sloboda-baner

Из најновије Слободе

  • Слобода 2172

    Није могуће да се Косово и Метохија шаптом препусте

    Пише: Мило Ломпар

    Уколико престане да постоји на једном делу своје територије, држава озбиљно доводи у питање свој разлог постојања, односно постојање и на другим деловима територије, рекао је професор Мило Ломпар на трибини посвећеној Апелу за одбрану КиМ

    Мило Ломпар (Фото: Медија центар)

    Опширније...

  • Liberty 2172

    It’s All About the Base: Grassroots Organizing for Serbian-Americans

    By Vanessa Rastovic

    There’s an old saying in politics, “if you don’t have a seat at the table, you’re probably on the menu.”  While it’s a harsh thought, it’s nonetheless true.  Thomas Jefferson put it more politely when he said, “we don’t have a government of the majority.  We have a government of the majority who participate.”  While most times participation means voting, there are often times when meaningful participation requires more—especially during times when laws or policies have negative effects.  Those are times when, if we don’t self-advocate, someone else will determine how we will be affected—and it may not be what we would have chosen for ourselves.

    For those who have never heard the term “self-advocate” before, it simply means to represent yourself and your interests.  Although it’s true that our elected officials work for us, they often must choose between competing interests, have misconceptions, or don’t know all the facts.  Serbian-Americans are one of many groups who experience this dynamic. Our leaders depend on us, and if we don’t tell our own story, someone else will tell it for us—sometimes with misconceptions, half-truths, or maybe even lies. Self-advocacy simply means telling your story and asking for what you want.

    Even better, you don’t have to be a lobbyist to self-advocate.  All you need is a little know-how and some courage to speak up for yourself.  That’s it!

    Here are some easy ways to self-advocate:

    • Talk to your friends and neighbors

    • Donate a book about Serbian-Americans to your local library there are many good ones about Nikola Tesla or The Forgotten 500 is an exciting true story about a World War II rescue mission in Serbia

    • Write a letter to the editor of your local or regional newspaper

    • Get your lodge to organize a “post-card campaign” to your elected official

    • Call, email, or write a polite and short letter to your elected leaders asking clearly for what you want.

    • Tweet, post, blog, vlog. . . you get the idea!

    The most important thing to remember when self-advocating if that you catch more flies with honey!  Resist the urge to get upset or lecture if it seems like you’re getting resistance—with some folks it just takes time.

    ...

    Full article in Liberty

    Опширније...

  • Слобода 2172

    Кина означена као главни противник Америке

    Пише: Срђа Трифковић

    Срђа Трифковић

    Непуних месец дана после објављивања нове Националне безбедносне стратегије Доналда Трампа, из Вашингтона је 19. јануара 2018. представљен јавности још један сличан документ, Национална одбрамбена стратегија Министарства одбране САД (Пентагона). 

    Опширније...

  • Слобода 2172

    Чему нас учи Свети Сава

    Пише: Марина Дабић

    marina dabic

    • “Цела нам је земља болесна од похлепе, зато што смо се у време стварања модерне државе отворили ка материјализму, иако је јасно: ко воли новац, не може да воли људе“, порука је светосавске беседе о којој многи причају • 

    Опширније...

  • Слобода 2172

    Да ли је Председник Трамп сам себи највећи непријатељ?

    Пише: Никола Марић

    Никола Марић

    Председник Трамп је заиста сам себи највећи непријатељ када је у ситуацији да говори искрено и спонтано. Можда бисмо ми исто тако желели да кажемо, можда би нам се и опростило, али ми нисмо председник који мора да се бори са девет десетина америчких средстава за информисање и половином Америке

    Опширније...

  • Liberty 2172

    Is President Trump His Own Worst Enemy?

    By Nikola Maric

    If you’re ready to do more, we are ready to help.  Check back for news about self-advocacy training via webinar and a brand new toolkit with resources, letter templates, and lots of ideas to help get organized.

    Опширније...

