пак, свака епизода постхладноратовског наметања америчке „беневолентне“ моћи оправдавана је наводном претњом од стране нападнуте стране и реториком „ширења демократије“, „заштите људских права“, „заустављања геноцида“, „супротстављања агресији“, и позивањем на моралну узвишеност утемељену у наводној америчкој изузетности.

Одсуство рационално утемељене стратегије произвело је погрешне и скупе политичке и војне одлуке. Тако су творци стратегије у Вашингтону,  и пре и после 11. септембра 2001, тежили да милитантни ислам користе као оруђе својих геополитичких игара. Ово је документована чињеница, у најскорије време видљива у јаловој потрази за „умереним“ побуњеницима у Сирији. Ни одметање Осаме бин Ладена од америчке контроле ни погибија амбасадора Стивенса у Бенгазију, нису научили Пентагон и Ленгли опасности од „бумеранга“. Пример одсуства рационално утемељене стратегије пружа и у целини катастрофални амерички рат у Ираку, скуп у крви (4500 погинулих војника САД) и новцу (преко трилион долара), чији је исход ослабио америчке стратешке позиције у региону. Да је Садам Хусеин остао на власти, Ирак би вероватно и даље представљао значајну регионалну брану ширењу иранског утицаја, уместо што је постао де факто савезник Ирана под шиитском владом у Багдаду. Десет година после Бушове доктрине, 2012. године усвојен је Водич за стратешку одбрану Обамине администрације, који је још увек на снази. У њему се истиче да је задатак Сједињених Држава да се „супротставе агресији и да је поразе било где на свету“. Континуитет јасно утопијских циљева одражавао је хронично одбијање двостраначког дуопола који у Вашингтону креира спољну политику („foreign policy community”) да успостави рационалан однос између стратешких циљева и средстава, или да види Америку као „нормалну“ националну државу која тежи ограниченим политичким, економским и војним циљевима у компетитивном свету.

Услед таквих доктринарних опредељења, водећи извор нестабилности у светском поретку представља одбијање елите САД да прихвати рационално одређену хијерархију америчких глобалних интереса. Традиционално засновано доношење одлука на плану спољне политике може бити погрешно и штетно (нпр. Вијетнам), али у начелу је вазда засновано на неком облику рационално утврђеног државног разлога. Детериторијализована страте-гија доминације комплетног спектра, са друге стране, има у темељу идеолошке претпоставке које су неподложне рационалном дискурсу. Она је осим тога произвела склоност доносилаца одлука у Вашингтону да ма коју тренутну идеолошку опсесију или ма који политички циљ у некој далекој земљи проглашавају за „кључне” и „виталне” америчке интересе.

У одсуству рангирања приоритета, свашта може да постане „витални интерес САД”. Децембра 2011. године, председник Обама је издао директиву по којој заштита права и залагање за афирмацију „ЛГБТ популације“ у свету представља „приоритет спољне политике САД”. Јула 2011. године Хадсонов институт је изнео тврдњу да „ситуација у Киргизистану има критични утицај на америчку националну безбедност”. Пет месеци раније сенатор Ричард Лугар из Индијане, тада водећи републиканац у Спољнополитичком одбору Сената, изјавио је да тврдо залагање САД за територијални интегритет Молдавије (и супротстављање Русији) „треба да обезбеди да ми не губимо утицај у региону који је од највеће могуће важности за спољну политику САД”. Децембра 2015. Херитиџ фондација је упозорила да је „безбедан и стабилан каспијски регион“ битан за америчке интересе. У сведочењу пред Спољнополитичким одбором Сената 7. јула 2016, бивши државни подсекретар за европска питања Николас Бернс је изјавио да је у виталном америчком интересу да НАТО савез распореди трајне војне снаге у Пољској, у прибалтичким републикама, у региону Црног мора – и на Арктику!

Ове и сличне изјаве веома су далеко од рационално одређених приоритета политичких питања, простора, земаља и региона које утичу на безбедност, просперитет и релативну моћ САД. Листа сличних примера је дуга, а проблем је тешко решив. Прогласивши себе за лидера измишљене међународне заједнице почетком 1990-тих, спољнополитичка елита САД прихватила је парадигму – и сходно њој вукла конкретне потезе – која је водила ка политици силе на стероидима, маскираној реториком демократије, људских права, партнерстава, заједничких вредности итд.

