sloboda-baner

Из најновије Слободе

  • Слобода 2172

    Није могуће да се Косово и Метохија шаптом препусте

    Пише: Мило Ломпар

    Уколико престане да постоји на једном делу своје територије, држава озбиљно доводи у питање свој разлог постојања, односно постојање и на другим деловима територије, рекао је професор Мило Ломпар на трибини посвећеној Апелу за одбрану КиМ

    Мило Ломпар (Фото: Медија центар)

    Опширније...

  • Liberty 2172

    It’s All About the Base: Grassroots Organizing for Serbian-Americans

    By Vanessa Rastovic

    There’s an old saying in politics, “if you don’t have a seat at the table, you’re probably on the menu.”  While it’s a harsh thought, it’s nonetheless true.  Thomas Jefferson put it more politely when he said, “we don’t have a government of the majority.  We have a government of the majority who participate.”  While most times participation means voting, there are often times when meaningful participation requires more—especially during times when laws or policies have negative effects.  Those are times when, if we don’t self-advocate, someone else will determine how we will be affected—and it may not be what we would have chosen for ourselves.

    For those who have never heard the term “self-advocate” before, it simply means to represent yourself and your interests.  Although it’s true that our elected officials work for us, they often must choose between competing interests, have misconceptions, or don’t know all the facts.  Serbian-Americans are one of many groups who experience this dynamic. Our leaders depend on us, and if we don’t tell our own story, someone else will tell it for us—sometimes with misconceptions, half-truths, or maybe even lies. Self-advocacy simply means telling your story and asking for what you want.

    Even better, you don’t have to be a lobbyist to self-advocate.  All you need is a little know-how and some courage to speak up for yourself.  That’s it!

    Here are some easy ways to self-advocate:

    • Talk to your friends and neighbors

    • Donate a book about Serbian-Americans to your local library there are many good ones about Nikola Tesla or The Forgotten 500 is an exciting true story about a World War II rescue mission in Serbia

    • Write a letter to the editor of your local or regional newspaper

    • Get your lodge to organize a “post-card campaign” to your elected official

    • Call, email, or write a polite and short letter to your elected leaders asking clearly for what you want.

    • Tweet, post, blog, vlog. . . you get the idea!

    The most important thing to remember when self-advocating if that you catch more flies with honey!  Resist the urge to get upset or lecture if it seems like you’re getting resistance—with some folks it just takes time.

    ...

    Full article in Liberty

    Опширније...

  • Слобода 2172

    Кина означена као главни противник Америке

    Пише: Срђа Трифковић

    Срђа Трифковић

    Непуних месец дана после објављивања нове Националне безбедносне стратегије Доналда Трампа, из Вашингтона је 19. јануара 2018. представљен јавности још један сличан документ, Национална одбрамбена стратегија Министарства одбране САД (Пентагона). 

    Опширније...

  • Слобода 2172

    Чему нас учи Свети Сава

    Пише: Марина Дабић

    marina dabic

    • “Цела нам је земља болесна од похлепе, зато што смо се у време стварања модерне државе отворили ка материјализму, иако је јасно: ко воли новац, не може да воли људе“, порука је светосавске беседе о којој многи причају • 

    Опширније...

  • Слобода 2172

    Да ли је Председник Трамп сам себи највећи непријатељ?

    Пише: Никола Марић

    Никола Марић

    Председник Трамп је заиста сам себи највећи непријатељ када је у ситуацији да говори искрено и спонтано. Можда бисмо ми исто тако желели да кажемо, можда би нам се и опростило, али ми нисмо председник који мора да се бори са девет десетина америчких средстава за информисање и половином Америке

    Опширније...

  • Liberty 2172

    Is President Trump His Own Worst Enemy?

    By Nikola Maric

    If you’re ready to do more, we are ready to help.  Check back for news about self-advocacy training via webinar and a brand new toolkit with resources, letter templates, and lots of ideas to help get organized.

    Опширније...

  • Слобода 2172

    Српски пут у ЕУ-топију

    Пише: Мирослав Н. Јовановић

    ЕУ није више пројекат који је првенствено фокусиран на трогвину и економију како се често и лажно приказује у Србији. ЕУ постаје подухват који полако поништава целокупну сувереност држава чланица. Због тога Британија напушта ЕУ јер жели да очува своју слободу. Британија као врло стара и држава са богатим искуством сматра да је за њено благостање сада и убудуће боље бити ван ЕУ.

