sloboda-baner

Из најновије Слободе

  • Слобода 2169

    Природа међународних односа XXI века

    Пише: Срђа Трифковић

    Срђа Трифковић

    Крајем друге деценије XXI века међународне односе карактерише хронична нестабилност. Од Источне Европе и Балкана преко ширег Блиског Истока и Централне Азије до Јужнокинеског мора и Корејског полуострва, присутна је растућа опасност од заоштравања постојећих и избијања нових сукоба. Могућност нагле, неконтролисане ескалације услед погрешног прорачуна или ирационалог импулса доносилаца одлука, већа је данас него у било ком тренутку од кубанске ракетне кризе пре 55 година.

    Опширније...

  • Liberty 2169

    The Russian Revolution, a Century Later

    Срђа Трифковић

    A hundred years ago, in the early hours of November 7, 1917, the Bolsheviks grabbed power in Petrograd. Within weeks they took advantage of Russia’s collapsing political and social structure to impose control over the country’s heartland. The result of the coup was a tragedy of world-historical proportions. A vibrant, flourishing culture was destroyed amidst a bloodbath one hundred times worse than the terror in France in the 1790’s.

    Опширније...

  • Слобода 2169

    Спомен музеј Иве Андрића у Београду

    Пише: Марина Дабић

    marina dabic

    • Ни 42 године после смрти јединог нашег нобеловца, јавност у Србији не зна многе важне детаље из његовог живота, попут оног да је поклонио целокупан износ (данашњих око милион евра) Нобелове награде • 

    Опширније...

  • Слобода 2169

    Прича о двојици српских владика

    Пише: Никола Марић

    Никола Марић

    Убрзо после такозване ’’арондације’’ или реорганизације у Српској православној цркви у Америци и Канади сазнао сам да наша Српска православна црква Светог Саве на Валингс путу није више била у саставу Новограчаничке епархије у Чикагу и владике Лонгина него под јурисдикцијом владике Митрофана који је управљао Источним делом Америке.

    Опширније...

  • Liberty 2169

    The Saga of Two Serbian Bishops

    By Nikola Maric

    Shortly after the so called “Arondacija”, or redistribution in the Serbian Orthodox Church in America and Canada I found out that our Cleveland St.Sava Church on Wallings Road no longer belonged with the New Gracanica in Chicago and its Bishop Longin but with Bishop Mitrofan who administered the Eastern part of America.

    Опширније...

  • Liberty 2169

    Mihailovich against Romel

    By Miloslav Samardzic

    Милослав Самарџић

    ON FILE: Lesson 3: Sabotage and Diversions during the “Battle for Supplies”

    Опширније...

  • Слобода 2169

    Словеначка антисрпска пропаганда

    Пише: Александар Петровић

    Политичка и ратна пропаганда у словеначким листовима „Slovenec“ и „Ilustrirani glasnik“ илити Како су неки видели српску војску у Великом рату

    Опширније...

Слобода 2167

На прагу вреле политичке јесени

Пише: Александар Петровић

Србија је никад ближа потпуном признању Косова и никад даља од „европског пута“, притиснута између чекића и наковња – „братске руке“ из Русије и западно-демократских метода на принципу „штапа и шаргарепе“.

Не дешава нам се први пут у историји да се нађемо између великих сила, али Србија никад није имала горе политичаре и дипломате... Притом, партократија је постала синоним за демократију, старлете за дипломатију, а купљене дипломе симбол академског звања и, нажалост, (не)знања.  

