sloboda-baner

Из најновије Слободе

  • Слобода 2172

    Није могуће да се Косово и Метохија шаптом препусте

    Пише: Мило Ломпар

    Уколико престане да постоји на једном делу своје територије, држава озбиљно доводи у питање свој разлог постојања, односно постојање и на другим деловима територије, рекао је професор Мило Ломпар на трибини посвећеној Апелу за одбрану КиМ

    Мило Ломпар (Фото: Медија центар)

    Опширније...

  • Liberty 2172

    It’s All About the Base: Grassroots Organizing for Serbian-Americans

    By Vanessa Rastovic

    There’s an old saying in politics, “if you don’t have a seat at the table, you’re probably on the menu.”  While it’s a harsh thought, it’s nonetheless true.  Thomas Jefferson put it more politely when he said, “we don’t have a government of the majority.  We have a government of the majority who participate.”  While most times participation means voting, there are often times when meaningful participation requires more—especially during times when laws or policies have negative effects.  Those are times when, if we don’t self-advocate, someone else will determine how we will be affected—and it may not be what we would have chosen for ourselves.

    For those who have never heard the term “self-advocate” before, it simply means to represent yourself and your interests.  Although it’s true that our elected officials work for us, they often must choose between competing interests, have misconceptions, or don’t know all the facts.  Serbian-Americans are one of many groups who experience this dynamic. Our leaders depend on us, and if we don’t tell our own story, someone else will tell it for us—sometimes with misconceptions, half-truths, or maybe even lies. Self-advocacy simply means telling your story and asking for what you want.

    Even better, you don’t have to be a lobbyist to self-advocate.  All you need is a little know-how and some courage to speak up for yourself.  That’s it!

    Here are some easy ways to self-advocate:

    • Talk to your friends and neighbors

    • Donate a book about Serbian-Americans to your local library there are many good ones about Nikola Tesla or The Forgotten 500 is an exciting true story about a World War II rescue mission in Serbia

    • Write a letter to the editor of your local or regional newspaper

    • Get your lodge to organize a “post-card campaign” to your elected official

    • Call, email, or write a polite and short letter to your elected leaders asking clearly for what you want.

    • Tweet, post, blog, vlog. . . you get the idea!

    The most important thing to remember when self-advocating if that you catch more flies with honey!  Resist the urge to get upset or lecture if it seems like you’re getting resistance—with some folks it just takes time.

    ...

    Full article in Liberty

    Опширније...

  • Слобода 2172

    Кина означена као главни противник Америке

    Пише: Срђа Трифковић

    Срђа Трифковић

    Непуних месец дана после објављивања нове Националне безбедносне стратегије Доналда Трампа, из Вашингтона је 19. јануара 2018. представљен јавности још један сличан документ, Национална одбрамбена стратегија Министарства одбране САД (Пентагона). 

    Опширније...

  • Слобода 2172

    Чему нас учи Свети Сава

    Пише: Марина Дабић

    marina dabic

    • “Цела нам је земља болесна од похлепе, зато што смо се у време стварања модерне државе отворили ка материјализму, иако је јасно: ко воли новац, не може да воли људе“, порука је светосавске беседе о којој многи причају • 

    Опширније...

  • Слобода 2172

    Да ли је Председник Трамп сам себи највећи непријатељ?

    Пише: Никола Марић

    Никола Марић

    Председник Трамп је заиста сам себи највећи непријатељ када је у ситуацији да говори искрено и спонтано. Можда бисмо ми исто тако желели да кажемо, можда би нам се и опростило, али ми нисмо председник који мора да се бори са девет десетина америчких средстава за информисање и половином Америке

    Опширније...

  • Liberty 2172

    Is President Trump His Own Worst Enemy?

    By Nikola Maric

    If you’re ready to do more, we are ready to help.  Check back for news about self-advocacy training via webinar and a brand new toolkit with resources, letter templates, and lots of ideas to help get organized.

    Опширније...

  • Слобода 2172

    Српски пут у ЕУ-топију

    Пише: Мирослав Н. Јовановић

    ЕУ није више пројекат који је првенствено фокусиран на трогвину и економију како се често и лажно приказује у Србији. ЕУ постаје подухват који полако поништава целокупну сувереност држава чланица. Због тога Британија напушта ЕУ јер жели да очува своју слободу. Британија као врло стара и држава са богатим искуством сматра да је за њено благостање сада и убудуће боље бити ван ЕУ.

