sloboda-baner

Из најновије Слободе

  • Слобода 2172

    Није могуће да се Косово и Метохија шаптом препусте

    Пише: Мило Ломпар

    Уколико престане да постоји на једном делу своје територије, држава озбиљно доводи у питање свој разлог постојања, односно постојање и на другим деловима територије, рекао је професор Мило Ломпар на трибини посвећеној Апелу за одбрану КиМ

    Мило Ломпар (Фото: Медија центар)

    Опширније...

  • Liberty 2172

    It’s All About the Base: Grassroots Organizing for Serbian-Americans

    By Vanessa Rastovic

    There’s an old saying in politics, “if you don’t have a seat at the table, you’re probably on the menu.”  While it’s a harsh thought, it’s nonetheless true.  Thomas Jefferson put it more politely when he said, “we don’t have a government of the majority.  We have a government of the majority who participate.”  While most times participation means voting, there are often times when meaningful participation requires more—especially during times when laws or policies have negative effects.  Those are times when, if we don’t self-advocate, someone else will determine how we will be affected—and it may not be what we would have chosen for ourselves.

    For those who have never heard the term “self-advocate” before, it simply means to represent yourself and your interests.  Although it’s true that our elected officials work for us, they often must choose between competing interests, have misconceptions, or don’t know all the facts.  Serbian-Americans are one of many groups who experience this dynamic. Our leaders depend on us, and if we don’t tell our own story, someone else will tell it for us—sometimes with misconceptions, half-truths, or maybe even lies. Self-advocacy simply means telling your story and asking for what you want.

    Even better, you don’t have to be a lobbyist to self-advocate.  All you need is a little know-how and some courage to speak up for yourself.  That’s it!

    Here are some easy ways to self-advocate:

    • Talk to your friends and neighbors

    • Donate a book about Serbian-Americans to your local library there are many good ones about Nikola Tesla or The Forgotten 500 is an exciting true story about a World War II rescue mission in Serbia

    • Write a letter to the editor of your local or regional newspaper

    • Get your lodge to organize a “post-card campaign” to your elected official

    • Call, email, or write a polite and short letter to your elected leaders asking clearly for what you want.

    • Tweet, post, blog, vlog. . . you get the idea!

    The most important thing to remember when self-advocating if that you catch more flies with honey!  Resist the urge to get upset or lecture if it seems like you’re getting resistance—with some folks it just takes time.

    ...

    Full article in Liberty

    Опширније...

  • Слобода 2172

    Кина означена као главни противник Америке

    Пише: Срђа Трифковић

    Срђа Трифковић

    Непуних месец дана после објављивања нове Националне безбедносне стратегије Доналда Трампа, из Вашингтона је 19. јануара 2018. представљен јавности још један сличан документ, Национална одбрамбена стратегија Министарства одбране САД (Пентагона). 

    Опширније...

  • Слобода 2172

    Чему нас учи Свети Сава

    Пише: Марина Дабић

    marina dabic

    • “Цела нам је земља болесна од похлепе, зато што смо се у време стварања модерне државе отворили ка материјализму, иако је јасно: ко воли новац, не може да воли људе“, порука је светосавске беседе о којој многи причају • 

    Опширније...

  • Слобода 2172

    Да ли је Председник Трамп сам себи највећи непријатељ?

    Пише: Никола Марић

    Никола Марић

    Председник Трамп је заиста сам себи највећи непријатељ када је у ситуацији да говори искрено и спонтано. Можда бисмо ми исто тако желели да кажемо, можда би нам се и опростило, али ми нисмо председник који мора да се бори са девет десетина америчких средстава за информисање и половином Америке

    Опширније...

  • Liberty 2172

    Is President Trump His Own Worst Enemy?

    By Nikola Maric

    If you’re ready to do more, we are ready to help.  Check back for news about self-advocacy training via webinar and a brand new toolkit with resources, letter templates, and lots of ideas to help get organized.

    Опширније...

