sloboda-baner

Из најновије Слободе

  • Слобода 2172

    Није могуће да се Косово и Метохија шаптом препусте

    Пише: Мило Ломпар

    Уколико престане да постоји на једном делу своје територије, држава озбиљно доводи у питање свој разлог постојања, односно постојање и на другим деловима територије, рекао је професор Мило Ломпар на трибини посвећеној Апелу за одбрану КиМ

    Мило Ломпар (Фото: Медија центар)

    Опширније...

  • Liberty 2172

    It’s All About the Base: Grassroots Organizing for Serbian-Americans

    By Vanessa Rastovic

    There’s an old saying in politics, “if you don’t have a seat at the table, you’re probably on the menu.”  While it’s a harsh thought, it’s nonetheless true.  Thomas Jefferson put it more politely when he said, “we don’t have a government of the majority.  We have a government of the majority who participate.”  While most times participation means voting, there are often times when meaningful participation requires more—especially during times when laws or policies have negative effects.  Those are times when, if we don’t self-advocate, someone else will determine how we will be affected—and it may not be what we would have chosen for ourselves.

    For those who have never heard the term “self-advocate” before, it simply means to represent yourself and your interests.  Although it’s true that our elected officials work for us, they often must choose between competing interests, have misconceptions, or don’t know all the facts.  Serbian-Americans are one of many groups who experience this dynamic. Our leaders depend on us, and if we don’t tell our own story, someone else will tell it for us—sometimes with misconceptions, half-truths, or maybe even lies. Self-advocacy simply means telling your story and asking for what you want.

    Even better, you don’t have to be a lobbyist to self-advocate.  All you need is a little know-how and some courage to speak up for yourself.  That’s it!

    Here are some easy ways to self-advocate:

    • Talk to your friends and neighbors

    • Donate a book about Serbian-Americans to your local library there are many good ones about Nikola Tesla or The Forgotten 500 is an exciting true story about a World War II rescue mission in Serbia

    • Write a letter to the editor of your local or regional newspaper

    • Get your lodge to organize a “post-card campaign” to your elected official

    • Call, email, or write a polite and short letter to your elected leaders asking clearly for what you want.

    • Tweet, post, blog, vlog. . . you get the idea!

    The most important thing to remember when self-advocating if that you catch more flies with honey!  Resist the urge to get upset or lecture if it seems like you’re getting resistance—with some folks it just takes time.

    ...

    Full article in Liberty

    Опширније...

  • Слобода 2172

    Кина означена као главни противник Америке

    Пише: Срђа Трифковић

    Срђа Трифковић

    Непуних месец дана после објављивања нове Националне безбедносне стратегије Доналда Трампа, из Вашингтона је 19. јануара 2018. представљен јавности још један сличан документ, Национална одбрамбена стратегија Министарства одбране САД (Пентагона). 

    Опширније...

  • Слобода 2172

    Чему нас учи Свети Сава

    Пише: Марина Дабић

    marina dabic

    • “Цела нам је земља болесна од похлепе, зато што смо се у време стварања модерне државе отворили ка материјализму, иако је јасно: ко воли новац, не може да воли људе“, порука је светосавске беседе о којој многи причају • 

    Опширније...

  • Слобода 2172

    Да ли је Председник Трамп сам себи највећи непријатељ?

    Пише: Никола Марић

    Никола Марић

    Председник Трамп је заиста сам себи највећи непријатељ када је у ситуацији да говори искрено и спонтано. Можда бисмо ми исто тако желели да кажемо, можда би нам се и опростило, али ми нисмо председник који мора да се бори са девет десетина америчких средстава за информисање и половином Америке

    Опширније...

  • Liberty 2172

    Is President Trump His Own Worst Enemy?

    By Nikola Maric

    If you’re ready to do more, we are ready to help.  Check back for news about self-advocacy training via webinar and a brand new toolkit with resources, letter templates, and lots of ideas to help get organized.

    Опширније...