    Треба имати на ’радарском екрану’ чињенице да постоје свесне (или несвесне) тежње у Европи да се створи једна над-држава која би укључила Француску, Немачку и Бенелукс. То би могло да буде или унутар постојеће ЕУ или ван ње. То значи да би и исток Европе који има специфичну организацију друштва и југ Европе који се налази у економском беспућу могао лако да остане ван токова у средишту садашње ЕУ. А ако се икада Србија (или то што од ње преостане) прими у чланство ЕУ, биће то у дубоки подрум (трећа лига) архитектуре ЕУ.

    Све ће то ЕУ позлатити максима је заслепљених или плаћених евроентузијаста и у ЕУ, али и у Србији. Власт у Србији или не схвата или није у стању да схвати функционисање и захтеве и ЕУ и њених земаља чланица. Свака земља чланица ЕУ има право вета на проширење ЕУ и то на много нивоа током бескрајног поступка пријема у чланство. Рецимо, шта сматра премијерка Србије:

    Када је реч о Косову, Брнабић је на питање да ли одбијање Србије да призна Косово може да омета пут Србије у ЕУ одговорила да тај проблем "не стоји" јер неке чланице ЕУ такође нису признале Косово.

    "Не знам зашто би то било нешто друго. Шпанија је рекла да 'чак и да Србија призна Косово, она никада неће'. Не мислим да ће то бити предуслов за улазак у ЕУ", рекла је Брнабић.

    Наведено мишљење може да има само онај ко верује да се деца рађају у купусу или да их доносе роде. Многе земље чланице ЕУ спремне су понаособ да поставе ултиматум Србији да призна независност Косова и Метохије као услов за даљи напредак (отварање или затварање поглавља) на путу ка ЕУ. То је само питање времена. На крају процеса, свака земља чланица ЕУ треба да ратификује споразум о приступању нове државе ЕУ. То уопште није никаква формалност. Поједине земље ЕУ имају обавезу да о таквом питању распишу народни референдум.

    Наведено виђење премијера Србије је само наставак онога што је раније изјавио Ивица Дачић, тадашњи премијер Србије: ‘ми прво треба да уђемо па ћемо видети да изађемо ако је лоше.’ Слично је поновио ‘потребно је ући у ЕУ, а уколико нам се не свиђа лако ћемо изаћи’.[16] Оваква изјава, чак државна политика, захтева озбиљно објашњење јер показује да му познавање функционисања ЕУ није јача страна. Неколико битних непознаница треба да буду разоткривене:

    ЕУ није експрес ресторан да се у њега улази и излази како се коме кад прохте.

    Како се тешко приступа ЕУ, тако се из ње тешко и излази. Муке које има Британија при изласку из канџи ЕУ оповргавају овакво виђење највиших државника у Србији. Не схвата се у врху власти какава је ЕУ хидра.

    Главна ствар на коју треба да одговоре Дачић и сви други који тако мисле и делају је следећа: ако Србија напусти ЕУ, да ли ће да добије назад своја уложена средства? Тај улог може лако да буде прихваћена независност Косова и Метохије; уништење Републике Српске као административно-политичко-територијалне јединице; па питања око Војводине, Рашке области,...

    ’Коначно решење’ за Косово и Метохију?

    Покренути унутрашњи дијалог о Косову и Метохији помало личи на формалност, замајавање јавности и скретање пажње са јасног проблема. Таквим режираним дијалогом унутар одређених (јавних?) кругова власт покушава да испипа пулс преко стручне јавности и да потом стави шећерни прелив на будућу озваничену одлуку о истинском одустајању од Косова и Метохије, а све због погубног пута ка ЕУ. Прича може да се развије у смислу да имамо веће користи од боравка у (распадајућој) ЕУ, па то морамо да прихватимо због будућих генерација. Зато на крају режираног дијалога може да буде подметнут неки ’Урош нејаки’ да објави и потпише погубни документ...

    Решење за проблем повезан са Косовом и Метохијом тражи се још од 1389. и још увек га нема. Велики је залогај власти у Србији покушај да се ’коначно’ реши тај проблем на убрзани начин током 2018. Проблем је такав да ни много умешније генерације политичара пре садашње нису успеле да га реше и то у много повољнијем међународном окружењу за Србију. 

    ...
    Комплетан чланак у штампаној Слободи

    Опширније...

Слобода 2168

Глобални ризици и српске опције

Пише: Срђа Трифковић

Срђа Трифковић

На измаку друге деценије XXI века међународне односе карактерише хронична нестабилност. Од Источне Европе и Балкана преко ширег Блиског Истока и Централне Азије до Јужнокинеског мора и Корејског полуострва, присутна је растућа опасност од заоштравања постојећих и избијања нових сукоба. Могућност нагле, неконтролисане ескалације услед погрешног прорачуна или ирационалог импулса доносилаца одлука, већа је данас него у било ком тренутку од кубанске ракетне кризе пре 55 година.

