sloboda-baner

Из најновије Слободе

  • Слобода 2172

    Није могуће да се Косово и Метохија шаптом препусте

    Пише: Мило Ломпар

    Уколико престане да постоји на једном делу своје територије, држава озбиљно доводи у питање свој разлог постојања, односно постојање и на другим деловима територије, рекао је професор Мило Ломпар на трибини посвећеној Апелу за одбрану КиМ

    Мило Ломпар (Фото: Медија центар)

    Опширније...

  • Liberty 2172

    It’s All About the Base: Grassroots Organizing for Serbian-Americans

    By Vanessa Rastovic

    There’s an old saying in politics, “if you don’t have a seat at the table, you’re probably on the menu.”  While it’s a harsh thought, it’s nonetheless true.  Thomas Jefferson put it more politely when he said, “we don’t have a government of the majority.  We have a government of the majority who participate.”  While most times participation means voting, there are often times when meaningful participation requires more—especially during times when laws or policies have negative effects.  Those are times when, if we don’t self-advocate, someone else will determine how we will be affected—and it may not be what we would have chosen for ourselves.

    For those who have never heard the term “self-advocate” before, it simply means to represent yourself and your interests.  Although it’s true that our elected officials work for us, they often must choose between competing interests, have misconceptions, or don’t know all the facts.  Serbian-Americans are one of many groups who experience this dynamic. Our leaders depend on us, and if we don’t tell our own story, someone else will tell it for us—sometimes with misconceptions, half-truths, or maybe even lies. Self-advocacy simply means telling your story and asking for what you want.

    Even better, you don’t have to be a lobbyist to self-advocate.  All you need is a little know-how and some courage to speak up for yourself.  That’s it!

    Here are some easy ways to self-advocate:

    • Talk to your friends and neighbors

    • Donate a book about Serbian-Americans to your local library there are many good ones about Nikola Tesla or The Forgotten 500 is an exciting true story about a World War II rescue mission in Serbia

    • Write a letter to the editor of your local or regional newspaper

    • Get your lodge to organize a “post-card campaign” to your elected official

    • Call, email, or write a polite and short letter to your elected leaders asking clearly for what you want.

    • Tweet, post, blog, vlog. . . you get the idea!

    The most important thing to remember when self-advocating if that you catch more flies with honey!  Resist the urge to get upset or lecture if it seems like you’re getting resistance—with some folks it just takes time.

    ...

    Full article in Liberty

    Опширније...

  • Слобода 2172

    Кина означена као главни противник Америке

    Пише: Срђа Трифковић

    Срђа Трифковић

    Непуних месец дана после објављивања нове Националне безбедносне стратегије Доналда Трампа, из Вашингтона је 19. јануара 2018. представљен јавности још један сличан документ, Национална одбрамбена стратегија Министарства одбране САД (Пентагона). 

    Опширније...

  • Слобода 2172

    Чему нас учи Свети Сава

    Пише: Марина Дабић

    marina dabic

    • “Цела нам је земља болесна од похлепе, зато што смо се у време стварања модерне државе отворили ка материјализму, иако је јасно: ко воли новац, не може да воли људе“, порука је светосавске беседе о којој многи причају • 

    Опширније...

  • Слобода 2172

    Да ли је Председник Трамп сам себи највећи непријатељ?

    Пише: Никола Марић

    Никола Марић

    Председник Трамп је заиста сам себи највећи непријатељ када је у ситуацији да говори искрено и спонтано. Можда бисмо ми исто тако желели да кажемо, можда би нам се и опростило, али ми нисмо председник који мора да се бори са девет десетина америчких средстава за информисање и половином Америке

    Опширније...

  • Liberty 2172

    Is President Trump His Own Worst Enemy?

    By Nikola Maric

    If you’re ready to do more, we are ready to help.  Check back for news about self-advocacy training via webinar and a brand new toolkit with resources, letter templates, and lots of ideas to help get organized.

    Опширније...