    Треба имати на ’радарском екрану’ чињенице да постоје свесне (или несвесне) тежње у Европи да се створи једна над-држава која би укључила Француску, Немачку и Бенелукс. То би могло да буде или унутар постојеће ЕУ или ван ње. То значи да би и исток Европе који има специфичну организацију друштва и југ Европе који се налази у економском беспућу могао лако да остане ван токова у средишту садашње ЕУ. А ако се икада Србија (или то што од ње преостане) прими у чланство ЕУ, биће то у дубоки подрум (трећа лига) архитектуре ЕУ.

    Све ће то ЕУ позлатити максима је заслепљених или плаћених евроентузијаста и у ЕУ, али и у Србији. Власт у Србији или не схвата или није у стању да схвати функционисање и захтеве и ЕУ и њених земаља чланица. Свака земља чланица ЕУ има право вета на проширење ЕУ и то на много нивоа током бескрајног поступка пријема у чланство. Рецимо, шта сматра премијерка Србије:

    Када је реч о Косову, Брнабић је на питање да ли одбијање Србије да призна Косово може да омета пут Србије у ЕУ одговорила да тај проблем "не стоји" јер неке чланице ЕУ такође нису признале Косово.

    "Не знам зашто би то било нешто друго. Шпанија је рекла да 'чак и да Србија призна Косово, она никада неће'. Не мислим да ће то бити предуслов за улазак у ЕУ", рекла је Брнабић.

    Наведено мишљење може да има само онај ко верује да се деца рађају у купусу или да их доносе роде. Многе земље чланице ЕУ спремне су понаособ да поставе ултиматум Србији да призна независност Косова и Метохије као услов за даљи напредак (отварање или затварање поглавља) на путу ка ЕУ. То је само питање времена. На крају процеса, свака земља чланица ЕУ треба да ратификује споразум о приступању нове државе ЕУ. То уопште није никаква формалност. Поједине земље ЕУ имају обавезу да о таквом питању распишу народни референдум.

    Наведено виђење премијера Србије је само наставак онога што је раније изјавио Ивица Дачић, тадашњи премијер Србије: ‘ми прво треба да уђемо па ћемо видети да изађемо ако је лоше.’ Слично је поновио ‘потребно је ући у ЕУ, а уколико нам се не свиђа лако ћемо изаћи’.[16] Оваква изјава, чак државна политика, захтева озбиљно објашњење јер показује да му познавање функционисања ЕУ није јача страна. Неколико битних непознаница треба да буду разоткривене:

    ЕУ није експрес ресторан да се у њега улази и излази како се коме кад прохте.

    Како се тешко приступа ЕУ, тако се из ње тешко и излази. Муке које има Британија при изласку из канџи ЕУ оповргавају овакво виђење највиших државника у Србији. Не схвата се у врху власти какава је ЕУ хидра.

    Главна ствар на коју треба да одговоре Дачић и сви други који тако мисле и делају је следећа: ако Србија напусти ЕУ, да ли ће да добије назад своја уложена средства? Тај улог може лако да буде прихваћена независност Косова и Метохије; уништење Републике Српске као административно-политичко-територијалне јединице; па питања око Војводине, Рашке области,...

    ’Коначно решење’ за Косово и Метохију?

    Покренути унутрашњи дијалог о Косову и Метохији помало личи на формалност, замајавање јавности и скретање пажње са јасног проблема. Таквим режираним дијалогом унутар одређених (јавних?) кругова власт покушава да испипа пулс преко стручне јавности и да потом стави шећерни прелив на будућу озваничену одлуку о истинском одустајању од Косова и Метохије, а све због погубног пута ка ЕУ. Прича може да се развије у смислу да имамо веће користи од боравка у (распадајућој) ЕУ, па то морамо да прихватимо због будућих генерација. Зато на крају режираног дијалога може да буде подметнут неки ’Урош нејаки’ да објави и потпише погубни документ...

    Решење за проблем повезан са Косовом и Метохијом тражи се још од 1389. и још увек га нема. Велики је залогај власти у Србији покушај да се ’коначно’ реши тај проблем на убрзани начин током 2018. Проблем је такав да ни много умешније генерације политичара пре садашње нису успеле да га реше и то у много повољнијем међународном окружењу за Србију. 

    ...
    Комплетан чланак у штампаној Слободи

    Опширније...