  • Слобода 2172

    Српски пут у ЕУ-топију

    Пише: Мирослав Н. Јовановић

    ЕУ није више пројекат који је првенствено фокусиран на трогвину и економију како се често и лажно приказује у Србији. ЕУ постаје подухват који полако поништава целокупну сувереност држава чланица. Због тога Британија напушта ЕУ јер жели да очува своју слободу. Британија као врло стара и држава са богатим искуством сматра да је за њено благостање сада и убудуће боље бити ван ЕУ.

    Треба имати на ’радарском екрану’ чињенице да постоје свесне (или несвесне) тежње у Европи да се створи једна над-држава која би укључила Француску, Немачку и Бенелукс. То би могло да буде или унутар постојеће ЕУ или ван ње. То значи да би и исток Европе који има специфичну организацију друштва и југ Европе који се налази у економском беспућу могао лако да остане ван токова у средишту садашње ЕУ. А ако се икада Србија (или то што од ње преостане) прими у чланство ЕУ, биће то у дубоки подрум (трећа лига) архитектуре ЕУ.

    Све ће то ЕУ позлатити максима је заслепљених или плаћених евроентузијаста и у ЕУ, али и у Србији. Власт у Србији или не схвата или није у стању да схвати функционисање и захтеве и ЕУ и њених земаља чланица. Свака земља чланица ЕУ има право вета на проширење ЕУ и то на много нивоа током бескрајног поступка пријема у чланство. Рецимо, шта сматра премијерка Србије:

    Када је реч о Косову, Брнабић је на питање да ли одбијање Србије да призна Косово може да омета пут Србије у ЕУ одговорила да тај проблем "не стоји" јер неке чланице ЕУ такође нису признале Косово.

    "Не знам зашто би то било нешто друго. Шпанија је рекла да 'чак и да Србија призна Косово, она никада неће'. Не мислим да ће то бити предуслов за улазак у ЕУ", рекла је Брнабић.

    Наведено мишљење може да има само онај ко верује да се деца рађају у купусу или да их доносе роде. Многе земље чланице ЕУ спремне су понаособ да поставе ултиматум Србији да призна независност Косова и Метохије као услов за даљи напредак (отварање или затварање поглавља) на путу ка ЕУ. То је само питање времена. На крају процеса, свака земља чланица ЕУ треба да ратификује споразум о приступању нове државе ЕУ. То уопште није никаква формалност. Поједине земље ЕУ имају обавезу да о таквом питању распишу народни референдум.

    Наведено виђење премијера Србије је само наставак онога што је раније изјавио Ивица Дачић, тадашњи премијер Србије: ‘ми прво треба да уђемо па ћемо видети да изађемо ако је лоше.’ Слично је поновио ‘потребно је ући у ЕУ, а уколико нам се не свиђа лако ћемо изаћи’.[16] Оваква изјава, чак државна политика, захтева озбиљно објашњење јер показује да му познавање функционисања ЕУ није јача страна. Неколико битних непознаница треба да буду разоткривене:

    ЕУ није експрес ресторан да се у њега улази и излази како се коме кад прохте.

    Како се тешко приступа ЕУ, тако се из ње тешко и излази. Муке које има Британија при изласку из канџи ЕУ оповргавају овакво виђење највиших државника у Србији. Не схвата се у врху власти какава је ЕУ хидра.

    Главна ствар на коју треба да одговоре Дачић и сви други који тако мисле и делају је следећа: ако Србија напусти ЕУ, да ли ће да добије назад своја уложена средства? Тај улог може лако да буде прихваћена независност Косова и Метохије; уништење Републике Српске као административно-политичко-територијалне јединице; па питања око Војводине, Рашке области,...

    ’Коначно решење’ за Косово и Метохију?

    Покренути унутрашњи дијалог о Косову и Метохији помало личи на формалност, замајавање јавности и скретање пажње са јасног проблема. Таквим режираним дијалогом унутар одређених (јавних?) кругова власт покушава да испипа пулс преко стручне јавности и да потом стави шећерни прелив на будућу озваничену одлуку о истинском одустајању од Косова и Метохије, а све због погубног пута ка ЕУ. Прича може да се развије у смислу да имамо веће користи од боравка у (распадајућој) ЕУ, па то морамо да прихватимо због будућих генерација. Зато на крају режираног дијалога може да буде подметнут неки ’Урош нејаки’ да објави и потпише погубни документ...