  • Слобода 2172

    Српски пут у ЕУ-топију

    Пише: Мирослав Н. Јовановић

    ЕУ није више пројекат који је првенствено фокусиран на трогвину и економију како се често и лажно приказује у Србији. ЕУ постаје подухват који полако поништава целокупну сувереност држава чланица. Због тога Британија напушта ЕУ јер жели да очува своју слободу. Британија као врло стара и држава са богатим искуством сматра да је за њено благостање сада и убудуће боље бити ван ЕУ.

    Треба имати на ’радарском екрану’ чињенице да постоје свесне (или несвесне) тежње у Европи да се створи једна над-држава која би укључила Француску, Немачку и Бенелукс. То би могло да буде или унутар постојеће ЕУ или ван ње. То значи да би и исток Европе који има специфичну организацију друштва и југ Европе који се налази у економском беспућу могао лако да остане ван токова у средишту садашње ЕУ. А ако се икада Србија (или то што од ње преостане) прими у чланство ЕУ, биће то у дубоки подрум (трећа лига) архитектуре ЕУ.

    Све ће то ЕУ позлатити максима је заслепљених или плаћених евроентузијаста и у ЕУ, али и у Србији. Власт у Србији или не схвата или није у стању да схвати функционисање и захтеве и ЕУ и њених земаља чланица. Свака земља чланица ЕУ има право вета на проширење ЕУ и то на много нивоа током бескрајног поступка пријема у чланство. Рецимо, шта сматра премијерка Србије:

    Када је реч о Косову, Брнабић је на питање да ли одбијање Србије да призна Косово може да омета пут Србије у ЕУ одговорила да тај проблем "не стоји" јер неке чланице ЕУ такође нису признале Косово.

    "Не знам зашто би то било нешто друго. Шпанија је рекла да 'чак и да Србија призна Косово, она никада неће'. Не мислим да ће то бити предуслов за улазак у ЕУ", рекла је Брнабић.

    Наведено мишљење може да има само онај ко верује да се деца рађају у купусу или да их доносе роде. Многе земље чланице ЕУ спремне су понаособ да поставе ултиматум Србији да призна независност Косова и Метохије као услов за даљи напредак (отварање или затварање поглавља) на путу ка ЕУ. То је само питање времена. На крају процеса, свака земља чланица ЕУ треба да ратификује споразум о приступању нове државе ЕУ. То уопште није никаква формалност. Поједине земље ЕУ имају обавезу да о таквом питању распишу народни референдум.

    Наведено виђење премијера Србије је само наставак онога што је раније изјавио Ивица Дачић, тадашњи премијер Србије: ‘ми прво треба да уђемо па ћемо видети да изађемо ако је лоше.’ Слично је поновио ‘потребно је ући у ЕУ, а уколико нам се не свиђа лако ћемо изаћи’.[16] Оваква изјава, чак државна политика, захтева озбиљно објашњење јер показује да му познавање функционисања ЕУ није јача страна. Неколико битних непознаница треба да буду разоткривене:

    ЕУ није експрес ресторан да се у њега улази и излази како се коме кад прохте.

    Како се тешко приступа ЕУ, тако се из ње тешко и излази. Муке које има Британија при изласку из канџи ЕУ оповргавају овакво виђење највиших државника у Србији. Не схвата се у врху власти какава је ЕУ хидра.

    Главна ствар на коју треба да одговоре Дачић и сви други који тако мисле и делају је следећа: ако Србија напусти ЕУ, да ли ће да добије назад своја уложена средства? Тај улог може лако да буде прихваћена независност Косова и Метохије; уништење Републике Српске као административно-политичко-територијалне јединице; па питања око Војводине, Рашке области,...

    ’Коначно решење’ за Косово и Метохију?

    Покренути унутрашњи дијалог о Косову и Метохији помало личи на формалност, замајавање јавности и скретање пажње са јасног проблема. Таквим режираним дијалогом унутар одређених (јавних?) кругова власт покушава да испипа пулс преко стручне јавности и да потом стави шећерни прелив на будућу озваничену одлуку о истинском одустајању од Косова и Метохије, а све због погубног пута ка ЕУ. Прича може да се развије у смислу да имамо веће користи од боравка у (распадајућој) ЕУ, па то морамо да прихватимо због будућих генерација. Зато на крају режираног дијалога може да буде подметнут неки ’Урош нејаки’ да објави и потпише погубни документ...

