sloboda-baner

Из најновије Слободе

  • Слобода 2172

    Није могуће да се Косово и Метохија шаптом препусте

    Пише: Мило Ломпар

    Уколико престане да постоји на једном делу своје територије, држава озбиљно доводи у питање свој разлог постојања, односно постојање и на другим деловима територије, рекао је професор Мило Ломпар на трибини посвећеној Апелу за одбрану КиМ

    Мило Ломпар (Фото: Медија центар)

    Опширније...

  • Liberty 2172

    It’s All About the Base: Grassroots Organizing for Serbian-Americans

    By Vanessa Rastovic

    There’s an old saying in politics, “if you don’t have a seat at the table, you’re probably on the menu.”  While it’s a harsh thought, it’s nonetheless true.  Thomas Jefferson put it more politely when he said, “we don’t have a government of the majority.  We have a government of the majority who participate.”  While most times participation means voting, there are often times when meaningful participation requires more—especially during times when laws or policies have negative effects.  Those are times when, if we don’t self-advocate, someone else will determine how we will be affected—and it may not be what we would have chosen for ourselves.

    For those who have never heard the term “self-advocate” before, it simply means to represent yourself and your interests.  Although it’s true that our elected officials work for us, they often must choose between competing interests, have misconceptions, or don’t know all the facts.  Serbian-Americans are one of many groups who experience this dynamic. Our leaders depend on us, and if we don’t tell our own story, someone else will tell it for us—sometimes with misconceptions, half-truths, or maybe even lies. Self-advocacy simply means telling your story and asking for what you want.

    Even better, you don’t have to be a lobbyist to self-advocate.  All you need is a little know-how and some courage to speak up for yourself.  That’s it!

    Here are some easy ways to self-advocate:

    • Talk to your friends and neighbors

    • Donate a book about Serbian-Americans to your local library there are many good ones about Nikola Tesla or The Forgotten 500 is an exciting true story about a World War II rescue mission in Serbia

    • Write a letter to the editor of your local or regional newspaper

    • Get your lodge to organize a “post-card campaign” to your elected official

    • Call, email, or write a polite and short letter to your elected leaders asking clearly for what you want.

    • Tweet, post, blog, vlog. . . you get the idea!

    The most important thing to remember when self-advocating if that you catch more flies with honey!  Resist the urge to get upset or lecture if it seems like you’re getting resistance—with some folks it just takes time.

    ...

    Full article in Liberty

    Опширније...

  • Слобода 2172

    Кина означена као главни противник Америке

    Пише: Срђа Трифковић

    Срђа Трифковић

    Непуних месец дана после објављивања нове Националне безбедносне стратегије Доналда Трампа, из Вашингтона је 19. јануара 2018. представљен јавности још један сличан документ, Национална одбрамбена стратегија Министарства одбране САД (Пентагона). 

    Опширније...

  • Слобода 2172

    Чему нас учи Свети Сава

    Пише: Марина Дабић

    marina dabic

    • “Цела нам је земља болесна од похлепе, зато што смо се у време стварања модерне државе отворили ка материјализму, иако је јасно: ко воли новац, не може да воли људе“, порука је светосавске беседе о којој многи причају • 

    Опширније...

  • Слобода 2172

    Да ли је Председник Трамп сам себи највећи непријатељ?

    Пише: Никола Марић

    Никола Марић

    Председник Трамп је заиста сам себи највећи непријатељ када је у ситуацији да говори искрено и спонтано. Можда бисмо ми исто тако желели да кажемо, можда би нам се и опростило, али ми нисмо председник који мора да се бори са девет десетина америчких средстава за информисање и половином Америке

    Опширније...

  • Liberty 2172

    Is President Trump His Own Worst Enemy?

    By Nikola Maric

    If you’re ready to do more, we are ready to help.  Check back for news about self-advocacy training via webinar and a brand new toolkit with resources, letter templates, and lots of ideas to help get organized.

    Опширније...

  • Слобода 2172

    Српски пут у ЕУ-топију

    Пише: Мирослав Н. Јовановић

    ЕУ није више пројекат који је првенствено фокусиран на трогвину и економију како се често и лажно приказује у Србији. ЕУ постаје подухват који полако поништава целокупну сувереност држава чланица. Због тога Британија напушта ЕУ јер жели да очува своју слободу. Британија као врло стара и држава са богатим искуством сматра да је за њено благостање сада и убудуће боље бити ван ЕУ.