    Решење за проблем повезан са Косовом и Метохијом тражи се још од 1389. и још увек га нема. Велики је залогај власти у Србији покушај да се ’коначно’ реши тај проблем на убрзани начин током 2018. Проблем је такав да ни много умешније генерације политичара пре садашње нису успеле да га реше и то у много повољнијем међународном окружењу за Србију. 

    ...
    Комплетан чланак у штампаној Слободи

    Опширније...

Слобода 2167

“Босански Американци” против Драже

Пише: Милослав Самарџић

Милослав Самарџић

Негде почетком августа ове године, Фејсбук група ’’Босански Американци’’, гласило ’’Босанске организације у Америци’’, покренула је питање илегалног рушења или законитог уклањања споменика генералу Дражи Михаиловићу у Либертвилу.

Неки су се изјашњавали за прву, али превагнула је друга опција. Онда су петицијом сакупили око 6.000 потписа и крајем августа послали писма сенаторима Ричарду Дарбину и Темију Дакворту, конгресмену Бредлију Шнајдеру, гувернеру Илиноиса Брусу Раунеру, градоначелницима Либертвила и Чикага, амбасади Босне и Херцеговине у Вашингтону, као и Министарству спољних послова и председнику Босне и Херцеговине.

У образложењу захтева да се уклони споменик, ’’Босански Американци’’ за ђенерала Дражу кажу да је био ’’неофашиста’’, који је основао ’’терористичку’’ четничку организацију. Према њиховим тврдњама, та организација је била узор др Радовану Караџићу и генералу Ратку Младићу, а последње две деценије четнике подржава и влада у Београду. Сем тога, кажу, београдска влада ’’има своје лобисте који су дубоко укорењени у америчкој политици’’.

Образложење захтева има 17 страница и, заправо, представља један историјски елаборат, али писан тако да у њему нема ни једног тачног податка. Ту се цитира пропаганда социјалистичке Југославије, употпуњена наводима тзв. невладиних организација, попут Хелсиншког одбора за Србију. Тако, они тврде да су четници убили ни мање ни више него 100.000 људи, али да Срби, укључујући и све београдске владе током последње две деценије, манипулишу историјским чињеницама. Основ манипулације је ’’Мисија Халјард’’, тј. тврдња четника да је то била једна од највећих акција спашавања оборених савезничких пилота иза непријатељских линија. ’’Босански Американци’’ кажу да четници нису спасили преко 500, већ 356 оборених пилота, а да су их највише спасили југословенски партизани - 795.

Дефиницију четника и партизана преузимају од Хелсиншког одбора. Према тој дефиницији, партизани су били мултиетнички покрет отпора, под вођством Јосипа Броза Тита. Они су окупљали Хрвате, Босанце, Јевреје, Роме, Словенце, а на крају и Србе. С друге стране, четници су били српска националистичка организација под командом ’’наци-колаборатера’’ Драже Михаиловића, који је због тога и погубљен од стране ’’српске владе’’, 1946. године.

Ако не званично, ово је барем полузванично, а свакако веома распрострањено, тумачење Другог светског рата у муслиманском делу Босне и Херцеговине. Савремени сарајевски историчари сматрају да су у том рату Хрвати били усташе, Срби четници, а само они - босански муслимани - партизани, подразумевајући да су партизани онакви какви су приказани у филмовима из Титовог доба (који се, сем у Београду, репризирају и у Сарајеву).

Дакле, они занемарују податак да је Тито био комуниста, као што с друге стране прећуткују Дражин чин, министарски положај у влади једне савезничке земље, факат да су четници били једина легална војска у држави - Југословенска војска, као и факат да је Дража рехабилитован и да се сматра неосуђиваним лицем.