АМЕРИЧКА УЛОГА У УКРАЈИНИ – оличена у недавној одлуци да се тој нестабилној држави испоручи америчко наоружање – представља опасан пример селективне примене „међународних норми“. По хегемонистичком дискурсу САД, реч је о принципијелној одбрани права једне младе демократије да следи свој пут евроатлантских интеграција, за који се слободно определила, при чему ужива подршку „међународне заједнице“ у решености да се супротставља грубој руској агресији. Геополитички гледано, међутим, Украјина је кључна област рубног подручја (rimland) које окружује евроазијско срце копна, а њен би прелазак у западни војнобезбедносни табор ускратио Русији страте-шку дубину на потенцијално рањивом југозападном боку. Ова чињеница објашњава одлуку владе САД да, уз ослонац на своје источноевропске сателите, изрежира крваву представу „догађања народа“ на кијевском Мајдану у зиму 2013-2014, затим државни удар којим је оборен легално изабрани шеф државе фебруара исте године, као и све шта му је уследило.

Поврх свега, вашингтонски дуопол је после пуча у Кијеву уграбио прилику да обнови војно-безбедносну доминацију САД у Европи и да поремети до тада растуће руско-немачко партнерство. Ова стратегија се са становишта хегемонистичког дуопола показала успешном. Она истовремено угрожава изгледе за дугорочно цивилизацијско партнерство Запада са Русијом у периоду демографске опасности по Европу, у време када европске нације постају предметом џихадистичког терора и миграционе инвазије без историјског преседана. Таква политика САД наилази на здушну подршку бивших сателита и Западу окренутих житеља СССР-а у Варшави, Талину или Лавову, премда је тиме угрожена безбедност саме Америке (да о интересима Западне Европе не говоримо). Геополитичка игра око Украјине по укусу је многих источних Европљана.

Ово нарочито важи пре свега за западноукрајинске унијате којима је русофобија нераскидиви део идентитета. Њихове неонацистичке склоности прећуткиване су, заташкаване, или напросто негиране на Западу – баш као што се прећуткује, заташкава или негира фанатични џихадизам Башарових „умерених“ противника у Сирији. Слепа мржња према свему руском у Галицији – оличена у „Десном сектору“, Свободи и добровољачким батаљонима под нацистичким знамењем – представља облик колективне психозе вредан озбиљне антрополошке анализе; али та болест сада има не само уздржани, већ свесрдни карт бланш Запада. Потврду представља начин на који западни политичари, аналитичари и медији говоре о „народу Украјине“, поистовећујући притом ту утвару са галицијско-унијатским дискурсом.

ПОРЕД ГЕОПОЛИТИЧКИХ МОТИВА, културолошки условљена антипатија према Русији и однос према њој као крајњем „другом“ од стране политичке, академско-аналитичке и медијске елите значајно условљава политику САД. Мржња америчке пре свега либералне елите према Русији патолошка је појава, што конфликт чини нерешивим. Крајњи циљ те елите није промена овог или оног аспекта руске политике, већ промена режима у Москви као нужни предуслов темељите и неповратне трансформације руског идентитета. Као што је рекао Обамин бивши амбасадор у Москви Мајкл Мекфол, крајњи исход политике САД треба да буде „депутинизација“ Русије.

Поврх тога, од продора у Украјину и стварања трајне кризе у односима са Русијом нема бољег начина да се обезбеди продужетак америчке доминације у Европи. ЕУ се поново, још чвршће, војно-безбедносно везује за НАТО, тј. САД. Практично је стављена тачка на ионако слабашне покушаје артикулисања независне спољнополитичке стратегије ЕУ. Што је можда важније, спречава се даље приближавање две највеће европске нације, две континенталне и међусобно компатибилне силе, Русије и Немачке. Евентуална осовина Берлин-Москва, коју је градио Бизмарк и за коју се потом залагао Карл Хаусхофер, већ век и по представља најгору ноћну мору англосаксонских стратега.