Брисел агресивно, у оквиру поглавља 35, инсистира на „нормализацији односа са Приштином“ која није ништа друго до улазак Косова у УН и веома брзо његово признање. Председник Србије, Александар Вучић коме је почивши маршал Тито узор и политички гуру, покушава да, као некад талентовани бравар, спољну политику води балансирајући између истока и запада, у исто време, обрачунавајући се са свима који не мисле као он, успоставља  аутократско-диктаторски режим у Србији. Маршалу је лупинг успео, а Вучић наивно заборавља да је политички плусквамперфекат давно отишао у историју, и да су сада друга времена која захтевају много виспреније и модерније политичаре. Свестан да ће га „демократска Европа“ пустити да од своје земље направи личну прћију, уз услов да призна Косово, свим снагама владавину права поништава и јача, кроз државне институције, свој и положај своје партије напредњака. Најављујући „унутрашњи дијалог о Косову“ он „моли“ Србе да нађу заједничко решење по питању Косова, наводећи да „Србија није слаба као што је била 1999, 2004, и 2008. године, али није Србија, нити сме да буде, бахата и арогантна као што је неретко била.“

Не треба много мудрости да се између редова извуче право значење – Србија не сме да буде бахата и арогантна, већ послушна. За послушност је задужен сам председник који ће, сасвим сам сигуран, да буде најпослушнији „Европејац“, а грађани Србије, модерни робови и најмање плаћени радници у Европи, неће бити у прилици да утичу на било шта ни у унутрашњој, још мање спољној политици владајућег режима. „Унутрашњи дијалог о Косову“ је, по саветима добро плаћених Вучићевих саветника, начин да се његова лична одговорност при признању Косова пребаци на колективну и тако му обезбеди још неки мандат. Шта ће бити са вековном српском територијом и народом који није побегао са Косова, њега много не интересује. Снисходљив и понизан у комуникацији са Бриселом, бахат и агресиван у опхођењу са сопственим народом, спрема најстрашнији сценарио чије ће последице бити тешке и далекосежне.

БИА партијска агенција?

У склопу учвршћивања свих полуга и свих нивоа власти, у скупштинску процедуру ушле су измене и допуне Закона о Безбедносно-информативној агенцији које је припремила Влада Србије. Братислав Гашић, локални крушевачки шериф (по приступници СРС керамичар, са касније пријављеном дипломом економисте?!), власник приватног предузећа „Сантос“ (телевизије „Плус“ и предузећа „Сантос“ за производњу чаја и кафе), бивши министар одбране за чијег мандата се догодила страшна несрећа у којој је страдала цела посада војног хеликоптера и беба (седам особа), познат по сексистичком коментару упућеном новинарки, после једногодишњег „тиховања“, министарску фотељу је у мају 2017. заменио директорском, ни мање ни више него БИА. Ништа чудно и неубичајено да се, после скандала, грешака и пропуста са претходног, кадар СНС-а пребаци на још боље и утицајније место.

По новим изменама и допунама Закона о Агенцији, директору Гашићу се дају одрешене руке да: процењује да ли припадници БИА раде добро или не и да их, сходно „учинку“, више или мање награди (самостално одређујући коефицијенте, као и бонус зараде за истицање у служби), по сопственом нахођењу одлучује о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места, о томе ко ће добити посао у Агенцији (разуме се, без конкурса).    

Постављањем Гашића, који иначе важи за једног од људи од највећег поверења председника Вучића, за директора, БИА ће бити под директним утицајем напредњака, те ће се тако извршити апсолутна политизација тајних служби. Опозиција је реаговала тврдећи да „управо присуствујемо стварању страначке обавештајне службе“ која ће се борити више против „унутрашњег непријатеља (свих који не мисле и не раде исто) него против организованог криминала и тероризма“.

Да је на видику, за опозицију и противнике режима, још тежа и гора ситуација, доказ је да се Закон и његове измене доносе по хитном поступку и на време – пре јесени.

Радници и нерадници

Просветни радници су, као и много година уназад, и ову школску годину започели претњама да ће штрајковати и тако довести у питање регуларан завршетак године. Синдикати војске и полиције такође. Да ли се поново прети „празном пушком“ или ће буџетлије успети да се организују и изборе за достојанствене зараде, а не као до сада за мрвице са, не баш празног, стола, остаје да се види. Свима је постало јасно да су обећања власти о укидању државних агенција и непотребних служби остале мртво слово на папиру, да се велике количине новца и даље одливају на ту страну, да се у време забране запошљавања измишљају нова радна места за збрињавање напредњака (са, углавном, сумњивим дипломама), а да партократија улогу Националне службе за запошљавање пребацује у просторије владајуће странке. На делу је, како је метафорично рекао један београдски професор, „терор лоших ђака“.  