  • Слобода 2172

    Српски пут у ЕУ-топију

    Пише: Мирослав Н. Јовановић

    ЕУ није више пројекат који је првенствено фокусиран на трогвину и економију како се често и лажно приказује у Србији. ЕУ постаје подухват који полако поништава целокупну сувереност држава чланица. Због тога Британија напушта ЕУ јер жели да очува своју слободу. Британија као врло стара и држава са богатим искуством сматра да је за њено благостање сада и убудуће боље бити ван ЕУ.

    Треба имати на ’радарском екрану’ чињенице да постоје свесне (или несвесне) тежње у Европи да се створи једна над-држава која би укључила Француску, Немачку и Бенелукс. То би могло да буде или унутар постојеће ЕУ или ван ње. То значи да би и исток Европе који има специфичну организацију друштва и југ Европе који се налази у економском беспућу могао лако да остане ван токова у средишту садашње ЕУ. А ако се икада Србија (или то што од ње преостане) прими у чланство ЕУ, биће то у дубоки подрум (трећа лига) архитектуре ЕУ.

    Све ће то ЕУ позлатити максима је заслепљених или плаћених евроентузијаста и у ЕУ, али и у Србији. Власт у Србији или не схвата или није у стању да схвати функционисање и захтеве и ЕУ и њених земаља чланица. Свака земља чланица ЕУ има право вета на проширење ЕУ и то на много нивоа током бескрајног поступка пријема у чланство. Рецимо, шта сматра премијерка Србије:

    Када је реч о Косову, Брнабић је на питање да ли одбијање Србије да призна Косово може да омета пут Србије у ЕУ одговорила да тај проблем "не стоји" јер неке чланице ЕУ такође нису признале Косово.

    "Не знам зашто би то било нешто друго. Шпанија је рекла да 'чак и да Србија призна Косово, она никада неће'. Не мислим да ће то бити предуслов за улазак у ЕУ", рекла је Брнабић.

    Наведено мишљење може да има само онај ко верује да се деца рађају у купусу или да их доносе роде. Многе земље чланице ЕУ спремне су понаособ да поставе ултиматум Србији да призна независност Косова и Метохије као услов за даљи напредак (отварање или затварање поглавља) на путу ка ЕУ. То је само питање времена. На крају процеса, свака земља чланица ЕУ треба да ратификује споразум о приступању нове државе ЕУ. То уопште није никаква формалност. Поједине земље ЕУ имају обавезу да о таквом питању распишу народни референдум.

    Наведено виђење премијера Србије је само наставак онога што је раније изјавио Ивица Дачић, тадашњи премијер Србије: ‘ми прво треба да уђемо па ћемо видети да изађемо ако је лоше.’ Слично је поновио ‘потребно је ући у ЕУ, а уколико нам се не свиђа лако ћемо изаћи’.[16] Оваква изјава, чак државна политика, захтева озбиљно објашњење јер показује да му познавање функционисања ЕУ није јача страна. Неколико битних непознаница треба да буду разоткривене:

    ЕУ није експрес ресторан да се у њега улази и излази како се коме кад прохте.

    Како се тешко приступа ЕУ, тако се из ње тешко и излази. Муке које има Британија при изласку из канџи ЕУ оповргавају овакво виђење највиших државника у Србији. Не схвата се у врху власти какава је ЕУ хидра.

    Главна ствар на коју треба да одговоре Дачић и сви други који тако мисле и делају је следећа: ако Србија напусти ЕУ, да ли ће да добије назад своја уложена средства? Тај улог може лако да буде прихваћена независност Косова и Метохије; уништење Републике Српске као административно-политичко-територијалне јединице; па питања око Војводине, Рашке области,...

    ’Коначно решење’ за Косово и Метохију?

    Покренути унутрашњи дијалог о Косову и Метохији помало личи на формалност, замајавање јавности и скретање пажње са јасног проблема. Таквим режираним дијалогом унутар одређених (јавних?) кругова власт покушава да испипа пулс преко стручне јавности и да потом стави шећерни прелив на будућу озваничену одлуку о истинском одустајању од Косова и Метохије, а све због погубног пута ка ЕУ. Прича може да се развије у смислу да имамо веће користи од боравка у (распадајућој) ЕУ, па то морамо да прихватимо због будућих генерација. Зато на крају режираног дијалога може да буде подметнут неки ’Урош нејаки’ да објави и потпише погубни документ...

