sloboda-baner

Из најновије Слободе

  • Слобода 2169

    Природа међународних односа XXI века

    Пише: Срђа Трифковић

    Срђа Трифковић

    Крајем друге деценије XXI века међународне односе карактерише хронична нестабилност. Од Источне Европе и Балкана преко ширег Блиског Истока и Централне Азије до Јужнокинеског мора и Корејског полуострва, присутна је растућа опасност од заоштравања постојећих и избијања нових сукоба. Могућност нагле, неконтролисане ескалације услед погрешног прорачуна или ирационалог импулса доносилаца одлука, већа је данас него у било ком тренутку од кубанске ракетне кризе пре 55 година.

    Опширније...

  • Liberty 2169

    The Russian Revolution, a Century Later

    Срђа Трифковић

    A hundred years ago, in the early hours of November 7, 1917, the Bolsheviks grabbed power in Petrograd. Within weeks they took advantage of Russia’s collapsing political and social structure to impose control over the country’s heartland. The result of the coup was a tragedy of world-historical proportions. A vibrant, flourishing culture was destroyed amidst a bloodbath one hundred times worse than the terror in France in the 1790’s.

    Опширније...

  • Слобода 2169

    Спомен музеј Иве Андрића у Београду

    Пише: Марина Дабић

    marina dabic

    • Ни 42 године после смрти јединог нашег нобеловца, јавност у Србији не зна многе важне детаље из његовог живота, попут оног да је поклонио целокупан износ (данашњих око милион евра) Нобелове награде • 

    Опширније...

  • Слобода 2169

    Прича о двојици српских владика

    Пише: Никола Марић

    Никола Марић

    Убрзо после такозване ’’арондације’’ или реорганизације у Српској православној цркви у Америци и Канади сазнао сам да наша Српска православна црква Светог Саве на Валингс путу није више била у саставу Новограчаничке епархије у Чикагу и владике Лонгина него под јурисдикцијом владике Митрофана који је управљао Источним делом Америке.

    Опширније...

  • Liberty 2169

    The Saga of Two Serbian Bishops

    By Nikola Maric

    Shortly after the so called “Arondacija”, or redistribution in the Serbian Orthodox Church in America and Canada I found out that our Cleveland St.Sava Church on Wallings Road no longer belonged with the New Gracanica in Chicago and its Bishop Longin but with Bishop Mitrofan who administered the Eastern part of America.

    Опширније...

  • Liberty 2169

    Mihailovich against Romel

    By Miloslav Samardzic

    Милослав Самарџић

    ON FILE: Lesson 3: Sabotage and Diversions during the “Battle for Supplies”

    Опширније...

  • Слобода 2169

    Словеначка антисрпска пропаганда

    Пише: Александар Петровић

    Политичка и ратна пропаганда у словеначким листовима „Slovenec“ и „Ilustrirani glasnik“ илити Како су неки видели српску војску у Великом рату

    Опширније...

Слобода 2167

Спољнополитички преглед на измаку бурног лета

Пише: Срђа Трифковић

Срђа Трифковић

На светској сцени вруће лето замениће ништа мање врућа јесен. Напетости се повећавају, а опасност од неконтролисане ескалације већа је него у време хладног рата.

 

КОРЕЈА – Само неколико дана након што је оптужио Пекинг да Кина не чини довољно да обузда нуклеарни програм Северне Кореје, Доналд Трамп је 14. августа председничким декретом наложио покретање истраге о наводној кинеској крађи америчке интелектуалне својине. На основу Трампове наредбе, амерички трговински представник Роберт Лајцигер треба да истражи кинеску трговинску праксу која наводно тера америчке компаније које послују у Кини да одају интелектуалну својину. Иначе, већ почетком августа „Вол Стрит џурнал“ је писао да САД намеравају да уведу трговинске мере против Кине како би натерале Пекинг на строго кажњавање крађе интелектуалне својине.

Трамп је изабрао лош тренутак да врши притисак на Пекинг. Несумњива је жеља Кинеза да опстане Северна Кореја као тампон зона између границе на реци Јалу и америчких снага на 38. паралели у Јужној Кореји. Са друге стране, то не значи да Кинези не краду америчке патенте. Они имају дугу репутацију да су за то, где год могу, користили своје инжењере, софтверске специјалисте, аналитичаре, своје стипендисте и постдипломце. Можемо рећи да је то један очекивани, не легални али де факто легитимни облик понашања који следе све стране. Међутим, то извући из рукава као адут против Пекинга у овом тренуткуније упутно.