Скоро пола века после Другог светског рата (19451991) свет је почивао на биполарном моделу који се показао као релативно стабилан. Обе суперсиле прећутно су прихватале постојање интересних сфера супарника, што се видело у наглашеној уздржаности САД током совјетских интервенција у Мађарској 1956. и Чехословачкој 1968. Геополитичка утакмица водила се у спорним зонама Трећег света (Блиски Исток, Индокина, Ангола, Никарагва итд), али су правила игре почивала на релативно рационалном прорачуну односа између цене и користи спољнополитичких потеза. Ратови клијената остајали су локализовани. Имплицитна рационалност обеју страна чинила је могућом деескалацију повремених криза (Берлин 1949, Кореја 1950, Куба 1962) које су претиле прерастањем у сукобе катастрофалних размера.

Биполарни модел био је плод јединствених геополитичких околности које неће бити поновљене у догледној будућности. Свет поново постаје мултиполаран, али САД још нису спремне да ту чињеницу прихвате. Кроз историју често су хегемонистичке тежње водеће силе водиле ка дестабилизацији међународног система и рату, од Луја XIV до Хитлера.

У годинама непосредно после распада совјетског блока било би за очекивати, са становишта хладноратовског реализма, да се Американци ослободе трајних глобалних обавеза, да демонтирају НАТО и да се „врате кући” у улози спољних балансера, када и ако то буде потребно. Аутор чувеног дугог телеграма (1946) и један од твораца Труманове доктрине (1947) Џорџ Кенан сматрао је трагичном, историјском грешком што то није учињено. Велики проблем и за Америку и за цео свет представља чињеница да су упозорења Кенана и других противника глобалноимперијалног концепта остала без одјека. Вашингтонски конгреснолобистички дуопол и спољнополитичка „заједница“, у спрези са војноиндустријским комплексом и Вол Стритом, определили су се почетком 1990тих за модел монополарне глобалне хегемоније који нема историјског преседана нити рационалног утемељења.

Епоха избалансираног супарништва две суперсиле била је релативно кратка, мање од пола века. Нуклеарно оружје створило је еквилибријум који је на моменте стварао привид статичности. У темељу позног хладноратовског система била је доктрина узајамно гарантованог уништења (MAD). Она је супарницима омогућила да настављају надметање по рубним подручјима Трећег света, а да истовремено постижу договоре о ограничавању стратешког наоружања и у Европи граде детант. Потом је уследио још краћи период глобалне доминације САД, са исходом који одише иронијом: концепти америчке изузетности и цена одржавања либералне глобалне империје показали су се корозивним за само америчко друштво и фаталним за легитимност система у целини.

МУЛТИПОЛАРИЗАЦИЈА СВЕТА – Светски хијерархијски систем постаје изразито динамичан. Он одражава нарушене претензије самопроглашене хиперсиле, која истовремено губи способност за одржавање кохезивне друштвене динамике код куће и за неспутану пројекцију моћи ван својих граница. Овај проблем није стран познаваоцима појаве империјалне пренапрегнутости кроз историју: примере пружају позни Рим, Византија после Манзикерта, Шпанија под Филипом II, Отоманска империја после друге опсаде Беча, Велика Британија после Великог рата... Историјске паралеле свеједно се одбацују од стране неолиберално-неоконзервативног дуопола. Они сматрају данашњу Америку вредносно утемељеном заједницом која се одликује „изузетношћу“ (exceptionalism) у односу на остали свет – појавом без преседана у историјском искуству – која стога није подложна законитостима које су важиле за друге силе и претходна времена. Последице бахатости оличене у фрази Карла Роува „ми стварамо сопствену стварност“ озбиљне су данас и потенцијално трагичне у будућности.

Тзв. доминација комплетног спектра свеједно узмиче пред мултиполаризацијом света, првенствено видљивом у успону Кине и пренапрегнутости САД. При том настају региони геополитичког јединства и истовремено зоне хроничне нестабилности. И јединство је међутим упитно: западноевропске елите су покушале да изазову одговоре јачањем наднационалних структура, али су тиме отвориле питање сопственог легитимитета, а пре свега демографског, духовног и културног опстанка Европе саме под стегама идеологизованог бриселског апарата.

Постхладноратовски систем више није монополаран но још увек није ни уистину мултиполаран, што изазива растућу нестабилност и генерише кризе. Структура система наизглед је флексибилнија него раније, али је нестабилност подстакнута одсуством легитимности. Савремени односи међу државама и другим актерима изразито су геополитички условљени: стварност је (наравно) остала неподложна либералној реторици припадника западног политичког и медијског естаблишмента.