    Решење за проблем повезан са Косовом и Метохијом тражи се још од 1389. и још увек га нема. Велики је залогај власти у Србији покушај да се ’коначно’ реши тај проблем на убрзани начин током 2018. Проблем је такав да ни много умешније генерације политичара пре садашње нису успеле да га реше и то у много повољнијем међународном окружењу за Србију. 

    ...
    Комплетан чланак у штампаној Слободи

    Опширније...

Слобода 2167

Сиријци који живе у Бањалуци

Пише: Марина Дабић

marina dabic

• „Наша је прича о Сирији коју познајемо, у којој смо одрасли и коју смо напустили пре него што је рат почео, о Сирији какве се сећамо, а не о земљи коју сада у вестима гледате кроз рушевине и ратне извештаје“   •

Можда сам и слутила да ће вече које ме је довело у краљевачку библиотеку, храм књиге и знања, бити пун погодак, али – нисам могла ни да претпоставим какав ће утисак на мене оставити жива прича која непрекидно траје дуже од два миленијума, а дочарали су нам је сестра и брат, Хилда и Јамен Хрекес, Сиријци, родом из Алепа који живе и студирају на Бањалучком универзитету. Било је то вече посвећено православној Сирији, њеној древности и садашњости, садашњости и будућности. Можда би најбоље било рећи – хришћанској свевремености. Био је то програм који је за циљ имао да нас опомене и да нас подсети на страдање светиња, јер – иако далеко од родне груде, Хилда и Јамен су сведоци сурове сиријске садашњости, иако су из своје домовине отишли пре рата у њиховој земљи. Јамен је говорио о Сирији, култури, обичајима и личним успоменама, а његова сестра Хилда о вери, активностима и функционисању сиријске цркве.

- Ја ћу причати о Сирији коју знам, у којој сам одрастао, коју сам напустио пре рата и које се сећам, а не о Сирији из које данас у светским вестима можете да видите рушевине, рат, убиства. То мени није било познато пре него што сам отишао – сетно је почео своју причу Јамен Хрекес.

Сирија је земља која се на северу граничи са Турском, на југу са Јорданом, на истоку је Ирак, а на западу су Средоземно море и Кипар. По величини, Сирија заузима површину, отприлике, бивше Југославије. Пре рата земља је имала око 23 милиона становника, а између 10 и 12 одсто (односно око 2,5 до три милиона) били су хришћани. Од тога броја, око 40 процената су православци, остало су католици, асирци...

- Прва погрешна претпоставка коју људи имају о Сирији је да моја домовина нема зеленила и да је све пустиња, што наравно – није тачно. Мој родни град Алеп најстарији је град на свету, јер је 2013. године доказано да је старији и од Дамаска. Алеп је важан културно-историјски, религијски, и у сваком другом аспекту. Био је важна станица на Путу свиле. Изнад града налази се тврђава која је симбол отпора Алепа и Сирије. Око тог утврђења вођене су велике борбе, али кастел је остао да стоји, као што ће и Алеп преживети. Унутар тврђаве налази се Краљевска дворана, једна од најлепших на свету, јер су сви мозаици унутар ње – ручни радови старији више од хиљаду година. Након ослобођења Алепа крајем прошле године (око Палмире, града који представља идентитет Сиријаца, њихове историје и културе, и даље трају велике борбе), на тврђави је поново започет културни живот, поново се одржавају концерти и фестивали, на истом месту као и раније. Око кастела се налазио стари сук или стари град са уским уличицама којима се стизало до кастела – присећа се Јамен.

Тврђава на вештачком брду издигнутом 50 метара, окружена одбрамбеним шанцем, из тринаестог је века. Насеље које се у њој налазило, значајно је уништено у ранијим земљотресима. Сук (базар, пијаца) у Алепу био је познат по изузетној величини и старости, а дужина наткривених трговачких улица у алепским суковима достизала је 30 километара.