Једина шанса за Сједињене Државе да реше проблем непредвидивог понашања Ким Џонг Уна јесте сарадња са Пекингом, а не притисак и конфронтација. Кинезима није пожељно да син Ким Џонг Ила и унук Ким Ил Сунга настави са изазовном реториком и још изазовнијим нуклеарним и ракетним пробама. Кина може да стегне економски каиш, јер Северна Кореја зависи од кинеских испорука хране. Једина шанса Вашингтона да обуздава Ким Џонг Уна иде преко Пекинга, Штавише, Кинези имају по неким проценама довољно капацитета – кроз своју агентуру у Северној Кореји, поготову у војним круговима – да изведу и државни удар.

Истовремено, Кинезима није у интересу да ескалирају сукобе са Америком. То смо видели и приликом првог сусрета Си Ђанпинга са Доналдом Трампом. Трамп је пре тога имао оштру реторику по трговинском питању. Кинези ће вероватно да прихвате смањење огромног дефицита који Америка има у размени са Кином, можда и кроз повећање курса своје валуте која је објективно обезвређена. Осим тога Кинези су успорили процес милитаризације острва у Јужнокинеском мору, што је била велика тачка спотицања. Они планирају дугорочно и одговара им статус кво. Уживају велики трговински суфицит, високу стопу раста, задовољавајуће регионалне односе – рецимо, филипински председник Дутерте је направио јак заокрет од Америке према Пекингу – да не говоримо о учвршћењу односа са Русијом, где је Кина економски и технолошки доминантни партнер...

КОСОВО И МЕТОХИЈА – Седницу Савета безбедности Уједињених Нација о Косову, која је 16. августа одржана у Њујорку, обележила је оштра полемика министра спољних послова Србије Ивице Дачића и “амбасадорке” Косова у САД Флоре Читаку. Албанци траже да се УНМИК повуче, а да се седнице СБ УН о Косову прореде.

После те седнице, ипак је најупечатљивији утисак да су западне силе, плус Јапан као нестална чланица, наступили координисано и са унапред припремљеним договором о подршци албанској позицији. Све приче о „партнерству“ званичног Београда са западним силама – рецимо са Француском – као и о „подршци Србији на њеном европском путу“ падају у воду када је реч о једном за балкански регион важном стратешком питању. Ту је на делу континуитет НАТО-вске политике од 1999. године, па преко мартовских погрома 2004, до проглашења независности и његовог признања од тих истих сталних чланица СБ, САД, Велике Британије и Француске. Видимо да када је реч о кључним питањима, на сцени имамо један апсолутно монолитни западни блок који ни за јоту не одступа од унапред зацртаног циља, а то је да Србија буде принуђена на признање „независне и суверене Републике Косово“.

Питање је да ли и до када Србија може да одолева таквом притиску. Јасно је да у западним престоницама преовлађује утисак да је бриселским споразумом Србија већ направила битни искорак ка „прихватању реалности“. Стога се и Дачићева полемика у САД и Бриселу поима више као одраз нужне лакировке за домаћу употребу, него као чин који има озбиљну политичку употребљивост. Као што кажу Американци, шта вреди затварати врата од штале када је коњ одгалопирао? На делу је закаснела реторика која је у битним одредницама бесмислена. Самим пристанком да се решавање косовског проблема измести из Савета безбедности УН и пребаци у Брисел, у седиште Европске Уније, Србија је направила катастрофалан стратешки потез. Сада га је нажалост врло тешко преокренути процес и вратити косовско питање на Ист Ривер где је још увек на снази резолусија 1244.

Са неиспуњењем чак и оног скромног дела бриселског споразума о „заједници српских општина“, Албанци су потврдили да уживају благослов западних сила без обзира шта радили. Додатни доказ представља брутално хапшење 28. августа 74-годишњег становника села Мушутишта Богдана Митровића, кога је 18 година после сукоба комшија Албанац оптужио за кривична дела и ратне злочине 1999. Тај Албанац је иначе илегално присвојио Митровићеву имовину! Што се Запада тиче, Албанцима је апсолутно све допуштено, чак када је реч и о грубој заплени имовине, дакле кршењу онога шта је формално за Запад светиња, а то је приватна својина.