    Решење за проблем повезан са Косовом и Метохијом тражи се још од 1389. и још увек га нема. Велики је залогај власти у Србији покушај да се ’коначно’ реши тај проблем на убрзани начин током 2018. Проблем је такав да ни много умешније генерације политичара пре садашње нису успеле да га реше и то у много повољнијем међународном окружењу за Србију. 

    ...
    Комплетан чланак у штампаној Слободи

    Опширније...

Слобода 2168

Ужички сајџија, први Ужички сајџија, први српски еколог

Пише: Новка Илићnovka ilic

• Много је Риста Тешић добра учинио својој општини, све је то радио без пара и динара пуних двадесет година  • Човек који се посветио уређењу свог града • Да је среће да и данас има оваквих људи •

Ужичани воле да проводе слободно време у Малом парку, у самом центру града, али и у Великом парку, уређеној зеленој површини на десној обали Ђетиње. Често у шетњу крену и узбрдо од Великог парка, утабаним стазама, кроз шуму, да би изашли до врха узвишења Забучје, одакле се погледом обухвата цела варош, па и суседна брда. И тек онда становници ове котлине виде да је свако брдо пошумљено и зелено до јесени, а од јесени “румени”. Али, већина Ужичана не зна ко је заслужан што данас када високе летње температуре муче и старо и младо, имамо хладовину у бројним парковима, и дуж шеталишта поред Ђетиње. Нико други, до Риста Тешић, ужички часовничар који је живео од 1845. до 1904. Али, ако и поменете то име међу становницима града на Ђетињи, мало ко ће знати ко је био Риста Тешић, чиме се бавио, када је живео, иако једна од улица у центру града носи његово име, улица у којој му је била породична кућа .Тако је то са нашим памћењем, радозналошћу и интересовањем за историју места у коме живимо и људе који су својим животом и радом оставили траг у њему.

 У Немачкој и Швајцарској видео паркове

Упућенији кажу да је Риста Тешић био први српски еколог, а неки кажу, међу првима, али извесно је да је био први ужички еколог. Историчар Немања Спаловић истражујући биографске податке о Ристи, каже: ”Рођен је у добростојећој породици и отац га је послао да учи за часовничара, прво у Немачку, а он вођен радозналошћу стигао је и у Швајцарску. Боравећи у тим земљама млади Ужичанин видео је велике површине под зеленилом, били су то, или паркови, или шумски појасеви око градова, и остао је задивљен том лепотом коју су неговали тамошњи људи. По повратку у Ужице, Риста је отворио сајџијску радњу и добио посао да брине о сату на звонику ужичке Саборне цркве (сат је ту и данас) по коме су Ужичани деценијама „дотеривали“ своје часовнике. Због преданог рада привукао је пажњу суграђана и стекао поштовање групе Ужичана, који су му помагали да оствари своје идеје - да оплемени околину Ужица и саму варош.

Откупљивао јежеве да би истребио змије

Зна се да су Ужице и околина, у време када се Риста вратио из иностранства, били опустошени. То је период одласка Турака из ових крајева, у које се у исто време досељавају Срби из Црне Горе и Херцеговине. И тај новонасељени живаљ је за само неколико година оголио непосредну околину Ужица сечом воћњака, шума и другог растиња да би пребродили велике зиме и мразеве. Са огољених брда бујице су доносиле у варошку котлину огромне количине воде и Ужице је постало нездраво место са повећаним процентом туберкулозних болесника. Тада је Риста, велики заљубљеник у природу, са групом истомишљеника, предузео низ акција, па су најпре укроћена три потока са северне стране Ужица, брзо је пошумио њихове стране, а обале заштитио шибљем како бујичне воде и наноси не би завршавали у варошици. Познато је, више од 80 врста дрвећа је засадио Ристо Тешић са пријатељима, током 20 година рада по голетима Великог и Малог Забучја, брда која се спуштају до самог града, каже Милорад Искрин, историчар:

”Када је на ред дошло Забучје, велика голет и пустара пуна змија, прво је населио јежеве, а онда са својим пријатељима и ђацима ужичких школа, готово две деценије садио стабла и подигао Велики парк. На обали Ђетиње изградио је воденицу, камену брану и језерце, направио купалиште, а све без паре и динара.”