Спољнополитички реализам диктира да иоле нормални односи Вашингтона са Москвом изискују прихватање од стране САД да Русија има извесне безбедносне интересе у свом „блиском зарубежњем” – Украјини пре свега – који су са становишта Кремља легитимни и оправдани како геостратешким императивима тако и историјским везама. Америчко понашање у Украјини стога се у Москви неминовно поима као груб изазов кључним руским националним интересима. Савршено разуман став о постојању легитимних интересних сфера у окружењу других сила спољнополитичка елита САД категорички одбацује. Инсистира се на ставу да су интересне сфере ствар мрачне прошлости, што у ствари значи останак при детериторијализованом концепту доминације пуног спектра: нико други нема права, ма где, ма када, да истакне посебност својих интереса ван сопствених граница, док је у исто време буквално свака тачка света легитимни амерички интерес.

Исходи су предвидиво контрадикторни. Примера ради, Кина има веома важне геополитичке интересе у Јужнокинеском мору и сходно томе се понаша, пре свега градећи вештачка острва на којима поставља војне инсталације. Ово се у Вашингтону сматра изазовом америчким интересима. У Пекингу, пак, јачање контроле над спорном зоном „азијског Медитерана” сматра се за животно питање. Растућа економска снага једне државе по правилу бива пропраћена јачањем њеног геополитичког положаја. Кинеска привреда сада је достигла и престигла америчку; стога не изненађује да Пекинг тежи и одговарајућим променама регионалне равнотеже снага. Кинеска стратегија, међутим, првенствено је усмерена на јачање безбедности ланаца снабдевања сировинама и енергентима, а не ка класичној империјалној експанзији.

Концепт панрегиона Индо-Азије као замене за Азију-Пацифик – који је председник Трамп лансирао на својој азијској турнеји новембра 2017. – имао би смисла само ако би се Индија отворено придружила дугорочном пројекту обуздавања Кине, са САД на челу, у који би били укључени Јапан, Јужна Кореја, Вијетнам и Аустралија. Ово је врло мало вероватно.

На глобалном плану, приступ заснован на реализму изискивао би америчку политику која би се постепено прилагођавала све извеснијој мултиполарној структури света. Стратешки је кратковидо и контрапродуктивно, да САД третирају сваку тачку на планети као зону од битног америчког интереса и да се супротстављају ма каквој промени регионалне равнотеже моћи ма где у свету.

Што буду озбиљнији изазови америчком хегемонизму, то ће његови посвећеници наступати хазардније. Играће све чешће спремни на ризике кризних ескалација, потенцијално озбиљнијих од кубанске кризе 1962. Као и у претходних четврт столећа од номиналног краја хладног рата, понашаће се у супротности како са трезвено дефинисаним америчким државним и националним интересима тако и са основним пробицима заједничке, егзистенцијално угрожене цивилизације на обе стране Атлантика.

Истовремено ће се наставити и вероватно убрзати процес ерозије америчке нације – како год тај термин био дефинисан – и претварање америчког друштва у пуки конгломерат идејно завађених, културно и етнички некомпатибилних група, у борби за федералне доларе и политичку доминацију. Тзв. културни ратови са краја ХХ века све више прерастају у рат либералне елите против културе. Споља и даље савршено безбедна, Америка је на почетку овог века код своје куће наизглед кренула путем културног и моралног самоуништења. Истовремено је ушла у период опадања своје релативне моћи у односу на остали свет. Притом тај исти свет улази у период када су доносиоци спољнополитичких одлука у САД све спремнији на ризике у циљу очувања светске хегемоније, са потенцијално трагичним последицама за све.

Кључни делови обавештај-ног, одбрамбеног и војно-инду-стријског конгломерата САД показали су се од самог почетка ефикасним у пружању отпора Трамповом покушају да уведе нове параметре у дефинисању „интереса“ и „претњи“. Посебно им је сметало што се он током предизборне кампање дрзнуо да дирне у три свете краве консензуса америчке елите: неспутану имиграцију, третман Русије као непријатеља и глобализујућу „слободну трговину“.

Постојање и деловање дубоке државе САД није плод неке теорије конспирације: у пракси нема потребе за формалном завером. Сви њени елементи функционишу по спонтаној матрици заједничког система вредности и интереса. Учесници у том процесу имају дубок презир према демократским институцијама и према „деплорабилним“ (како се изразила Хилари Клинтон), тј. гађења достојним моронима који гласају за Трампа и настањују „земљу прелета“ између две океанске обале САД, дуж којих пак живи сав «пристојан», либерално-космополитски свет.