ВАСКРС У ХРАМУ БЕЗ КРОВА

- Нажалост, све је то срушено и запаљено, иако је то била најстарија пијаца на којој су обављане размене на Путу свиле. Ту су се налазили некада ханови, а у модерном добу хостели. На једном од највећих градских тргова се налазило много цркава: маронитска (једна од источних католичких цркава), католичка катедрала, јерменска православна црква, стара православна наша црква. У њој је живео наш митрополит алепски Антиохијске патријаршије Павле (Јазиги), који је киднапован пре више од четири године и од тада се ништа не зна о њему. На том простору се за Велики петак и Васкрс сусрећу верници свих цркава, а и током литија, на трговима и улицама препуно је света. Вера је јача од рата! У фотографији сликаној о Васкрсу ове године, верници су у цркви без крова, али покривају их Божја љубав и снага – поносан је на своје сународнике Јамен.

Породица Хрекес живела је у Алепу у згради на обали реке која протиче кроз град. Занимљиво је да је инжењер који је пројектовао зграду у којој је живела породица Хрекес, тренутно одговоран за проверу квалитета радова током изградње ауто-пута у Републици Српској.

- Моја сестра и ја са њим смо се случајно упознали у Бањалуци, а био је наш комшија у Алепу! – насмејано прича Јамен.

Поносан је на Универзитет у Алепу који је био огроман: између првог и последњег у низу факултета саобраћало је пет аутобуских линија, а пешице је било потребно 45 минута да се Универзитет обиђе. Велики Универзитет имао је и град Хомс у централној Сирији.

- Није Сирија била позната само по историји и древним градовима, већ је имала и модеран живот, технологију, фантастичне шопинг центре који су радили по читаву ноћ – оживљава Јамен своја сећања на Алеп, индустријски град у којем као да није било спавања.

Сиријска кухиња надалеко је позната. Има доста сличности са српском кухињом. Сарма се, рецимо, мота искључиво у лишће од винове лозе, али је садржај надева исти – од пиринча и меса. Сиријци једу доста укисељеног поврћа: краставаца, паприке...

Старе алепске куће грађене су тако да се у средини обично налазила фонтана. На њу су се надовезивали дневни боравак, спаваће и собе за госте. Већина таквих кућа у Алепу била је претворена у ресторане и кафиће у којима је свирана лагана стара музика уз коју су људи волели да обедују. Показао нам је Јамен и фотографију која сведочи о подухвату којим је Алеп ушао у Гинисову књигу рекорда за највећу залиху баклава, када је стадион који може да прими 75.000 људи био прекривен небројеним хиљадама комада баклава које су на крају сви присутни могли да поједу. Утрошене су тоне шећера и брашна, а осим рекорда, и Сиријци који су били део овог догађаја – добро су се забавили.

- Када сам први пут боравио у Дамаску, али и сваког следећег пута, у том граду осећао сам се као да сам тамо некада живео и да треба негде да пронађем своју кућу. Сви који су посетили Дамаск заљубили су се у њега, желели су да се врате и обично су се враћали. Надам се да ћете и ви једног дана имати прилику да одете и да посетите Сирију и да видите сва та лепа места и градове – истакао је Јамен, погодивши тако жељу која се баш тада стварала у мени, да и сама идем да посетим његову домовину.

Дамаск је познат по својој архитектури, а симбол града је јасмин. У старом граду, уз јутарњу кафу мештани су удисали мирис јасмина.

- Јуче сам прошао кроз порту манастира Жиче. Неко цвеће мирисало је слично јасмину, оживело ми лепа сећања и вратило на места са дивним успоменама – сетно је прокоментарисао Јамен.

Сирија има, у центру Дамаска, и велику џамију Умаја (из периода када су Сиријом владали Умајани). Џамија је из 713. године, али некада није била џамија него православна црква. По архитектури се види да је некада била црква, у којој су иконе промењене када су дошли Умајани. Током њихове ере Дамаск је био главни град. У овом објекту се, на источној страни налазе гроб и мошти светог Јована Крститеља, а на јужној страни је мезар (гроб) Хусеина, који посећују Мислимани шиити. Налази се на најважнијем делу старог дела Дамаска и има велику архитектонску и археолошку вредност.

ПРВА ЦРКВА НА СВЕТУ

На северу Сирије, у античком граду Палмира, око којег се још увек воде тешке борбе, ове године потпуно је уништен и Белов храм (Бел значи бог кише).