  • Слобода 2172

    Српски пут у ЕУ-топију

    Пише: Мирослав Н. Јовановић

    ЕУ није више пројекат који је првенствено фокусиран на трогвину и економију како се често и лажно приказује у Србији. ЕУ постаје подухват који полако поништава целокупну сувереност држава чланица. Због тога Британија напушта ЕУ јер жели да очува своју слободу. Британија као врло стара и држава са богатим искуством сматра да је за њено благостање сада и убудуће боље бити ван ЕУ.

    Треба имати на ’радарском екрану’ чињенице да постоје свесне (или несвесне) тежње у Европи да се створи једна над-држава која би укључила Француску, Немачку и Бенелукс. То би могло да буде или унутар постојеће ЕУ или ван ње. То значи да би и исток Европе који има специфичну организацију друштва и југ Европе који се налази у економском беспућу могао лако да остане ван токова у средишту садашње ЕУ. А ако се икада Србија (или то што од ње преостане) прими у чланство ЕУ, биће то у дубоки подрум (трећа лига) архитектуре ЕУ.

    Све ће то ЕУ позлатити максима је заслепљених или плаћених евроентузијаста и у ЕУ, али и у Србији. Власт у Србији или не схвата или није у стању да схвати функционисање и захтеве и ЕУ и њених земаља чланица. Свака земља чланица ЕУ има право вета на проширење ЕУ и то на много нивоа током бескрајног поступка пријема у чланство. Рецимо, шта сматра премијерка Србије:

    Када је реч о Косову, Брнабић је на питање да ли одбијање Србије да призна Косово може да омета пут Србије у ЕУ одговорила да тај проблем "не стоји" јер неке чланице ЕУ такође нису признале Косово.

    "Не знам зашто би то било нешто друго. Шпанија је рекла да 'чак и да Србија призна Косово, она никада неће'. Не мислим да ће то бити предуслов за улазак у ЕУ", рекла је Брнабић.

    Наведено мишљење може да има само онај ко верује да се деца рађају у купусу или да их доносе роде. Многе земље чланице ЕУ спремне су понаособ да поставе ултиматум Србији да призна независност Косова и Метохије као услов за даљи напредак (отварање или затварање поглавља) на путу ка ЕУ. То је само питање времена. На крају процеса, свака земља чланица ЕУ треба да ратификује споразум о приступању нове државе ЕУ. То уопште није никаква формалност. Поједине земље ЕУ имају обавезу да о таквом питању распишу народни референдум.

    Наведено виђење премијера Србије је само наставак онога што је раније изјавио Ивица Дачић, тадашњи премијер Србије: ‘ми прво треба да уђемо па ћемо видети да изађемо ако је лоше.’ Слично је поновио ‘потребно је ући у ЕУ, а уколико нам се не свиђа лако ћемо изаћи’.[16] Оваква изјава, чак државна политика, захтева озбиљно објашњење јер показује да му познавање функционисања ЕУ није јача страна. Неколико битних непознаница треба да буду разоткривене:

    ЕУ није експрес ресторан да се у њега улази и излази како се коме кад прохте.

    Како се тешко приступа ЕУ, тако се из ње тешко и излази. Муке које има Британија при изласку из канџи ЕУ оповргавају овакво виђење највиших државника у Србији. Не схвата се у врху власти какава је ЕУ хидра.

    Главна ствар на коју треба да одговоре Дачић и сви други који тако мисле и делају је следећа: ако Србија напусти ЕУ, да ли ће да добије назад своја уложена средства? Тај улог може лако да буде прихваћена независност Косова и Метохије; уништење Републике Српске као административно-политичко-територијалне јединице; па питања око Војводине, Рашке области,...

    ’Коначно решење’ за Косово и Метохију?