Објављивање просечне зараде итекако провоцира просветаре, војску и полицију, јер је много виша од њихове. Примера ради, просветни радници са средњом спремом (некадашњи учитељи) пре тридесет година имали су плату која је била на нивоу републичког просека. Данас већина запослених у школи, осим домара и хигијеничара, има факултетске дипломе (процентуално више од 85% високообразованог кадра), и нижи просек од републичког.

Деценијама уназад радници су протестима успевали да колико-толико поправе свој положај. Међутим, долазак страних компанија у Србију – земљу најјефтиније радне снаге (како нас рекламирају на берзама рада), доношење једног од најригиднијих Закона о раду, запошљавање радника преко агенција на лизинг са, углавном нижом платом од загарантоване, потпуно је угасило жељу за борбом и пацификовало радничке трибуне. Чак се, после протеста у Фијату поставља питање инструментализације радничких протеста. Јасно је да се годинама, сиромашењем и уништавањем средњег слоја, систематски уништава и радничка класа. Модерни робови се налазе у безизлазном положају јер им за вратом дахћу незапослени спремни да раде за још ниже плате. Тако су радницима трајно везане руке, а послодавцима омогућене разне махинације. Доказ да је најлакша манипулација – манипулација сиромаштвом, добио је потврду у радницима Гоше којима се дугује појединачно више од 5.000 евра, а држава не уплаћује ни 30.000 динара, колико је у преговорима обећала. С друге стране, Фијатови радници не само да нису добили тражено већ су, уз потписан споразум о минорном повећању основице за обрачун плата, потписали и да неће штрајковати?!

У исто време, председник свих грађана, Вучић у више наврата дели лекције и младе назива нерадницима: мајке које, по њему, рађањем узимају државна давања и тако избегавају да раде и младе људе јер желе да се запосле у државном сектору, а неће да постану своје газде и сами започну бизнис! Државни сектор је, вероватно, по његовом мишљењу, резервисан за страначке кадрове и апаратчике, а они који то нису могу само посао да нађу у сопственој фирми или ван граница Србије.

Отпор и опозиција

Септембар, полазак деце у школу и почетак припрема осиромашених грађана за зиму (огрев, зимница) скоро увек је био окидач за све протесте и штрајкове. С једне стране, владајућа клика има своје проблеме (празна каса, обећана борба против корупције, библијска суша која је смањила БДП), које не решава, али зато свој положај осигурава на све радикалније и бескомпромисније начине. С друге стране, осиромашени грађани све више савијају кичму и главу. Спорадични протести због смањења плата и пензија, због драстичног умањења субвенција и откупних цена пољопривредних производа, организовање вишедневних протеста „Не давимо Београд“ и „Протест против диктатуре“ нису потресали власт. Чак супротно, давали су им маневарски простор да за све проблеме оптужују опозицију која већ пет година није на власти. Највећи парадокс је да је од овакве власти гора само – опозиција.

У Србији, историјски гледано, опозиција никада није била јака и добро организована. Спорадично се удруживала и раздруживала, стављајући испуњење својих жеља и потреба изнад националних, државних и, нажалост, народних. Чини се да је опозиција потпуно изгубила главу откад су им напредњаци „украли“ властити програм и пут ка Европи, те је сада већ временски забрињавајући период њиховог неделања и немогућности идејног удруживања.

....

Комплетан чланак у штампаној Слободи

Штампа Ел. пошта

  • SPC
  • Dijaspora
  • Svetigora
  • Save Displaced Serbs
  • Srbi za Srbe
© 2017 Портал Српске народне одбране у Америци. Сва права задржана.
Joomla! је слободан софтвер објављен под GNU General Public License.