Слобода 2167

“Босански Американци” против Драже

Пише: Милослав Самарџић

Милослав Самарџић

Негде почетком августа ове године, Фејсбук група ’’Босански Американци’’, гласило ’’Босанске организације у Америци’’, покренула је питање илегалног рушења или законитог уклањања споменика генералу Дражи Михаиловићу у Либертвилу.

Неки су се изјашњавали за прву, али превагнула је друга опција. Онда су петицијом сакупили око 6.000 потписа и крајем августа послали писма сенаторима Ричарду Дарбину и Темију Дакворту, конгресмену Бредлију Шнајдеру, гувернеру Илиноиса Брусу Раунеру, градоначелницима Либертвила и Чикага, амбасади Босне и Херцеговине у Вашингтону, као и Министарству спољних послова и председнику Босне и Херцеговине.

У образложењу захтева да се уклони споменик, ’’Босански Американци’’ за ђенерала Дражу кажу да је био ’’неофашиста’’, који је основао ’’терористичку’’ четничку организацију. Према њиховим тврдњама, та организација је била узор др Радовану Караџићу и генералу Ратку Младићу, а последње две деценије четнике подржава и влада у Београду. Сем тога, кажу, београдска влада ’’има своје лобисте који су дубоко укорењени у америчкој политици’’.

Образложење захтева има 17 страница и, заправо, представља један историјски елаборат, али писан тако да у њему нема ни једног тачног податка. Ту се цитира пропаганда социјалистичке Југославије, употпуњена наводима тзв. невладиних организација, попут Хелсиншког одбора за Србију. Тако, они тврде да су четници убили ни мање ни више него 100.000 људи, али да Срби, укључујући и све београдске владе током последње две деценије, манипулишу историјским чињеницама. Основ манипулације је ’’Мисија Халјард’’, тј. тврдња четника да је то била једна од највећих акција спашавања оборених савезничких пилота иза непријатељских линија. ’’Босански Американци’’ кажу да четници нису спасили преко 500, већ 356 оборених пилота, а да су их највише спасили југословенски партизани - 795.

Дефиницију четника и партизана преузимају од Хелсиншког одбора. Према тој дефиницији, партизани су били мултиетнички покрет отпора, под вођством Јосипа Броза Тита. Они су окупљали Хрвате, Босанце, Јевреје, Роме, Словенце, а на крају и Србе. С друге стране, четници су били српска националистичка организација под командом ’’наци-колаборатера’’ Драже Михаиловића, који је због тога и погубљен од стране ’’српске владе’’, 1946. године.

Ако не званично, ово је барем полузванично, а свакако веома распрострањено, тумачење Другог светског рата у муслиманском делу Босне и Херцеговине. Савремени сарајевски историчари сматрају да су у том рату Хрвати били усташе, Срби четници, а само они - босански муслимани - партизани, подразумевајући да су партизани онакви какви су приказани у филмовима из Титовог доба (који се, сем у Београду, репризирају и у Сарајеву).

Дакле, они занемарују податак да је Тито био комуниста, као што с друге стране прећуткују Дражин чин, министарски положај у влади једне савезничке земље, факат да су четници били једина легална војска у држави - Југословенска војска, као и факат да је Дража рехабилитован и да се сматра неосуђиваним лицем.

Такође, они не желе да знају да су партизани били мањина (25.000 у целој земљи августа 1943. године) и да су у партизанским редовима најбројнији били Срби (15.000 од тих 25.000).

Специјално, они скривају ноторну чињеницу да је већина босанских муслимана стала уз Хитлера, коме је дала највише војноспособних мушкараца, прво у формацијама НДХ, а касније у две СС дивизије (’’Ханџар’’ и ’’Кама’’).

Разуме се, њих не занима ни то што су формације НДХ починиле геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима. Према сведочењима њихових савезника, на пример Хитлеровог специјалног опуномоћеника за Балкан, др Хермана Нојбахера, само до јесени 1943. године убили су око 750.000 Срба. На то су Срби, у извесним случајевима, кретали у одмазде. После рата, комунисти су систематски пописивали све жртве четника, и дошли су до имена 8.000 убијених муслимана, у Босни и Херцеговини, Црној Гори и Старом Расу.

Пошто игноришу све ове податке, укључујући и цифре, они никада нису дошли до питања: Зашто је била толико велика разлика између броја убијених Срба и броја убијених муслимана?

Ево одговора: Зато што се Дража, као и његова војска, понашао морално и професионално, забрањујући одмазде над недужнима. Он је био у могућности да нареди: ’’Око за око, зуб за зуб’’, али то није учинио. Да јесте, половина ’’Босанских Американаца ’’ данас не би постојала и због тога та организација треба, у ствари, да подигне Дражи још један споменик. Други разлог због ког би они требало да славе Дражу је тај што је, све до последње фазе рата, више њихових предака било за Дражу, него за Тита. Тако би остало и на крају рата, да је исход био другачији. То је потврдила америчка Мисија ’’Ренџер’’, под командом пуковника Роберта Мекдауела. У јесен 1944. године, када је са Дражом дошао у северну Босну, Мекдауел је веровао да ће се на територију Краљевине Југославије искрцати Западни савезници, а да ће се после рата питање власти решити на слободним изборима, на којима комунисти не би имали шансе. Зато је Мекдауел говорио муслиманским лидерима да сви приђу уз генерала Дражу Михаиловића. У тим деловима Босне они су то и учинили.