    Покренути унутрашњи дијалог о Косову и Метохији помало личи на формалност, замајавање јавности и скретање пажње са јасног проблема. Таквим режираним дијалогом унутар одређених (јавних?) кругова власт покушава да испипа пулс преко стручне јавности и да потом стави шећерни прелив на будућу озваничену одлуку о истинском одустајању од Косова и Метохије, а све због погубног пута ка ЕУ. Прича може да се развије у смислу да имамо веће користи од боравка у (распадајућој) ЕУ, па то морамо да прихватимо због будућих генерација. Зато на крају режираног дијалога може да буде подметнут неки ’Урош нејаки’ да објави и потпише погубни документ...

    Решење за проблем повезан са Косовом и Метохијом тражи се још од 1389. и још увек га нема. Велики је залогај власти у Србији покушај да се ’коначно’ реши тај проблем на убрзани начин током 2018. Проблем је такав да ни много умешније генерације политичара пре садашње нису успеле да га реше и то у много повољнијем међународном окружењу за Србију. 

    ...
    Комплетан чланак у штампаној Слободи

    Опширније...

Слобода 2166

Амерички милионер који је током Првог светског рата спашавао српску сирочад

Пише: Сања Бајић

Било је то време у потпуности другачије од овог данашњег, иако је само годину дана раније било све исто као и сада: мирно, са неколико облака који су се надвијали над Европом као бауци рата, патње, страдања и људске катаклизме. А сви знамо ко највише пати када се помрачи човеков ум и он утоне у олују крви. Највише пате деца.

Тако је било и у Краљевини Србији, почетком Првог светског рата, када је сва непријатељска силесија здружено заграктала на нашу отаџбину, у жељи да је уништи, сејући пустош и смрт. Уплакану децу војска је налазила поред мртвих родитеља, по путевима, по спаљеним селима, варошицама, варошима и градовима, и доводила је у Младеновац где се налазила команда.

Куд ће, и шта ће са том ратном сирочади, било је велико питање, све док у град није дошла жена у америчкој униформи са шајкачом на глави.

Даринка Грујић, како се звала ова наша заборављена хероина, Американка српског порекла, неколико месеци раније организовала је у Њујорку добротворну забаву која је имала за циљ да прикупи нешто новца како би се помогло Србији која пати и страда.

Њу је одлучио да походи и индустријалац Џон Фротингем, који се још од раније интересовао за наш народ и који јој је, на њено велико изненађење, дао чек на 10.000 долара, што је тада била велика сума, за слање болнице. Предложио јој је да оде у Србију и да види где је највише помоћ потребна, а он ће се побринути за све остало.

dzon frotingem

Када је стигла у Солун, нашла се очи у очи са нашом чувеном бирократијом: морала је да подмићује српске службенике да би болница кренула ка Србији. А заједно са њом, кренула је и Даринка, и добро је да је кренула јер је на лицу места могла да се увери ко су они којима је помоћ најпотребнија: најмлађи.

Чим је то схватила, вратила се у САД, поднела извештај Џону Фротингему, донела одликовање које му је послао краљ и предложила да се оснује дом ратне сирочади. Овај је то одушевљено прихватио, одрешио кесу до краја, укључио у причу и друге америчке индустријалце као што је био њујоршки трговац текстилом, Кларк, а Грујићева је крајем августа 1915. поново кренула пут Солуна, сада као управница “Дома ратне сирочади Џона Фротингема”, пише “Политикин Забавник”.

У Младеновцу је покупила децу, као што смо написали на почетку, и кренула пут Скопља возом, који су Бугари напали у току ноћи, али срећом нико није страдао. После много перипетија и великих опасности, преко повратка за Митровицу па за Битољ и Ђевђелију, деца, сада обучена у униформе америчких младих извиђача али са српским шајкачама, стигли су у Солун. Бесна на бездушне чиновнике које је болела брига и за децу и за све остало, проваљује у стан нашег конзула и у њега смешта децу. Конзул јој касније на томе честита.

Разапињу шаторе које је донела из САД, данима не спава, ножевима јој скидају ципеле са отеклих ногу. Српски војници јој говоре: “Ти, па Бог!”. Ускоро крећу пут Пиреја бродом, јер Немци почињу да бомбардују град. Атинска лука их дочекује на величанствен начин, а њени извештаји Џону Фротингему излазе у америчкој штампи.

