Слобода 2168

Ужички сајџија, први Ужички сајџија, први српски еколог

Пише: Новка Илићnovka ilic

• Много је Риста Тешић добра учинио својој општини, све је то радио без пара и динара пуних двадесет година  • Човек који се посветио уређењу свог града • Да је среће да и данас има оваквих људи •

Ужичани воле да проводе слободно време у Малом парку, у самом центру града, али и у Великом парку, уређеној зеленој површини на десној обали Ђетиње. Често у шетњу крену и узбрдо од Великог парка, утабаним стазама, кроз шуму, да би изашли до врха узвишења Забучје, одакле се погледом обухвата цела варош, па и суседна брда. И тек онда становници ове котлине виде да је свако брдо пошумљено и зелено до јесени, а од јесени “румени”. Али, већина Ужичана не зна ко је заслужан што данас када високе летње температуре муче и старо и младо, имамо хладовину у бројним парковима, и дуж шеталишта поред Ђетиње. Нико други, до Риста Тешић, ужички часовничар који је живео од 1845. до 1904. Али, ако и поменете то име међу становницима града на Ђетињи, мало ко ће знати ко је био Риста Тешић, чиме се бавио, када је живео, иако једна од улица у центру града носи његово име, улица у којој му је била породична кућа .Тако је то са нашим памћењем, радозналошћу и интересовањем за историју места у коме живимо и људе који су својим животом и радом оставили траг у њему.

 У Немачкој и Швајцарској видео паркове

Упућенији кажу да је Риста Тешић био први српски еколог, а неки кажу, међу првима, али извесно је да је био први ужички еколог. Историчар Немања Спаловић истражујући биографске податке о Ристи, каже: ”Рођен је у добростојећој породици и отац га је послао да учи за часовничара, прво у Немачку, а он вођен радозналошћу стигао је и у Швајцарску. Боравећи у тим земљама млади Ужичанин видео је велике површине под зеленилом, били су то, или паркови, или шумски појасеви око градова, и остао је задивљен том лепотом коју су неговали тамошњи људи. По повратку у Ужице, Риста је отворио сајџијску радњу и добио посао да брине о сату на звонику ужичке Саборне цркве (сат је ту и данас) по коме су Ужичани деценијама „дотеривали“ своје часовнике. Због преданог рада привукао је пажњу суграђана и стекао поштовање групе Ужичана, који су му помагали да оствари своје идеје - да оплемени околину Ужица и саму варош.

Откупљивао јежеве да би истребио змије

Зна се да су Ужице и околина, у време када се Риста вратио из иностранства, били опустошени. То је период одласка Турака из ових крајева, у које се у исто време досељавају Срби из Црне Горе и Херцеговине. И тај новонасељени живаљ је за само неколико година оголио непосредну околину Ужица сечом воћњака, шума и другог растиња да би пребродили велике зиме и мразеве. Са огољених брда бујице су доносиле у варошку котлину огромне количине воде и Ужице је постало нездраво место са повећаним процентом туберкулозних болесника. Тада је Риста, велики заљубљеник у природу, са групом истомишљеника, предузео низ акција, па су најпре укроћена три потока са северне стране Ужица, брзо је пошумио њихове стране, а обале заштитио шибљем како бујичне воде и наноси не би завршавали у варошици. Познато је, више од 80 врста дрвећа је засадио Ристо Тешић са пријатељима, током 20 година рада по голетима Великог и Малог Забучја, брда која се спуштају до самог града, каже Милорад Искрин, историчар:

”Када је на ред дошло Забучје, велика голет и пустара пуна змија, прво је населио јежеве, а онда са својим пријатељима и ђацима ужичких школа, готово две деценије садио стабла и подигао Велики парк. На обали Ђетиње изградио је воденицу, камену брану и језерце, направио купалиште, а све без паре и динара.”

А овако је Миладин Радовић, пекар, писац мемоарских списа ”Самоуки рукопис”, пишући о свему што је видео, чуо, и што се збило у његово време, записао о Ристи: ”Риста изађе из своје сајџиске радње, по навици баци поглед према звонику Саборне цркве. На њеном сату било је тачно 16 сати, извади свој џепњак на коме су казаљке показивале идентично време. Закључа радњу и тихо звизну. Из дворишта иза радње, прво му се придружи мало чупаво куче црне боје. Риста чучну и помази га. Тада се појави четрнестогодишњи дечко носећи преко рамена врећу у којој се нешто мрдало... Када су стигли у ту највећу пустару у околини звану ‘Сточно гробље’ пуну змија, где су Ужичани бацали угинуле животиње, Риста одвезе врећу и спусти је на каменито тле. Није прошло мало времена из ње почеше да се помаљају ружичасте њушкице јежева. Радозналост Ужичана најзад је била задовољена. Ристо је откупљивао од сељака из околине јежеве и пуштао их ту где је планирао да уреди Велики парк, да истребе змије.”

Воденичар, баштован, препаратор птица, војни болничар…

И још много вредних дела оставио је Риста иза себе. Ужички хроничари су забележили: “По отварању Саборне цркве Свети Ђорђе у Ужицу 1842, дотадашњи православни храм Свети Марко био је запуштен и у процесу пропадања. С групом истомишљеника Риста је током неколико година не само обновио црквену зграду, већ је доградио врло лепу дрвену звонару за два звона, уредио црквену порту и цео простор око цркве оградио (липе засађене његовом руком и данас цветају и миришу крај порте), и тако је Ристином заслугом овај најстарији православни верски објекат у Ужицу сачуван као верски и историјски споменик. У непосредној околини Саборне цркве „Свети Ђорђе“ уредио је две парковне површине, а и ту је сачувано неколико столетних стабала које је посадио Риста. Први је у Србију донео из Немачке кожно седло, које је изложио на првој пољопривредној изложби у Београду, 1882. године. Захваљујући том седлу и Ристовим сугестијама, ужички сарачи били су прави мајстори за прављење опреме за јахање. Оснивач је Подружнице Српског пољопривредног друштва за округ ужички.

Ристо је будно пратио и Теслин рад, а када је почела изградња хидроцентрале на Ђетињи, био је надзорни орган управе, и његови савети су били драгоцени, јер је река сваке ноћи урушавала дању изграђен јаз: „Он лежи у фијакеру, јер је болестан, и говори: ‘Људи, онај камен онамо, турите га онамо, овај камен тамо, турите га тамо’... и тако они послажу камење које није макнуто одатле нигде, до наших дана“, каже Милорад Искрин, ужички историчар.

-          Заслужан је и за конструисање превоза, дрвених кола са волујском вучом, која су превозила тешке делове за прву ужичку (и европску) хидроцентралу. Осим што је био сајџија и заљубљеник у природу, еколог, Риста је имао још најмање десетак занимања, па је био и воденичар, баштован, препаратор птица, војни болничар, помоћник телеграфисте… поштован и у ужичкој вароши, али и у престоном Београду, додаје Искрин.

Први Ужичанин сахрањен са највећим почастима, о трошку Општине

Ристо Тешић је умро 1904. године. Сахрањен је о трошку Општине са највећим почастима, због дугогодишњег ангажовања на заштити природе и културних добара у Ужицу. Ретки су тада сахрањивани у организацији Општине, и то је сматрано великом чашћу, први је Ужичанин који је понео ту част. 

...

Koмплетан текст у штампаној Слободи

Штампа