Слобода 2167

Дражини дани у Ивањици

Пише: Новка Илићnovka ilic

• У разговорима са Равногорцима који су се окупили на Дражином дану у Ивањици говоре о себи, свом покрету и раду  •

У Ивањици је и ове године опелом, традиционалном смотром и маршем Равногораца главном улицом обележен Дан генерала Драгољуба Драже Михаиловића. На сличан начин у још девет градова у Србији у организацији Равногорског покрета одржан је парастос Михаиловићу, са циљем да се од заборава сачува његово име и дело и да се истраје на идеји да Србија једнога дана буде монархија која би била поштована у Европи и свету.

План Равногорског покрета Србије је да се централна манифестација посвећена генералу Михаиловићу одржава у Ивањици, његовом родном месту, где ће бити и батаљон од више стотина Равногораца. Присутни су обавештени да су Деспотовац и Ивањица ушли у ужи круг градова у којима ће се радити пројекат који финансира српска дијаспора - да се уради музеј и меморијални центар са именима свих жртава терора, како фашистичког тако и комунистичког.

Милојко Јоровић, председник ивањичког општинског одбора Равногораца, подсетио је да Спомен дом Чича Дражи у центру Ивањице пропада и да се хитно мора нешто предузети како би се сачувао и постао музеј. Оно што је грађане привукло током Дражиних дана у малој моравичкој вароши, јесте вече посвећено генералу Михаиловићу - трибина, на којој су постављена бројна питања, а односе се на његов лик и дело, на историју, садашњост и будућност Равногорског покрета, однос омладине према Равногорској идеји, однос дијаспоре према Равногорцима… Одговарали су: Предраг Богићевић, председник Равногорског покрета Србије, Драган Софронијевић, специјални саветник Равногорског покрета и Душан Марковић, млади Равногорац, студент, председник Централне области Равногорског покрета. Питања су утолико била занимљивија што су тражила коментаре садашњег тренутка Србије, даљег пута у спољној орјентацији… За “Слободу” смо издвојили део питања и одговора, који дају суштинску дијагнозу нездравог стања Србије:

• Шта данас име Драже Михаиловића значи Србима. Какво место после толико година од смрти он има у српској историји?

Предраг Богићевић: „Мислим да не треба сувише причати и лику и делу ђенерала Драже Михаиловића, поготово у Ивањици. Али, морамо поменути да је он најодликованији официр у оба светска рата, и подсетити да је он први герилац у поробљеној Европи. Држао се косовског завета - није хтео да се преда, иако је знао, чак и на самом почетку, исход рата. Свесно је своју жртву положио, а пре тога борећи се против много надмоћнијих тадашњих сила, фашизма и комунизма, фашизма као идеологије агресора, а комунизма као једне пошасти која је роварила и направила грађански рат у Србији. Чак и према тим силама ђенерал Михаиловић био је хришћанин и човек, и сматрао их је једном залуђеном масом и надао се њиховом освешћивању. Међутим, светске силе су другачије одлучиле о исходу рата и ђенерал Михаиловић са својом војском нашао се у неком вртлогу, што је и сам признао током суђења, реченицом да је много хтео и много започео, али да је светски вихор њега и његову борбу однео. Имао је он могућности и да напусти земљу, да оде у савезничке земље, где би живео нормално и где би био уважаван, међутим он то није хтео, хтео је да подели своју судбину са судбином свога народа, а позната је његова реченица „Домовина се не може понети на ђоновима од ципела“. Самим тим он је тај светосавски, косовски завет, подигао на још већи ниво својом жртвом и пожртвовањем.“

Драган Софронијевић: „Питање утицаја великих сила на историју и судбину Србије и појединаца у њој је и данас актуелно, и обележава нас страшна чињеница да ми војни и стратешки победимо, а онда у миру почну да нам судбину кроје други, па онда изгубимо резултате војне победе. У случају генерала Михаиловића, он је несумњиво и историјски потврђено, издан од савезника и остављен сам, а једино није издан од Српске православне цркве и од народа. Зна се, народ је најбољи судија, и народ памти само своје најбоље синове. Узмимо на пример епске песме, види се да су највише заступљени косовски јунаци. И данас те епске песме посебно Косовског циклуса, радо се читају и певају их гуслари. Песме о Дражи Михаиловићу већ седамдесет година, и под претњом казни, су актуелне, што говори да је он од народа признат и колико год да је била моћна пропаганда против Равногорске идеје, и против уопште српске идеје, није ту идеју уништила. Нажалост стална подељеност кроз српску историју се огледа и данас, јер смо још увек, како би се рекло „ивер међу вихорове“ .