А овако је Миладин Радовић, пекар, писац мемоарских списа ”Самоуки рукопис”, пишући о свему што је видео, чуо, и што се збило у његово време, записао о Ристи: ”Риста изађе из своје сајџиске радње, по навици баци поглед према звонику Саборне цркве. На њеном сату било је тачно 16 сати, извади свој џепњак на коме су казаљке показивале идентично време. Закључа радњу и тихо звизну. Из дворишта иза радње, прво му се придружи мало чупаво куче црне боје. Риста чучну и помази га. Тада се појави четрнестогодишњи дечко носећи преко рамена врећу у којој се нешто мрдало... Када су стигли у ту највећу пустару у околини звану ‘Сточно гробље’ пуну змија, где су Ужичани бацали угинуле животиње, Риста одвезе врећу и спусти је на каменито тле. Није прошло мало времена из ње почеше да се помаљају ружичасте њушкице јежева. Радозналост Ужичана најзад је била задовољена. Ристо је откупљивао од сељака из околине јежеве и пуштао их ту где је планирао да уреди Велики парк, да истребе змије.”

Воденичар, баштован, препаратор птица, војни болничар…

И још много вредних дела оставио је Риста иза себе. Ужички хроничари су забележили: “По отварању Саборне цркве Свети Ђорђе у Ужицу 1842, дотадашњи православни храм Свети Марко био је запуштен и у процесу пропадања. С групом истомишљеника Риста је током неколико година не само обновио црквену зграду, већ је доградио врло лепу дрвену звонару за два звона, уредио црквену порту и цео простор око цркве оградио (липе засађене његовом руком и данас цветају и миришу крај порте), и тако је Ристином заслугом овај најстарији православни верски објекат у Ужицу сачуван као верски и историјски споменик. У непосредној околини Саборне цркве „Свети Ђорђе“ уредио је две парковне површине, а и ту је сачувано неколико столетних стабала које је посадио Риста. Први је у Србију донео из Немачке кожно седло, које је изложио на првој пољопривредној изложби у Београду, 1882. године. Захваљујући том седлу и Ристовим сугестијама, ужички сарачи били су прави мајстори за прављење опреме за јахање. Оснивач је Подружнице Српског пољопривредног друштва за округ ужички.

Ристо је будно пратио и Теслин рад, а када је почела изградња хидроцентрале на Ђетињи, био је надзорни орган управе, и његови савети су били драгоцени, јер је река сваке ноћи урушавала дању изграђен јаз: „Он лежи у фијакеру, јер је болестан, и говори: ‘Људи, онај камен онамо, турите га онамо, овај камен тамо, турите га тамо’... и тако они послажу камење које није макнуто одатле нигде, до наших дана“, каже Милорад Искрин, ужички историчар.

-          Заслужан је и за конструисање превоза, дрвених кола са волујском вучом, која су превозила тешке делове за прву ужичку (и европску) хидроцентралу. Осим што је био сајџија и заљубљеник у природу, еколог, Риста је имао још најмање десетак занимања, па је био и воденичар, баштован, препаратор птица, војни болничар, помоћник телеграфисте… поштован и у ужичкој вароши, али и у престоном Београду, додаје Искрин.

Први Ужичанин сахрањен са највећим почастима, о трошку Општине

Ристо Тешић је умро 1904. године. Сахрањен је о трошку Општине са највећим почастима, због дугогодишњег ангажовања на заштити природе и културних добара у Ужицу. Ретки су тада сахрањивани у организацији Општине, и то је сматрано великом чашћу, први је Ужичанин који је понео ту част. 

...

Koмплетан текст у штампаној Слободи

Штампа Ел. пошта

  • SPC
  • Dijaspora
  • Svetigora
  • Save Displaced Serbs
  • Srbi za Srbe
© 2018 Портал Српске народне одбране у Америци. Сва права задржана.
Joomla! је слободан софтвер објављен под GNU General Public License.