Носиоци илегалне власти у Приштини нису одустали ни од пројекта стварања оружаних снага, а и то је сада само питање времена. Не пада им на памет да допусте чак ни формално конституисање те заједнице општина, а наставиће и на путу заплене српске приватне државне имовине. Нема силе која их на том путу спречава, поготову када виде да на другој страни, примера ради, Србија пристаје да буде део стратешког пројекта аутопута Ниш-Приштина. Са становишта геополитичких трансверзала, он једино и искључиво може да користи албанској страни.

Што се тиче српске реакције на упорне албанске провокације, немогуће је раздвојити дипломатске опције у вези са Косовом и Метохијом од стратешких опредељења као што је безалтернативни „европски пут“. Све док се са званичних места у Београду говори о неупитном „европском путу“ као главном стратешком опредељењу, то нужно укључује и даље фаталистичко прихватање свршених чинова на Косову уз благослов Брисела. Права Србије на КиМ у Уједињеним Нацијама и даље бране Русија и Кина. То чине из простог разлога што те две силе више не желе да буду подвргнуте свршеним чиновима. За Русију је велика лекција била не само бомбардовање 1999, него потом и злоупотреба резолуције СБ о Либији 2011. године, која је потом била изврнута у квазиправно покриће за интервенцију против Гадафија. Русија и Кина се и даље боре за основне поставке резолуције 1244 из разлога спутавања глобалне хегемоније САД. Не би требало да се изненадимо ако на крају Србија, у име свог „европског пута“, буде молила Русију и Кину да не буду већи католици од папе, као што се већ једном десило под претходном владом.

СИРИЈА – Влада у Дамаску оптужила је 16. августа САД, као и Велику Британију, да су снабдевале терористичке групе отровним супстанцама које су пронађене у напуштеним складиштима у Алепу и околини Дамаска. Заменик министра спољних послова Сирије Фејсал Микдад прецизирао је да су нађене ручне гранате и пројектили за ручне бацаче који имају пуњење отровним материјама CS и CN које је компанија Federal Laboratories из САД, Cherming Defence UK из Велике Британије и NonLethal Technologies из САД.

Уједињене Нације теоретски би могле да спроведу истрагу, али то западне силе неће допустити. Уосталом, сви досадашњи наводни напади отровним супстанцама у Сирији, а пре свега онај у Гути у околини Дамаска крајем августа 2013. године, били су типични примери „лажних застава“. Требало је, по моделу Маркала и Рачка, извести лажирани спектакл који би онда био увод у страну интервенцију. Међутим, почетком јула је саопштено у Вашингтону да Америка диже руке од тзв. Слободне сиријске армије и да престаје финансирање „умерених побуњеника“. У ствари, од почетка је била реч о тврдим џихадистима. Оног тренутка када добију наоружање, опрему, нове Тојота пикап камионе, митраљезе итд, они везују црне мараме око главе и престројавају се – или у редове Фронта ал-Нусра, који је сиријски огранак ал-Каиде, или у формације Исламске државе.

Са друге стране, истовремено је најављено да ће бити повећано финансирање САД тзв. Слободних сиријских снага, што је у ствари курдско-арапска коалиција у којој су сиријски курди доминантни – а то је пројекат Пентагона. Другим речима, ЦИА је била финансијер наводно умерених побуњеника који су вазда били џихадисти, а она је увек тежила да манипулише џихадистима у циљу остварења неких својих стратешких циљева. Пример је случај у Бенгазију 2012, када је страдао амерички амбасадор Стивенс. Сличне смо манипулације пре тога у много наврата видели другде – у Авганистану пре свега. У овом случају, прагматичност Пентагона преовладала је над манипулантским играма Ленглија. Курди су се доказали на терену као ефикасни борци – након што су извели офанзиву на Раку, неформалну престоницу Исламске државе која је од почетка августа практично опкољена. Курди су притом у северној Сирији очистили терен, не само од Изиса већ и од ал-Нусра фронта.