Такође, они не желе да знају да су партизани били мањина (25.000 у целој земљи августа 1943. године) и да су у партизанским редовима најбројнији били Срби (15.000 од тих 25.000).

Специјално, они скривају ноторну чињеницу да је већина босанских муслимана стала уз Хитлера, коме је дала највише војноспособних мушкараца, прво у формацијама НДХ, а касније у две СС дивизије (’’Ханџар’’ и ’’Кама’’).

Разуме се, њих не занима ни то што су формације НДХ починиле геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима. Према сведочењима њихових савезника, на пример Хитлеровог специјалног опуномоћеника за Балкан, др Хермана Нојбахера, само до јесени 1943. године убили су око 750.000 Срба. На то су Срби, у извесним случајевима, кретали у одмазде. После рата, комунисти су систематски пописивали све жртве четника, и дошли су до имена 8.000 убијених муслимана, у Босни и Херцеговини, Црној Гори и Старом Расу.

Пошто игноришу све ове податке, укључујући и цифре, они никада нису дошли до питања: Зашто је била толико велика разлика између броја убијених Срба и броја убијених муслимана?

Ево одговора: Зато што се Дража, као и његова војска, понашао морално и професионално, забрањујући одмазде над недужнима. Он је био у могућности да нареди: ’’Око за око, зуб за зуб’’, али то није учинио. Да јесте, половина ’’Босанских Американаца ’’ данас не би постојала и због тога та организација треба, у ствари, да подигне Дражи још један споменик. Други разлог због ког би они требало да славе Дражу је тај што је, све до последње фазе рата, више њихових предака било за Дражу, него за Тита. Тако би остало и на крају рата, да је исход био другачији. То је потврдила америчка Мисија ’’Ренџер’’, под командом пуковника Роберта Мекдауела. У јесен 1944. године, када је са Дражом дошао у северну Босну, Мекдауел је веровао да ће се на територију Краљевине Југославије искрцати Западни савезници, а да ће се после рата питање власти решити на слободним изборима, на којима комунисти не би имали шансе. Зато је Мекдауел говорио муслиманским лидерима да сви приђу уз генерала Дражу Михаиловића. У тим деловима Босне они су то и учинили.

Међутим, јасно је да овде нису у питању историјске чињенице, већ политика. Зато ’’Босански Американци’’ цитирају и бившег председника Клинтона, кога памтимо и по томе што се није много обазирао на историјска факта. Поред осталог, Клинтон је својевремено изјавио да су Срби изазвали и Први и Други светски рат.

Тако је случај са спомеником ђенерала Драже својеврстан тест, који ће показати колико су данас у Америци утицајне екстремне левичарске групе. Ово нарочито стога што знамо да је Дражу у прошлости славило неколико америчких председника и велики број утицајних политичара. Специјално, када је реч о Дражином споменику у Либертвилу, када је реновиран, поново откривен и освећен, 31. августа 1975. године, почасну стражу, уз чланове Организације српских четника ’’Равна Гора’’, давала је и једна јединица америчке Националне гарде. На крају те церемоније, на којој су се, у маси од преко 1.000 људи, нашли и многи српски прваци у Америци тога доба - од епископа Дионисија до председника Организације Томице Иванчевића и председника Српске народне одбране др Уроша Сеферовића - америчка Национална гарда је одала пошту Дражи почасним плотуном.

У то време, када су амерички конгресмени и сенатори захтевали да се Дражи подигне споменик и на јавном земљишту у центру Вашингтона, нико није могао ни да сања да ће неко, и то потомци усташа и есесоваца, једног дана тражити уклањање постојећег споменика славном генералу.

Наравно, никоме није било на крај памети ни да ће америчке оружане снаге, тада у ставу мирно поред Дражиног споменика, четврт века касније бацати бомбе на Србе.