Међутим, јасно је да овде нису у питању историјске чињенице, већ политика. Зато ’’Босански Американци’’ цитирају и бившег председника Клинтона, кога памтимо и по томе што се није много обазирао на историјска факта. Поред осталог, Клинтон је својевремено изјавио да су Срби изазвали и Први и Други светски рат.

Тако је случај са спомеником ђенерала Драже својеврстан тест, који ће показати колико су данас у Америци утицајне екстремне левичарске групе. Ово нарочито стога што знамо да је Дражу у прошлости славило неколико америчких председника и велики број утицајних политичара. Специјално, када је реч о Дражином споменику у Либертвилу, када је реновиран, поново откривен и освећен, 31. августа 1975. године, почасну стражу, уз чланове Организације српских четника ’’Равна Гора’’, давала је и једна јединица америчке Националне гарде. На крају те церемоније, на којој су се, у маси од преко 1.000 људи, нашли и многи српски прваци у Америци тога доба - од епископа Дионисија до председника Организације Томице Иванчевића и председника Српске народне одбране др Уроша Сеферовића - америчка Национална гарда је одала пошту Дражи почасним плотуном.

У то време, када су амерички конгресмени и сенатори захтевали да се Дражи подигне споменик и на јавном земљишту у центру Вашингтона, нико није могао ни да сања да ће неко, и то потомци усташа и есесоваца, једног дана тражити уклањање постојећег споменика славном генералу.

Наравно, никоме није било на крај памети ни да ће америчке оружане снаге, тада у ставу мирно поред Дражиног споменика, четврт века касније бацати бомбе на Србе.

Срећом, најнижа тачка у америчко-српским односима је за нама. Данас високи амерички политичари, попут Тексашанина Поа, изјављују да је бомбардовање Срба било велика грешка Америке, док неки други амерички политичари, што је од посебног значаја за ову причу, већ дуги низ година покушавају да поправе односе са Србима управо кроз дело ђенерала Драже. Тако, они редовно одлазе у Прањане и дају афирмативне изјаве о Дражи.

За ову тему од значаја је и искуство дописника ’’Слободе’’ др Срђе Трифковића, коме је 2011. године невоље правила организација босанских муслимана позната као „Канадски институт за истраживање геноцида’’. На захтев овог Института, Канада је 24. фебруара 2011. године депортовала др Трифковића из Ванкувера, где је ишао да држи предавање српским студентима, у Сијетл. Срђа Трифковић је тужио владу Канаде и добио је спор. Међу осталима, помогли су му, као сведоци, бивши канадски амбасадор у Београду Џејмс Бисет, бивши командант УНПРОФОР-а у Босни канадски генерал Луис Мекензи, бивши дописник ’’Њујорк тајмса’’ и високи чиновник Бушове администрације Дејвид Бајндер и амерички пуковник Роналд Хачет.

Тада није био у питању Дража, већ нешто много актуелније и са неизвеснијим исходом: Др Трифковић је оптужен да негира ’’геноцид у Сребреници’’. Јер, док се против Драже није изјаснио ни један страни, а од 2015. године ни домаћи суд, мантра о геноциду у Сребреници успостављена је управо у једном међународном суду, који поред осталих финансирају и Америка и Канада. Па ипак, канадски суд је пресудио у корист слободе говора.

Занимљиво је да је на страну др Срђе Трифковића стала и позната америчка левичарска активисткиња, Диана Џонстон. Ево шта је она тим поводом написала:

’’Опис масакра у Сребреници као `геноцида` није чињеница, већ тумачење. А тумачење зависи од питања нечије намере. Неким посматрачима, укључујући и мене, кривично дело геноцида подразумева намеру истребљења становништва и не може се извести без уништавања жена и деце. Међутим, српске снаге које су освојиле Сребреницу, помогле су женама, деци и старијима да напусте ратну зону ради сигурности. Егзекуцију заробљених војноспособних мушкараца је много веродостојније објаснити осветом или жељом да се ослабе непријатељске снаге. Ово би заиста био злочин, али не и `геноцид`. Међународни кривични суд за бившу Југославију (Хашки трибунал) у Хагу, који су у великој мери финансирале и попуниле државе НАТО-а, које су током босанских грађанских ратова држале страну муслиманима, масакр у Сребреници прогласио је `геноцидом` тако што је редефинисао тај термин. Трибунал, са три судије, прихватио је теорију да су убијањем мушкараца Срби хтели да изврше локализовани `геноцид`, пошто се у том `патријархалном` друштву жене неће вратити без својих мушкараца. Али, ово није оно што већина људи разуме под појмом `геноцид`. Пресуда Хашког трибунала суптилно је преварила јавност, пружајући оправданост НАТО интервенцији у бившој Југославији против Срба, означавајући их одговорнима за `геноцид`.’’

У изјави за ’’Слободу’’, о случају споменика ђенерала Драже, др Срђа Трифковић каже:

’’Кампања оцрњивања лика и дела ђенерала Драже Михаиловића непрекидно траје већ 75 година. Њени главни носиоци - од краја 1941. па све негде до позних осамдесетих година прошлог века - били су српски комунисти, они исти који су јула 1946. године били Дражини џелати. Са дискредитовањем партизанских митова крајем 1980-тих, а потом и распадом Југославије, ту улогу преузимају српски непријатељи, потомци верних нацистичких савезника - из кољачких постројби Усташке војнице и фиреру заклетих СС дивизија `Ханџар` и `Кама`.

...

Комплетан текст у Слободи

Штампа