Слобода 2169

Словеначка антисрпска пропаганда

Пише: Александар Петровић

Политичка и ратна пропаганда у словеначким листовима „Slovenec“ и „Ilustrirani glasnik“ илити Како су неки видели српску војску у Великом рату

О Првом светском рату, великим биткама и Солунском фронту писали су историчари, књижевници и учесници, сведочења преживелих су потресна, а теоретичари рата су као пример храбре и бескомпромисне борбе наводили српску војску. У Великом рату борба се није водила само на фронту и у позадини. Изузетно јака немачка пропагандна машинерија којој се убрзо придружила и Аустроугарска царевина  имале су значајну улогу у рату. Како је навео Жан-Ив Ле Наур, француски историчар који се дуго бавио Великим ратом, „ратна пропаганда је доживела процват током Првог светског рата“.

Јачање националних осећања, демонизација непријатеља, подстицање морала војника и цивила по цену сталног медијског „испирања мозга, пропаганда праћена цензуром било је саставни део ратних извештавања.“ Тако су новинари, писци, илустратори и фотографи постали истинско стратешко оружје, а сентенца Марк Твена: „Лаж је у стању да обиђе пола света док истина још увек навлачи своје ципеле“ добила је пуну потврду у пракси.

На примеру два словеначка листа „Ilustrirani glasnik“ и „Slovenec“ најбоље се види однос потоње чланице Државе СХС и касније југословенске републике према Србији. Било је ту свега (лажи, демонизације српског народа, пропаганде) осим истине.

„Ilustrirani glasnik“ је припадао првим војним гласилима у Словенији. Излазио је сваког четвртка, од 3. септембра 1914. године до 29. августа 1918. године и пратио је дешавања на ратиштима. У почетку обимом није премашивао 12 страна, да би се број постепено смањивао (8 страна 1918). Амбициозно уредништво је себи поставило циљ – највећи тираж, те је прве године излажења „Ilustrirani glasnik“ штампан у 12 000 примерака. Одговорни уредник свих година излажења био је Јосип Кловар, а штампала га је Католичка штампарија у Љубљани. „Ilustrirani glasnik“ је веома амбициозно објавио свој излазак. У првих осам бројева уредништво се хвалило да је лист наишао на одличан пријем код читалаца. Но, издавачу није био важан профит („ни што за добичек“), већ је желео да „з добрим дружинским листом осречи словенски народ“. Гарант остварења издавачких жеља требало је да буде садржинска разноврсност листа – песме, приче, подлистак, цртице, образовни и комеморативни чланци на тему рата, рубрике „По земљи и иностранству“, о здрављу и породици... Како се ратна машинерија захуктавала, занимљиве рубрике су уступале простор ратним извештајима.

Иако замишљен да буде више литераран него информативан, ратне околности су промениле првобитну концепцију. Сарајевски атентат, објава и почетак рата, као и сва ратна дејства пропраћени су цензурисаним и пропагандистичким, углавном мемоарским  текстовима, који су били илустровани фотографијама и цртежима.    

Лист „Slovenec“ је свој излазак (14. октобар 1873) помпезно најавио у уводној колумни, наглашавајући важну улогу политичких гласила, јер „brez lista se nobena stranka ne more vtrditi naj je še tako velika“. Лист је, упркос свим домаћим и глобалним кризама и ратовима, држећи се истог издавачког курса – безусловно подржавати власт и презирати непријатеља, успео да се одржи 72 године, све до краја Другог светског рата. Политичко-информативни лист „Slovenec“, гласило и билтен Словенске људске странке je, као репрезентативни представник словеначког политичког католицизма имао изузетно важну улогу у друштвеном и политичком развоју Словеније. У ратном окружењу, користећи свој медијски утицај, недвосмислено се стављао на страну Аустроугарске, односно Немачке и Италије. Лист је имао битне одлике политичке пропаганде те је, планирано и организовано користећи сва тада доступна средства, утицао на јавно мњење, агресивно наметајући мишљење и ставове земаља савеза Централних сила. Извештавање „Slovenecа“ је било намењено савезницима Централних сила, фронту, позадини, народу, али и непријатељу. Често су објављивани лажни подаци о губицима, који су стварали страх и конфузију у редовима противничких војника. Његова улога је била изузетно значајна, а у теорији се често наводи као пример примене политичке и медијске пропаганде, нарочито пре и за време Првог светског рата.