• Зашто је и данас присутна та подељеност, шта се догађа са свешћу српског народа?

Драган Софронијевић: „Да почнемо једним податком који је страшан. Током првих дана Великог рата и наше пропасти од Аустроугарске, дневно, по извештају Живојина Мишића, са Косова је дезертирало хиљаду људи, док је око 200 000 прешло и наставило да се бори. Та подељеност тада није баш била јасна, као што је касније вештачки изазивана. Зна се, већ 27. марта 1941. који је био једна енглеска творевина, био је удар на православну Србију и то је требало да послужи енглеским интересима. Од тог момента Савез комуниста, односно КПЈ је радила једино на територији Србије, односно на подели, подели.... Нама Србима је тад наметнута „црвена куга“, а са циљем да се одрекнемо свога имена, културе, вере, и тај процес траје и данас. У овом моменту то иде даље и нама се сада намеће један тако ружан културни модел такозване Европске уније. Ми смо као и онда када је Тито говорио са тог фаталног балкона, прихватили најгоре ствари са запада, не кажем ја да је на западу све лоше, али сигурно није све ни добро. Ми смо прихватили оно што је најгоре, за неко обећање, мутно, нејасно... видећемо ! Ја немам неку велику наду.

Колико млади људи у Србији осећају притиске споља, посебно на православље и нашу Цркву?

Душан Марковић: „Поред наше свете Равне Горе, место које највише сведочи о животу ђенерала Михаиловића, свакако јесте и његова родна Ивањица и заиста ми је част да овде у Ивањици, ту надомак Спомен дома ђенералу и његовог споменика, причам о њему, о теми Равногорског покрета и идеје. То је више него популарна тема данас у Србији, нажалост омладина Србије је просто предана једном катастрофалном потрошачком друштву, те је тако престиж имати добар мобилни телефон, маркирану гардеробу, а када напуниш 18 година, тата и мама ти купе леп, и скупоцен ауто, и онда поред свих тих „престижних ствари“, ми заборављамо на ону најбитнију ствар, на нашу светосавску Србију, и заборављамо да су три велика завета у нас Срба: светосавски, косовски и равногорски завет.

Ја припадам једној генерацији младих људи која није желела да буде део тог потрошачког друштва, и свој идеал и животни пут нашао сам у равногорском, страдалном завету, свакако завету из кога се што-шта лепо и ваљано може научити. Ја могу само да апелујем, и дуги низ година то и радим у студентском, и омладинском организовању, у равногорском и политичком организовању, на омладину Србије, да занемаримо тај данашњи тренд у коме ћемо седети код својих кућа и не радити ништа очекујући да ће нам све падати са неба и за лоше ствари увек кривити некога другога, кукати како нам је у држави лоше, како је лоше због тога што родитељи не могу да нам обезбеде нешто друго.

Просто, треба да у речима нашег славног Николаја Велимировића, пронађемо звезду водиљу, звезду водиљу у нашем славном ђенералу Михаиловићу, који није признао капитулацију. Када је Михаиловић 1941, рекао, реч капитулација у српском језику не постоји, то није мислио само у војном смислу, већ и у свакодневном животном смислу. Е, те речи Михаиловићеве су моја водиља...

Не смемо да жмуримо, да не видимо шта се дешава са српском омладином. А оно што морамо да урадимо јесте да таквој српској омладини кажемо да изађу из својих домова, да се посвете нашем православљу, да се посвете нашем националном бићу, а пре свега да забораве на неке ствари које долазе са стране. То кажем са разлогом, јер у овом времену у Србији је све боље што долази са стране.  Не заборавимо, велики број српске честите омладине која заврши своје факултете, знајући да је овде тешко, одлази из земље мислећи да тамо сунце лепше греје. Неће их тамо негде сунце лепше грејати него овде у Ивањици, у Јагодини, у Србији сунце најлепше греје...“

• Колико се данас омладина Србије уопште интересује за Равногорски покрет, колико знају о лику и делу Драже Михаиловића?

Душан Марковић: „Више од 70 година та `црвена куга` покушава да уништи Равногорски покрет и они то раде фантастично, неки међу њима су специјално школовани за то, али постоји нешто у Срба што се не може никада уништити, то је српски инат, па тако у Равногорском покрету који је стамена и озбиљна организација из године и годину долазе неки нови млади Равногорци, овај покрет нема материјалне интересе, ми овде у Ивањицу нисмо дошли са дневницом од 100 евра и државним аутомобилом, дошли смо са нашим џепарцем и аутомобилима наших родитеља јер своје немамо. Један од показатеља да је Равногорска идеја просто неуништива и као феникс се диже из пепела, јесте и тај да ја са својих 23 године, а имао сам 16 када сам ушао у Равногорски покрет, причам о равногорству, величам лик Ђенерала, а поред тога и велики број младих људи, мојих сабораца у Јагодини, Крагујевцу, и овде у Ивањици, нашли су своје идеале у Равногорској идеји.