    Треба имати на ’радарском екрану’ чињенице да постоје свесне (или несвесне) тежње у Европи да се створи једна над-држава која би укључила Француску, Немачку и Бенелукс. То би могло да буде или унутар постојеће ЕУ или ван ње. То значи да би и исток Европе који има специфичну организацију друштва и југ Европе који се налази у економском беспућу могао лако да остане ван токова у средишту садашње ЕУ. А ако се икада Србија (или то што од ње преостане) прими у чланство ЕУ, биће то у дубоки подрум (трећа лига) архитектуре ЕУ.

    Све ће то ЕУ позлатити максима је заслепљених или плаћених евроентузијаста и у ЕУ, али и у Србији. Власт у Србији или не схвата или није у стању да схвати функционисање и захтеве и ЕУ и њених земаља чланица. Свака земља чланица ЕУ има право вета на проширење ЕУ и то на много нивоа током бескрајног поступка пријема у чланство. Рецимо, шта сматра премијерка Србије:

    Када је реч о Косову, Брнабић је на питање да ли одбијање Србије да призна Косово може да омета пут Србије у ЕУ одговорила да тај проблем "не стоји" јер неке чланице ЕУ такође нису признале Косово.

    "Не знам зашто би то било нешто друго. Шпанија је рекла да 'чак и да Србија призна Косово, она никада неће'. Не мислим да ће то бити предуслов за улазак у ЕУ", рекла је Брнабић.

    Наведено мишљење може да има само онај ко верује да се деца рађају у купусу или да их доносе роде. Многе земље чланице ЕУ спремне су понаособ да поставе ултиматум Србији да призна независност Косова и Метохије као услов за даљи напредак (отварање или затварање поглавља) на путу ка ЕУ. То је само питање времена. На крају процеса, свака земља чланица ЕУ треба да ратификује споразум о приступању нове државе ЕУ. То уопште није никаква формалност. Поједине земље ЕУ имају обавезу да о таквом питању распишу народни референдум.

    Наведено виђење премијера Србије је само наставак онога што је раније изјавио Ивица Дачић, тадашњи премијер Србије: ‘ми прво треба да уђемо па ћемо видети да изађемо ако је лоше.’ Слично је поновио ‘потребно је ући у ЕУ, а уколико нам се не свиђа лако ћемо изаћи’.[16] Оваква изјава, чак државна политика, захтева озбиљно објашњење јер показује да му познавање функционисања ЕУ није јача страна. Неколико битних непознаница треба да буду разоткривене:

    ЕУ није експрес ресторан да се у њега улази и излази како се коме кад прохте.

    Како се тешко приступа ЕУ, тако се из ње тешко и излази. Муке које има Британија при изласку из канџи ЕУ оповргавају овакво виђење највиших државника у Србији. Не схвата се у врху власти какава је ЕУ хидра.

    Главна ствар на коју треба да одговоре Дачић и сви други који тако мисле и делају је следећа: ако Србија напусти ЕУ, да ли ће да добије назад своја уложена средства? Тај улог може лако да буде прихваћена независност Косова и Метохије; уништење Републике Српске као административно-политичко-територијалне јединице; па питања око Војводине, Рашке области,...

    ’Коначно решење’ за Косово и Метохију?

    Покренути унутрашњи дијалог о Косову и Метохији помало личи на формалност, замајавање јавности и скретање пажње са јасног проблема. Таквим режираним дијалогом унутар одређених (јавних?) кругова власт покушава да испипа пулс преко стручне јавности и да потом стави шећерни прелив на будућу озваничену одлуку о истинском одустајању од Косова и Метохије, а све због погубног пута ка ЕУ. Прича може да се развије у смислу да имамо веће користи од боравка у (распадајућој) ЕУ, па то морамо да прихватимо због будућих генерација. Зато на крају режираног дијалога може да буде подметнут неки ’Урош нејаки’ да објави и потпише погубни документ...

    Решење за проблем повезан са Косовом и Метохијом тражи се још од 1389. и још увек га нема. Велики је залогај власти у Србији покушај да се ’коначно’ реши тај проблем на убрзани начин током 2018. Проблем је такав да ни много умешније генерације политичара пре садашње нису успеле да га реше и то у много повољнијем међународном окружењу за Србију. 

    ...
    Комплетан чланак у штампаној Слободи

    Опширније...

Слобода 2168

Знак за узбуну

Пише: Милослав Самарџић

Милослав Самарџић

Оно што они хоће у суштини се своди на тезу да су четници терористичка организација, а закони о терористичким организацијама у западном свету су ригидни. Ако би та теза прошла, имала би несагледиве последице по српски народ и у Отаџбини и у емиграцији.