- У сиријском граду Хомсу налази се црква која је у свету прва саграђена. Она је подигнута 52. године ове ере. Она се сада налази испод земље и немогуће је фотографисати је. Када су почели напади на Хомс, прво што су терористи напали била је управо ова црква, јер се у њој налази део појаса Богородице. Желели су то да украду, али та реликвија је, хвала Богу на сигурном, а у цркви, чија је слава Велика госпојина, су поново почела венчања и крштења – поносан је Јамен.

Познати амерички новинар Брус Фејлер, у путописној књизи „Трагом Библије“ каже: „Сирија ври од рушевина које причају приче Новог завета“.  У Новом завету пише да су се ученици апостола први пут баш у Сирији назвали хришћанима. Неки истраживачи Библије чак тврде да се у тој књизи име Сирија помиње више од 400 пута. Сирија је и колевка најстарије азбуке на свету, која је, као и српска, имала 30 словних знакова. Сирија је, између осталог, земља најстаријих градова на свету, Дамаска и Алепа. Сирија је и земља светих места, првих хришћанских заједница и отаџбина великих хришћанских светитеља, поштованих у православном свету и у српском народу.

Руски академик Алексеј Лидов, директор Научног центра за источно-хришћанску културу и шеф Института за светску културу Московског универзитета, говорећи о двомиленијумској православној Сирији и о садашњем немилом историјском сиријском тренутку, тврди да је: „на делу глобална културна катастрофа о којој се у свету, практично, ништа не зна. А почела је у Малули, рушењем манастира свете Текле и поробљавањем 13 монахиња у овој светињи које су, на срећу, откупљене“. У српским манастирима у Сарајеву, Пљевљима и Даниловграду, чувају се делови њених светих моштију, које су код нас стигле још у време Светог Саве. Тужно је што се међународна заједница оглушила о овај злочин који се догодио 4. септембра 2013. године, који је  најавио верски рат и допринео да се насиље у Сирији настави у много већем и много трагичнијем обиму.

И Јамен Хрекес, као један од најважнијих градова за хришћане целог света, помиње Малулу, јер је један од преостала четири града на свету у којима се говори Христов, арамејски језик.

Из зграде Опере у Дамаску, чули смо од Јамена, ниједна особа није изашла иста, већ богатија за нова сазнања и испуњенија позитивном енергијом. Народна библиотека у Дамаску, једна је од најважнијих у том региону имала је девет спратова и површину од 22.000 квадратних метара.

Сирија има и 270 километара морске обале, а најважнији град приобаља је Тартус, који је био безбедан и за време рата у Сирији. Тартус често зову и Стара Сирија, јер је остао да сведочи о ономе каква је цела Сирија била пре рата. Тартус има много избеглица и расељених, који су ту дошли из Алепа, Хомса и осталих места у којима су били сукоби.

На крају предавања о својој домовини, Јамен Хрекес је подсетио да је Сирија земља у којој је измишљено прво писмо, али и да је у њој откривена и прва музичка нота. Сазнали смо од њега и да суфизам или дервишизам у Сирији у центру има једноставног, скромног човека. У питању је филозофија пре ислама, али се везује за ислам. Имају специфичне покрете и начин облачења, а капа коју носе на глави има боју земље и означава да се тело онога ко носи капу налази испод земље. За поклонике суфизма материјално нема никакву важност.

СИРИЈА – КОЛЕВКА ПРАВОСЛАВНЕ ВЕРЕ

Сирија, каже Јаменова сестра Хилда Хрекес, има много храмова и цркава, јер је скоро сваки од градова изнедрио неког православног светитеља.

- Зато слободно можемо да кажемо да је Сирија колевка православне вере. Наша црква имала је пуно активности намењених деци. Одрастали смо играјући се у црквеним двориштима, а верске празнике славили смо са нашим владиком.

...

Комплетан текст у штампаној слободи Слободи

Штампа Ел. пошта

  • SPC
  • Dijaspora
  • Svetigora
  • Save Displaced Serbs
  • Srbi za Srbe
© 2018 Портал Српске народне одбране у Америци. Сва права задржана.
Joomla! је слободан софтвер објављен под GNU General Public License.