Проблем који из те одлуке произилази јесте чињеница да је за турског председника Реџепа Тајипа Ердогана било који облик курдске аутономије, у било ком делу Сирије, права анатема. Он додуше прихвата курдску аутономију у северном Ираку зато што ирачки Курди имају са Анкаром врло лукративан договор: извозе своју нафту преко Турске и тако не плаћају порезе централној шиитској влади у Багдаду. Истовремено, ирачки Курди се клоне контаката са ПКК, која је сепаратистичка курдска странка забрањена у Турској. Са друге стране, ПКК је врло блиска са Курдима у Сирији. Одбацујући лажне „умерене побуњенике у Сирији“, а прихватајући сиријске Курде као кључни елемент своје коалиције у борби против Исламске државе, Америка се у исто време спрема за дугорочну конфронтацију са Ердоганом. Она је већ у току: САД одбијају да Анкари испоруче исламског клирика Фетулаха Гилена, који живи у Пенсилванији и који је у Турској оптужен да је припремао прошлогодишњи државни удар.

Карла Дел Понте је 13. августа изјавила да поседује снажне доказе који би могли да осуде сиријског председника Асада за ратне злочине. По њеним речима, Истражна комисија УН о Сирији прикупила је довољно доказа али да  Савет безбедности УН није спреман да оснује посебан суд за ратне злочине почињене у Сирији јер Русија то блокира ветом у Савету безбедности УН“, казала је Дел Понтеова.

Имамо довољно искуства са Карлом Дел Понте да знамо да је реч о особи која никада неће допустити пуким чињеницама да стану на пут унапред задате политичке матрице. Она ћути о поступцима побуњеника, о чему су Асадове снаге пружиле богат досије после пада Алепа. Знамо шта се догађало у пакленом периоду побуњеничке контроле. Ако пак видимо колико је цивила страдало у нападима америчких и Американцима савезничких снага, што ваздушних што копнених, очигледно је да у Сирији нема никога ко је чистих руку. Прозивати вазда само једну страну подсећа нас на најцрње дане ратова на подручју бивше Југославије. Притом сви знамо да Американцима нема ко да суди. То су САД потврдиле још пре 15 година, одбијајући јурисдикцију Међународног кривичног суда и одбијајући да 1998. потпишу Римски протокол МКС – али у исто време инсистирајући да их друге стране прихвате. Тадашњи државни секретар Медлин Олбрајт је изјавила да не долази у обзир да неко суди Американцима, с обзиром да је Америка по њој носилац савести света: „ми стојимо вишље, ми видимо даље“!

СУКОБИ У САД – Истина о збивањима у Шарлотсвилу, коју нећете наћи у водећим америчким медијима, отприлике је следећа: велики број житеља јужних држава САД, који нису ни „мрзитељи“, ни расисти, ни неонацисти, ни припадници Кју клукс клана, дубоко су револтирани због грубог уклањања споменика јунацима јужњачке конфедерације који за њих представља део њиховог историјског сећања. У ту групу, која је чинила већину демонстраната, укључили су се и неки екстремисти. Са друге стране, такозвани АнтиФа контра-демонстранти дошли су припремљени на насиље. Полиција није интервенисала, јер је било потребно створити фаму о екстремистима који су дошли са намером да изазову насиље, премда је скуп претходно био најављен полицији и одобрен – а сходно Првом амандману Американци имају право да носе чак и „мрзитељске“ симболе.

Пошто је унапред либерални естаблишмент који контролише медије одлучио да су „мрзитељи“ достојни презира, контрадемонстранти који су се њима супротстављали су по природи ствари били „добри момци“ које је требало подржати. Трампу је замерено што је рекао да је насиља било на обе стране, јер се није определио за идеолошку матрицу по којој се не вреднују поступци сходно закону и Уставу, већ по идеолошкој позицији актера. Паралелу са тим приступом имамо у ратовима на подручју бивше Југославије, када су редовно поступци Хрвата, муслимана или Албанаца били правдани тиме да су они жртве српске агресије, а српски поступци су били преувеличавани или чак и измишљени, јер су Срби унапред били означени као „лоши момци“. У време пада Крајине, у време „Олује“, августа 1995. године, тадашњи амерички амбасадор у Загребу Питер Галбрајт је чак изричито рекао: „Не, ово шта се догодило није етничко чишћење. Етничко чишћење је нешто што Срби раде“.

НА СВЕТСКОЈ СЦЕНИ ВРУЋЕ ЛЕТО замениће ништа мање врућа јесен. 

...

Комплетан чланак у штампаној Слободи

Штампа Ел. пошта

  • SPC
  • Dijaspora
  • Svetigora
  • Save Displaced Serbs
  • Srbi za Srbe
© 2017 Портал Српске народне одбране у Америци. Сва права задржана.
Joomla! је слободан софтвер објављен под GNU General Public License.