Иницијатива ’’Босанских Американаца’’ за уклањање споменика ђенералу Дражи у Либертвилу, може бити почетак једног процеса злокобног не само по четничке организације, већ и по Српску народну одбрану и уопште по цели српски народ.

Оно што они хоће у суштини се своди на тезу да су четници терористичка организација, а закони о терористичким организацијама у западном свету су ригидни. Ако би та теза прошла, имала би несагледиве последице по српски народ и у Отаџбини и у емиграцији.

Јавност западних земаља је већ делимично припремљена за ово, због великог броја холивудских филмова у којима се Срби представљају као терористи. Ту је и више хиљада књига објављених на енглексом од 1991. године наовамо, као и безброј новинских чланака и ТВ емисија.

Као национална организација, четници би били први на удару, али уз њих би се одмах нашла и Српска народна одбрана, која је основана у исто време и са истим циљевима као четничко удружење, почетком 20. века, само што је за СНО била одређена друга територија (западно од Дрине, док су четници били усмерени према југу).

Током Другог светског рата, СНО је била верни Дражин савезник, а када је покренута иницијатива за подизање споменика ђенералу Дражи, СНО је и ту била међу првима. На првом списку донатора за подизање споменика, закљученом 15. априла 1961. године, два највећа донатора, са по 100 долара, били су Месни одбор Српске народне одбране у Њујорку и чикашки Месни одбор Српског историјско-културног друштва ’’Његош’’.

У акцију подизања споменика ђенералу Дражи први се укључио Месни одбор СНО из Њујорка, зато што је иницијатива дошла од њујоршких Срба, на челу са Српским културним клубом ’’Свети Сава’’ (председник Душан Петковић, предратни фудбалски репрезентатицвац, секретар Алесандар Обрадовић). Данас, на жалост, не постоје ни СИКД ’’Његош’’, ни СКК ’’Свети Сава’’. Споменик је и извајан у Њујорку, током 1960. године, а првобитна идеја била је да се постави у Централ парку, 1961. године, на двадесетогодишњицу Дражиног доласка на Равну Гору. Како овај предлог није могао да се оствари, одлучено је да се споменик постави на српском црквеном имању у Либертвилу, уз благослов епископа Дионисија. Црква је, иначе, од првих дана имала велику улогу и црквено-школске општине се налазе на свим списковима донатора.

На другом списку донатора, објављеном 1. септембра 1961, био је Месни одбор Српске народне одбране у Детроиту. На трећем списку, који је објављен 15. децембра 1961, били су огранак Српске народне одбране у Канади ’’Горска гарда’’ из Садберија и Месни одбор СНО из Сент Луиса. У ’’Канадаском Србобрану’’, из чијих старих бројева преносимо ове податке, очигледно је да је име одбора инспирисано најелитнијом четничком формацијом, Горском краљевом гардом, под командом потпуковника Николе Калабића.

На великој церемонији освећења и откривања споменика, 4. јула 1961. у Либертвилу, Српску народну одбрану је представљао председник др Урош Сеферовић. Изасланика је имала и ’’Слобода’’, а организатори су се посебно захвалили ’’родољубивој и антикомунистичкој штампи’’, на подршци акцији подизања споменика ђенералу Дражи. Ту је ’’Слобода’’ стављена на прво место.

Када је споменик реновиран, постављањем већег постамента и новог натписа, који и данас стоје, 31. августа 1975, опет је био присутан и председник Српске народне одбране у Америци, др Урош Сеферовић.

Посебан разлог за забринутост ствара данас најраспрострањеније информативно средство, интернет енциклопедија - Википедија. Многи истакнути Срби овде су представљени на најгори могући начин. На пример, у биографији Светог епископа Николаја Велимировића, на Википедији пише дословце ово:

“Јanuara 1942. Velimirović je obavestio Gestapo da je spreman za saradnju u borbi protiv partizana.“

Ми сви знамо да је епископ Николај био близак сарадник Англиканске цркве и да је због тога сматран енглеским човеком, затим да је подржао пуч против Хитлера 27. марта 1941. и да су га Немци сво време рата држали у притвору, а на крају и у концентрационом логору Дахау. Међутим, то што ми знамо у данашњим правилима комуникација и информација - не вреди много.