Наш идеал јесте лик и дело ђенерала Михаиловића, великог страдалника који је све своје ресурсе усмерио ка једној тачки - одбрани свега српског. И да додам, од када је Централну област Равногорског покрета преузела нова млада гарнитура Равногораца, од 18 до 25 година, Централна област која сада има 15 општинских одбора, доживела је свој процват. Сем овде у Ивањици, Дражини дани су били у Јагодини и у још неколико места широм Србије, у свим православним храмовима одржан је помен Ђенералу, тако су урадила и наша браћа у Аустралији, Чикагу и другде по свету.

• Која је старосна граница људи који приступају Равногорском покрету, која су најчешћа питања нових чланова овог покрета, шта су главни проблеми у свакодневном раду?

Предраг Богићевић: „Равногорски покрет је у континуитету од 1941. до данас наставио рад. После доласка комуниста, Равногорска идеја је морала да заћути у Србији, јер сви они који су били у тој идеји, били су убијени, утамничени, злостављани, мучени, као и сам Ђенерал. Онда је тежиште Равногорске идеје пресељено у дијаспору, где су срећом многи избегли суд злочиначке комунистичке власти. Деценијама је тамо чувана, развијана и јачала Равногорска идеја, док се нису створили услови за обнову рада овде у Србији, а то се званично десило 1990. када је покрет поново регистрован у Министарству правде. Ми сада можемо да се похвалимо да је просек година нашег чланства негде око 30, јер поред мудрих и седих глава, међу нама је све више младих који улазе чистог срца и образа, схватајући да без тог националног и верског духа српског, светосавског, нема обнове Србије. Млади људи који дођу у наш покрет унапред знају да ту ништа не могу зарадити, не могу градити каријеру, али су својом душом и срцем наша снага. Сви смо повезани овде у Србији, Републици Српској, Црној Гори, дијаспори.“

• Коме је данас наклоњен Равногорски покрет, Европи, Америци, или Русији ?

Драган Софронијевић: „Код нас Срба постоји склоност ка теорији завере, такозваних завера је било више, а најчешће се говорило о јудеомасонској завери. Ја стојим на становишту да нема завере, има само интереса. Србија се налази на месту које је интересно битно за НАТО пакт и НАТО је отворио своју базу на Косову, Русија се преко нас такође бори за своју базу. Мислим да је једина шанса Србије разумна политика, да заправо разумном политиком гледа своја посла и на истоку и на западу. У суштини нисмо ми много битан народ, али на тој ветрометини где се ми налазимо, велике силе укрштају своје интересе, па тако Америка жели да држи јужну границу према Турској и надолазећем исламу и зна се Србија је стално коришћена као чувар капија запада, а није добила ништа, и неће ни сада добити ништа у оквиру Европске уније, нити било где. Ако ми ту нађемо свој интерес, своју политику, имаћемо неког успеха. Не постоји ништа на свету бадава. А бојим се да смо ми у овом тренутку ту капију о којој говоримо не само отворили, већ потпуно разградили. У Србији се свакодневно догађају убиства, самоубиства, у Србији људи умиру од глади, а ми помажемо и плаћамо тамо неки свет који зову мигрантима, јер то Европа тражи од нас. Очигледно нас терају да радимо против својих интереса.

Због тога мислим да нам предстоји једна жестока борба за Србију и српство, за сваку нашу главу. Ми пре свега морамо обновити нашу веру, нико не може да буде већи Србин од нас, нити можемо да очекујемо много ни од Руса и Путина. Мени се данас Европска унија чини као некада Москва у коју су комунисти гледали са страхопоштовањем и очекивали наређења шта треба радити у Србији. Ево сада се дешава да ми добијамо сигнале из Брисела, слушамо о бриселским споразумима, захтевима. И лично мислим да такав однос Србије према Бриселу неће донети бољитак живота у Србији.

• Колика је данас помоћ српске дијаспоре Равногорском покрету, имајући у виду да је велики број Равногораца емигрирао у Америку. Какав је однос њихових потомака према  овом покрету и генералу Михаиловићу, или је све умрло са њиховим дедама ?