Када је он обавештава да је почео са организацијом “Савезничког базара” где ће све земље које ратују против Централних сила представити своје рукотворине, она пакује седморо српске дечице на брод, у нашој народној ношњи, и води их за Њујорк. Америка у сузама дочекује нашу малу делегацију. Почињу да је зову Мама Грујић, а Фротингем, ваљда да не би своје име истицао, мења назив дома у “Српско-американски дечји дом” и натраг за Даринком шаље и товар хране и седам вагона одеће.

По повратку у Грчку, одмах се укрцавају за Француску, али то сазнају тек на броду; тајна је чувана због шпијуна и могућег напада немачких подморница. Капетан пушта веселу децу да вршљају по броду. Средином децембра 1916. године стижу у Тулон, који се цео целцијати окупио у луци да би дочекао “децу мученике”, како их је звала француска штампа. Мама Грујић у потрази за смештајем налеће у Ници истог дана на “Хотел Алхамбру”, који је деловао празно.

– Све је спремно за дочек деце – рекао јој је власник хотела.

– Како за дочек, откуд сте знали да долазимо?! – била је збуњена Грујићева, али је овај потом обавештава да је јуче сазнао да стижу и да је одмах дао да се хотел испразни.

Децу аутомобилима пребацују у ово монденско летовалиште, а они који нису могли да стану у хотел под своје окриље узима крем друштва Азурне обале. Сви скупа славе Светог Саву, а процесији током прославе Врбица – за коју су деци одела послали дародавци из Париза – прикључује се дословно цео град.

Када су САД ушле у рат априла 1917. године, Грујићева шаље телеграм подршке председнику Вудроу Вилсону, у име деце. Овај јој одговара истог дана. Чак је и он био упознат са радом дома, чак се он бринуо о српској сирочади!

Потом Џон Фротингем стиже у Европу, али ништа што је до тог тренутка урадио није било довољно нашим чиновничићима који се изгледа никада не мењају и кроз сва времена остају исти: један од њих је у Француској Фротингему одбио да изда визу за Солун. Грујићева је морала да прети Николом Пашићем, да би се овај смиловао.

Нису се муке Фротингемове ту завршиле, па је тако једном морао да упише да је отац 230 деце. Ипак, он није одустајао и није због неколико тиквана мењао мишљење о целој нацији. На Солунском фронту је чак саградио и тениски терен за разоноду војника, али су га Аустријанци преорали гранатама.

После пробоја Солунског фронта кретао се заједно са српском војском, организовао прихват рањеника, помагао где год је видео да је помоћ потребна. Ништа за њега није било довољно: када је сазнао да су Бугари из занатске школе у Нишу однели машине за шивење, одмах је купио нове. Војвода Живојин Мишић га због свега одликује Карађорђевом звездом.

Коначно, време је дошло и да се српска деца из Француске опросте од своје друге домовине која их је тако брижно примила, и да крену пут отаџбине. Преко Дубровника, заједно са легендарном Мамом Грујић стигли су у престоницу па потом у Сремску Каменицу где су се сместили у дворац мађарског грофа Карачоњија.

Његовом опроштају од Србије присуствовао је и престолонаследник Александар који га је том приликом одликовао Орденом белог орла са мачевима и именовао почасним пуковником. Никада није престао да се дописује са децом чије је животе спасио, чак им је финансирао и школовање. На крају се и оженио Српкињом, Јеленом Лозанић, ћерком хемичара Симе Лозанића. На медени месец дошао је ни мање ни више него у Србију, у дом!

...

Комплетан чланак у штампаној Слободи

Штампа Ел. пошта

  • SPC
  • Dijaspora
  • Svetigora
  • Save Displaced Serbs
  • Srbi za Srbe
© 2018 Портал Српске народне одбране у Америци. Сва права задржана.
Joomla! је слободан софтвер објављен под GNU General Public License.