Када је овако оклеветан један светац, можемо замислити како су тек описивани четници. Ево једног безазленог примера. У одредници о општини Александровац, на Википедији пише:

“У Другом светском рату у околини Александровца дејствовао је Расински партизански одред.“

Међутим, чак и из мемоара команданта Расинског партизанског одреда, Малише Секуловића, види се да је тај одред 1943. године имао свега око 40 партизана, који су се крили по земуницама на Јастрепцу, који није “у околини Александровца“. Такође, Секуловић пише да је неколицина партизана његовог одреда била на територији Општине Александровац, где су убили и опљачкали благајника у селу Ратаје.

Другим речима, сем тог убиства, и можда још неког покушаја убиства, Расински партизански одред није деловао на територији Општине Александровац, то јест тадашњег Жупског среза, већ је ту дејствовала Жупска бригада из састава Расинског корпуса, под командом пуковника Драгутина Кесеровића. По потреби, дејствовали су и други делови овог корпуса, бројног до 3.000 људи. Прву партизанску јединицу мештани Жупског среза видели су тек 10. августа 1944. године. То је била Друга пролетерска дивизија, од које се народ, како пише и Секуловић, разбежао.

Ништа од тога нема на Википедији, већ само она једна наведена реченица, којом се сугерише да је то био партизански крај. Међутим, зато се под одредницом ’’Драгутин Кесеровић’’ може прочитати да је овај, један од најбољих Дражиних команданата, са целом својом јединицом ступио под команду Немаца.

Кесеровић је још и добро прошао, јер уз његову слику на Википедији није прикачена застава једне од држава Сила осовине - Италије, као што је то учињено команданту Динарске четничке дивизије, војводи Момчилу Ђујићу. Наиме, на Википедији пише да је војвода Ђујић од 1941. до 1943. служио у војсци Краљевине Југославије, а од 1943. до 1945. у Југословенској војсци у Отаџбини, с тим што је тада сарађивао са Немцима (постоји цело поглавље под насловом ’’Služenje Njemačkoj’’). Испод једне фотографије, на којој се види војвода на челу колоне четника, пише: ’’Povlačenje Đujićevih četnika, uporedo sa Nemcima, na teritoriju Rajha 1944’’.

Наравно, ноторна је чињеница да се Динарска четничка дивизија повлачила према Западним савезницима у Италији, а да су се према територији Рајха, тј. Аустрији, повлачиле формације које су биле у немачком ланцу командовања.

Све ово што пише на српској, хрватској, босанској и осталим локалним Википедијама, у основи пише и на енглеској Википедији. И то је највећи проблем. Колико су људи несвесни да проблем уопште постоји, илуструје пример унука једног од америчких пилота које су током рата спасили четници. Тај млади Американац је на грудима истетовирао четничку кокарду, направио ’’селфи’’ и објавио фотографију на фејсбуку, хвалећи четнике и упућујући своје пријатеље за додатне информације - на Википедију!

На Википедији пише свако ко жели, што практично значи – свако ко може. У Србији може онај ко држи народне паре у својим рукама, почев од тзв. Субнора до разних “антифашистичких организација“. Изгледа да и околне државе и парадржаве, које су некада давале војску Хитлеру, имају интереса да на овај начин руже српски народ. Тај интерес свакако имају и безбројне тзв. невладине организације, финансиране и из Београда и из иностранства, које су се од почетка деловања показале као антисрпске.

Сви они заједно чине систем, не волонтера, како то прокламује Википедија, већ професионалаца, који систематски постављају пропагандне чланке. Насупрот њима за сада стоје само ентузијасти, који, по природи ствари, не могу да победе, и зато је резултат такав какав јесте. Неки од тих ентузијаста рекли су ми да су више пута мењали моју биографију на Википедији, али они други би увек враћали претходни текст. На крају је тај текст остао, све до данас. Ово је карактеристичан део:

“Милослав Самарџић заговара ревизионистичку интерпретацију историјских догађаја који се тичу Другог светског рата у Југославији. Статус „контроверзног“ аутора Милослав Самарџић добио је захваљујући маргиналним тезама, попут оне да су четници победили у бици на Неретви и да Никола Калабић није помогао Озни у хватању Драгољуба Михаиловића.“

...

Комплетан текст у Слободи

Штампа Ел. пошта

  • SPC
  • Dijaspora
  • Svetigora
  • Save Displaced Serbs
  • Srbi za Srbe
© 2018 Портал Српске народне одбране у Америци. Сва права задржана.
Joomla! је слободан софтвер објављен под GNU General Public License.