Негација историјске и духовне утемљености сопствених народа и друштава пропраћена је наметањем парадигме глобалног света и међусобно ускладивих вера, културе и порекла. Ово пружа идеолошку подлогу политици отворених граница, мигрантским инвазијама и наметању култа „различитости“, „мултикултурализма“ и „толерантности“. Следи демонизација и криминализација сваког неслагања са овим принципима, применом драконских закона против „говора мржње“ и мерама полицијског надзора против „девијантних“ особа и група. Већина припадника европских нација свесна је нужности самоодбране, али их спутава елита која држи моћ, медије, институте и катедре и ствара климу цивилизацијске капитулације. Притом, да иронија буде потпуна, европски народи у опадању подвргнути су индоктринацији са циљем да поверују – или пак да под голом принудом прихвате – да је демографски преокрет заправо благослов мултикултурализма који обогаћује њихова друштва и чини их узбудљиво разноликим.

Тврдње о пожељности брисања граница међу расама, народима, земљама и културама, о њиховом могућем и пожељном мешању, изводе се на основу априорних идеолошких аксиома а не чињеница. Са јужне стране Медитерана и хиљадама миља источно од Босфора, ово ствара утисак да се Запад налази на силазној путањи. Успех гигантских демографских продора шаље поруку десетинама милиона потенцијалних миграната да је Европа једна пребогата палата са разваљеном бравом и без ноћног чувара.

МЕЂУНАРОДНИ ОДНОСИ ПОЧЕТКОМ XXI века одликују се хроничном нестабилношћу, непредвидивошћу и опасношћу од неконтролисаних ескалација. Скоро пола века после Другог светског рата (1945-1991) свет је почивао на биполарном моделу који се показао као релативно стабилан. Геополитичка утакмица водила се у спорним зонама Трећег света (Блиски Исток, Индокина, Ангола, Никарагва итд), али су правила игре почивала на релативно рационалном прорачуну односа између цене и бенефита спољнополитичких потеза. Ратови клијената остајали су локализовани. Имплицитна рационалност обеју страна чинила је могућом деескалацију криза (Берлин 1949, Кореја 1950, Куба 1962) које су претиле прерастањем у сукобе катастрофалних размера.

Биполарни модел био је плод јединствених геополитичких околности које неће бити поновљене у догледној будућности. Свет поново постаје мултиполаран, али САД још нису спремне да ту чињеницу прихвате. Кроз историју, у много наврата су хегемонистичке тежње водеће силе водиле ка дестабилизацији и рату, од Луја XIV до Хитлера. Сада пак имамо ситуацију без историјског преседана: да је хегемонистичка сила привремено била остварила монополарност система, али се сада опире његовом повратку у нормално стање мултиполарности. Данас је Америка постала носилац револуционарног динамизма са глобалним амбицијама, у име постмодерних идеолошких норми попут ЛГБТ «права», чему отпор пружа за сада неформална коалиција слабијих сила које теже реафирмацији суштински конзервативних принципа заштите националних интереса, идентитета и државног суверенитета.

Бити ван домашаја Брисела, било као седишта западне алијансе или као престонице олигархијске анти-Европе, уз ширење дијапазона спољнополитичких опција, није само по себи довољно за опстанак Срба; али свакако јесте услов опстанка, јер Срби не могу да се уклопе ни у један геополитички вектор који тренутно доминирају Балканом. Атланско-амерички своје локално утемељење има у Албанцима; мителевропско-континенталистички, тј. немачки, у Хрватима; неоосмански у Муслиманима. Евроазијски (руски) вектор, коме би Срби природно гравитирали, још није јасно артикулисан нити постоји у виду конкретне дугорочне опције.

...

Комплетан чланак у штампаној Слободи

Штампа Ел. пошта

  • SPC
  • Dijaspora
  • Svetigora
  • Save Displaced Serbs
  • Srbi za Srbe
© 2018 Портал Српске народне одбране у Америци. Сва права задржана.
Joomla! је слободан софтвер објављен под GNU General Public License.