Предраг Богићевић: „Равногорска идеја је  за време комунистичке окупације у Србији, пресељена у дијаспору, у емиграцију. Она се тамо задржала и ојачала и живи много јаче него овде у Србији. Ево примера из Аустралије: Равногорци у Аустралији, односно четници, како више воле да себе називају, су позивани сваке године за 13. мај да заједно са ветеранима других држава марширају кроз Сиднеј или друге градове. Значи, тамо у свету су признати као четници и као савезници. У Енглеској четничка емиграција врло добро стоји, имају три хотела у свом власништву и доста средстава, окупљају се на дан смрти ђенерала Драже, често је тамо са њима и наш претстолонаследник.

Али се кристалисао годинама и један проблем. Политичка елита у Србији која је себе називала опозицијом, црпела је огромна средства из дијаспоре, која је давала шаком и капом, да се овде промени, најпре комунистички, а после и социјалистички систем. Из дијаспоре су стизале паре, веровали или не, у џаковима и врећама, али од тога није било ништа. Значи, људи у дијаспори су тешко стечене паре бацили у ветар, и изманипулисани од стране тих опозиционих лидера, не бих сада да их именујем, препознаћете ко је, и они ће се препознати, и дијаспора је сада постала неповерљива. Ми из Равногорског покрета и даље имамо са њима одличну сарадњу, али што се тиче финансијске помоћи, сада од тога нема ништа. Дијаспора једноставно не жели да даје свој новац за некакав лажни патриотизам и нестварне приче. Упркос свему, ми као покрет постојимо и просто је чудно како растемо без икаквих финансијских средстава, спонзора и тутора. Све активности које спроводимо, финансирамо из својих џепова да би Равногорску идеју, идеју Чича Драже, повратили као националну идеју Србије, и на крају крунисали монархијом.“

• Да ли се после рехабили-тације генерала Михаиловића променио однос младих према овој личности и Равногор-ској идеји?

Душан Марковић: „Ево објашњења - када неког младог човека до 20 година питате зна ли ко је био Крцун, он вас бледо гледа и нема појма, али када га питате за ђенерала Дражу, свима су им уста пуна четништва и Равногорске идеје. И то је оно што не може да се уништи. Рехабилитацијом Михаиловића ми смо добили једну велику битку, била је дуга, али рат још увек нисмо добили. Богу хвала, после годину и по дана успели смо да рехабилитујемо и војводу опленачког, Николу Калабића, а сада крећемо за права свих оних наших у муци пострадалих војвода, официра, подофицира, наших прадедова, идемо у рехабилитацију свега онога што су наши дедови и баке стварали, а „црвени“ уништавали. Не желимо да се светимо, само тражимо истину и правду.

Ево једног обичног примера: нема славља, у Србији на коме се не запева „Морем плови једна мала барка“, „Од Тополе па до Равне Горе“, па зар то није довољан пример да омладина Србије зна за ђенерала Дражу и Равногорце. Ми млади у Равногорском покрету смо на рачун те Равногорске идеје спознали Божић, сечење славског колача, причешће, Бога, Цркву. У „црвеној идеји“ тога нема.  И да додам, с обзиром да је дошло време да татини и мамини синови и деца комунизма не могу да заузимају као и до сада одређене функције у друштву, па ето догодило се да један млади Равногорац попут мене, води студене у Јагодини, један млади Равногорац води студенте на Универзитету. Долази време да деца домаћина од којих су „црвени“ узимали, долазе на знамените друштвене функције на којима ће моћи помагати својим будућим саборцима, тако да Равногораца има у свим друштвеним сферама.“

• Прошлост нам одређује садашњост, садашњост будућ-ност, па каквој будућности да се надамо, да ли смо нешто научили од своје прошлости?

Драган Софронијевић: „Чини ми се да већина Срба из своје прошлости није научила шта треба, а своју садашњост живимо тужно. Ако је ово садашњост у којој млад човек треба да нађе посао, да оснује породицу и живи нормално, онда је ово време тужно. Ово је време једног страшног посрнућа, моралног, социјалног. 

...

Koмплетан текст у штампаној Слободи

Штампа Ел. пошта

  • SPC
  • Dijaspora
  • Svetigora
  • Save Displaced Serbs
  • Srbi za Srbe
© 2018 Портал Српске народне одбране у Америци. Сва права задржана.
Joomla! је слободан софтвер објављен под GNU General Public License.