ТРАЈНИ ПРИМАТ СИЛЕ – Историјско искуство почетка новог миленијума у целини је потврдило да су супарништво, сукоб, моћ и простор и даљ основа на стварности утемељеног размишљања о односима између народа и држава. Ово данас ништа мање није случај него у време тзв. мелијског дијалога, који Тукидид наводи у Историји пелопонеског рата. Како су Атињани бахато упозорили злосрећне острвљане, „Одувек је било тако уређено да јачи угњетава слабијег... Моћни раде шта им је воља, а слаби трпе шта морају.”

Искуство међународних односа после хладног рата потврђује три чињенице: да је свет несавршен, да је насиље нераскидиво од човека и да је људска природа трајна датост. Искуство почетка XXI века требало би да нас коначно излечи од апстрактног морализма и нормативних визија света какав би „требало да буде“. Свет какав јесте изискује да се фокусирамо на прорачун моћи и њиме условљене мотиве кључних актера.

Суочени са светом какав јесте, преко четврт века од пада берлинског зида и краха СССР и после свега шта су искусили, крајње је време да се пре свега мале и слабе нације, а Срби поготову, ослободе окова реторике о „заједничким вредностима“, метафизике непостојеће „међународне заједнице“ и уверавања о наводно бенигној и прогресивној трансформацији међународних односа – сходно систему вредности хегемонистичке силе, наравно.

Сличне тврдње чули смо и раније. После Вестфалског конгреса 1648, потписан је „хришћански и свеопшти мир, трајни, истински и искрен”. После Бечког конгреса 1815. Света алијанса је прокламовала циљ да „консолидује људске институције и исправи њихове несавршености”. После „рата за крај свих ратова“, утемељено је 1919. Друштво народа са циљем да „стави рат ван закона”. Слично се десило приликом оснивања УН у Сан Франциску 1945. и после пада Берлинског зида 1989, када је Франсис Фукујама (испрва иронично) најављивао „крај историје”. Редовно, пак, после еуфоричне најаве нове епохе следи отрежњење.

Од Вестфалског мира па све до ХХ века међународним односима доминирао је релативно стабилан модел уравнотежене мултиполарности. Тај модел је Европи и свету обезбедио многе деценије релативног мира и просперитета који је био тек привремено поремећен хегемонистичким тежњама Наполеонове Француске. У прошлом веку уследили су изазови царске Немачке и Трећег рајха. У сва три случаја неспремност хегемона да своје интересе усклади са интересима осталих сила, или да уопште прихвати легитимност постојања таквих интереса, довела је до настанка коалиције спремне на сваку жртву да би се изазивач поразио. Те коалиције су склапане без обзира на идеолошке разлике и раздоре у интересима самих партнера. Данашње Русија, Кина и Индија такође имају потенцијалне узроке међусобних сукоба, али они падају у засенак у поређењу са изазовом сузбијања хегемона који не зна своју меру.

Тежња за глобалном доминацијом пуног спектра била је и остала алфа и омега америчке геостратегије. У самом срцу те доктрине јесте тежња за контролом над Русијом, условљена како геополитичким амбицијама таласократске империје тако и културолошком русофобијом владајуће западне елите. Хладни рат никада није престао, као што се видело после две рунде проширења НАТО пакта и две украјинске кризе у периоду од само десет година. Непрекидни амерички изазови нису плод руских потеза. Они су вазда присутни и постојаће без обзира на политику Кремља. Они одражавају дубоки анимозитет западне елите према Русији као таквој. Тај се анимозитет се појављује у зрелој форми већ у време Кримског рата пре 160 година.

У периоду још присутне глобалне доминације САД, видљиво је да и сам опстанак Запада постаје неизвестан (у Европи пре свега), што указују неумољиве демографске и имиграционе статистике. Напуштање јалове наде у договор Москве са тим изазовом алфа је и омега руског (и српског) опстанка у овом веку и свим вековима који му следе.

Зенит америчке моћи је прошао. ЕУ је прерасла у механизам за наметање идеолошких норми самоуништења Европе и налази се у стању латентне и структурно нерешиве кризе. За жаљење је неспособност или неспремност носилаца власти у Србији да те чињенице спознају и да из њих извуку одговарајуће поуке сходно државним и националним интересима. 

...

Комплетан чланак у штампаној Слободи

Штампа Ел. пошта

  • SPC
  • Dijaspora
  • Svetigora
  • Save Displaced Serbs
  • Srbi za Srbe
© 2018 Портал Српске народне одбране у Америци. Сва права задржана.
Joomla! је слободан софтвер објављен под GNU General Public License.