Срећом, најнижа тачка у америчко-српским односима је за нама. Данас високи амерички политичари, попут Тексашанина Поа, изјављују да је бомбардовање Срба било велика грешка Америке, док неки други амерички политичари, што је од посебног значаја за ову причу, већ дуги низ година покушавају да поправе односе са Србима управо кроз дело ђенерала Драже. Тако, они редовно одлазе у Прањане и дају афирмативне изјаве о Дражи.

За ову тему од значаја је и искуство дописника ’’Слободе’’ др Срђе Трифковића, коме је 2011. године невоље правила организација босанских муслимана позната као „Канадски институт за истраживање геноцида’’. На захтев овог Института, Канада је 24. фебруара 2011. године депортовала др Трифковића из Ванкувера, где је ишао да држи предавање српским студентима, у Сијетл. Срђа Трифковић је тужио владу Канаде и добио је спор. Међу осталима, помогли су му, као сведоци, бивши канадски амбасадор у Београду Џејмс Бисет, бивши командант УНПРОФОР-а у Босни канадски генерал Луис Мекензи, бивши дописник ’’Њујорк тајмса’’ и високи чиновник Бушове администрације Дејвид Бајндер и амерички пуковник Роналд Хачет.

Тада није био у питању Дража, већ нешто много актуелније и са неизвеснијим исходом: Др Трифковић је оптужен да негира ’’геноцид у Сребреници’’. Јер, док се против Драже није изјаснио ни један страни, а од 2015. године ни домаћи суд, мантра о геноциду у Сребреници успостављена је управо у једном међународном суду, који поред осталих финансирају и Америка и Канада. Па ипак, канадски суд је пресудио у корист слободе говора.

Занимљиво је да је на страну др Срђе Трифковића стала и позната америчка левичарска активисткиња, Диана Џонстон. Ево шта је она тим поводом написала:

’’Опис масакра у Сребреници као `геноцида` није чињеница, већ тумачење. А тумачење зависи од питања нечије намере. Неким посматрачима, укључујући и мене, кривично дело геноцида подразумева намеру истребљења становништва и не може се извести без уништавања жена и деце. Међутим, српске снаге које су освојиле Сребреницу, помогле су женама, деци и старијима да напусте ратну зону ради сигурности. Егзекуцију заробљених војноспособних мушкараца је много веродостојније објаснити осветом или жељом да се ослабе непријатељске снаге. Ово би заиста био злочин, али не и `геноцид`. Међународни кривични суд за бившу Југославију (Хашки трибунал) у Хагу, који су у великој мери финансирале и попуниле државе НАТО-а, које су током босанских грађанских ратова држале страну муслиманима, масакр у Сребреници прогласио је `геноцидом` тако што је редефинисао тај термин. Трибунал, са три судије, прихватио је теорију да су убијањем мушкараца Срби хтели да изврше локализовани `геноцид`, пошто се у том `патријархалном` друштву жене неће вратити без својих мушкараца. Али, ово није оно што већина људи разуме под појмом `геноцид`. Пресуда Хашког трибунала суптилно је преварила јавност, пружајући оправданост НАТО интервенцији у бившој Југославији против Срба, означавајући их одговорнима за `геноцид`.’’

У изјави за ’’Слободу’’, о случају споменика ђенерала Драже, др Срђа Трифковић каже:

’’Кампања оцрњивања лика и дела ђенерала Драже Михаиловића непрекидно траје већ 75 година. Њени главни носиоци - од краја 1941. па све негде до позних осамдесетих година прошлог века - били су српски комунисти, они исти који су јула 1946. године били Дражини џелати. Са дискредитовањем партизанских митова крајем 1980-тих, а потом и распадом Југославије, ту улогу преузимају српски непријатељи, потомци верних нацистичких савезника - из кољачких постројби Усташке војнице и фиреру заклетих СС дивизија `Ханџар` и `Кама`.

...

Комплетан текст у Слободи

Штампа Ел. пошта

  • SPC
  • Dijaspora
  • Svetigora
  • Save Displaced Serbs
  • Srbi za Srbe
© 2018 Портал Српске народне одбране у Америци. Сва права задржана.
Joomla! је слободан софтвер објављен под GNU General Public License.