Словеначки комуниколози Славко Сплицхал и Франце Врег анализирајући словеначка гласила за време Великог рата закључили су да „својим извештавањем за време Првог светског рата, словеначки листови остваривали су све тоталитарне и пропагандне циљеве, продирући својим текстовима до најдубљих слојева људске психе. Агресивно намећући политичке ставове, имали су велики утицај на јавно мњење. Тако конципирана медијска пропаганда своју експанзију је доживела крајем Првог светског рата.“

РАТНИ ПОКЛИЧИ И ПАРОЛЕ

За „Ilustrirani glasnik“ је писао директни учесник у рату, поручник Павел Цвенкел:

„Међу војницима је владало велико узбуђење јер су баш они хтели први да пуцају на Србе. Ту привилегију добили су Хрвати којима су команданти давали упутства да су Срби притворни и опасни, да се праве добри, а онда пуцају у леђа.“

Иван Шуштерчич (1863–1925), словеначки адвокат и политичар, као страначки кандидат више пута је биран за посланика Царевинског већа у Бечу, председник Словенске људске странке и вођа екстремних клерикалаца, у ватреном говору који је 5. јула 1914. одржао у Љубљани, оштро је осудио Србију као главног кривца за атентат у Сарајеву. Како је навео Андреј Митровић (1937-2013), српски историчар и академик у књизи „Србија у Првом светском рату“, он је позвао своје сународнике на рат против Србије, претећи да ће „тешка песница словеначког војника... разбити лобању тог Србина у коме живи прождрљива мегаломанија.“

У интегралном облику штампана је посебно и објава рата коју је Влада Аустроугарске упутила 28. јула 1914. године у 11 часова Влади Србије, обичном поштом и преко Букурешта, у отвореном телеграму на француском језику следеће садржине:

„Краљевска Влада Србије није на задовољавајући начин одговорила на ноту датирану  23. јулом 1914, коју је предао аустроугарски министар у Београду, због чега Царска и Краљевска Влада налази да  је принуђена да се ослони на силу оружја ради очувања својих права и интереса. Од овог тренутка Аустро-Угарска се сматра у рату са Србијом.“

Као реакцију на телеграм, словеначки листови су 29. јула објавили проглас суверена Монархије у коме је наведено: „Смутње једног мржњом испуњеног непријатеља нагоне ме да се латим мача због очувања части Моје Монархије, одбране њеног угледа и ранга силе и због очувања њеног интегритета... Низ смртоносних аката и плански припремљена и спроведена завера, чији је страхотан учинак погодио у срце Мене и Моје Верне Народе, обележавају јасно сагледив крвави траг оне тајне работе која је покренута и која је руковођена из Србије... Србија је одбацила умерене и оправдане захтеве Моје Владе... ...Ја ступам мирне савести на овај пут који ми показује дужност.“

Одмах су штампани плакати и дељени широм монархије: „Serbien muss sterbien“ („Србија мора да цркне“),  „Сваки пуцањ – један Рус / Сваки ударац – један Француз / Такође и они у Србији треба да цркну!“

„Ilustrirani Glasnik“ и „Slovenec“ су активно пратили мобилизацију у Словенији и својим текстовима будили снажна родољубива осећања код својих читалаца. Многе значајне личности су на насловним странама ових листова отворено позивали на оружје – од манифеста „Za dom v bojni grom!“ Франца Jозефа, ватрених говора политичара (Ивана Шуштерчича), беседа  свештених лица (Антон Бонавентура) до, не мање агресивних, углавном непотписаних текстова који су позивали „На Србе“...

Екстремне клерикалне и десничарске групе избациле су у, Шуштерчичу блиском листу „Slovenec“, 27. јула 1914, песму „Бојни гром“ и у њој погромашку паролу „Србе о врбе“ бана Марка Натлачена која ће се провлачити до данашњих дана, кроз многе ратне сукобе на овим просторима.

...

Комплетан чланак у штампаној Слободи

Штампа