Слобода 2166

Златна петорка је понос Србије

Пише: Марина Дабић

marina dabic

• Где год да оду у свет, шампиони знања се без награда не враћају и зато запамтите имена ових бруцоша: близанци Новак и Богдан Станојевић (Ниш), Душан Ђорђевић (Краљево), Марко Шушњар (Панчево) и Вук Радовић (Београд)  •

Крајем јула стигла је лепа вест да је тим Србије, који су чинила петорица матураната остварио историјски успех на Међународној физичкој олимпијади у граду Јогиакарта на острву Јава у Индонезији, освојивши једну златну и четири сребрне медаље, у конкуренцији око 400 учесника из 86 земаља света. У питању је најпрестижније светско такмичење средњошколаца из физике, 48. по реду, на којем је златну медаљу освојио Душан Ђорђевић из Математичке гимназије из Београда (коју је уписао након што је завршио ОШ “Браћа Вилотијевић” у Краљеву), док су сребрне медаље освојили: Марко Шушњар и Вук Радовић из Математичке гимназије из Београда, и Новак и Богдан Станојевић из гимназије „Светозар Марковић“ из Ниша.

Писало се да олимпијски шампиони знања нису дочекани онако како умемо да дочекујемо спортске олимпијце, али једини са златом у олимпијском тиму, Душан Ђорђевић који јесте био матурант Математичке гимназије у Београду, али је Краљевчанин - није незадовољан. Јер, на аеродрому су били баш они који је ту требало да буду: они који су се успеху ове петорице младића највише и радовали: представници Друштва физичара Србије (који су их за такмичење припремали, вршили селекцију кандидата (од општинског нивоа, све до Српске физичке Олимпијаде). Дочекао их је и један број представника медија, који су и раније пратили њихове успехе, као и медија који су пратили њихове припреме, родитељи и наставници.

fizika petorka

Светска физичка олимпијада сваке године се одржава на другој локацији, а Душан је учествовао и на прошлогодишњој у Цириху, где је освојио бронзану медаљу. Само такмичење траје два дана: први је предвиђен за експеримент када такмичари добијају задатак да за пет сати заврше два експеримента која им организатори спреме, а други дан је теорија, када опет имају пет сати да заврше три задатка. Да би се такмичари уопште пласирали на ово престижно такмичење, они у својим земљама пролазе бројне циклусе такмичења, од општинског, све до државног првенства и српске Олимпијаде из физике, а на међународној Олимпијади такмичари морају да познају целокупно срењошколско градиво. Такмичења из физике организује Друштво физичара Србије. Подржани су од стране Министарства просвете, али материјалне помоћи Министарства – нема. Новац за одласке на такмичења, припреме и организацију, Друштво је принуђено да налази од спонзора. У пола века дугој традицији Међународне физичке олимпијаде, Србија је овакав успех остварила само још 1999. године у италијанској Падови. На светском такмичењу из физике наши ученици су до сада освојили пет златних, 23 сребрне и 55 бронзаних медаља.

Екипу средњошколаца који су представљали Србију водили су професори из Друштва физичара Србије: др Божидар Николић са Физичког факултета у Београду и Вељко Јанковић са Института за физику из Земуна. Тим Србије учествовао је на олимпијади захваљујући подршци НИС-а и КПМГ Београд, који је за све олимпијце обезбедио авионске карте за такмичења, котизације и пратеће трошкове.

- Није било никаквих проблема пронаћи спонзора, јер ми остварујемо велике успехе, али би сигурно било лакше и Друштву физичара, и нама као такмичарима, када би Министарство просвете могло да финансира наше припреме, пут и такмичења на којима, својим одличним резултатима, ми промовишемо нашу земљу – сматрају чланови тима који је по својим резултатима ове године био на деветом месту у свету.

Сви различити – а љубав према науци иста

Освајач сребрне медаље на Олимпијади из физике у Индонезији, деветнаесто-годишњи Вук Радовић из Београда, ове јесени наћи ће се међу само пет одабраних студената ван Европске уније на престижном колеџу Оксфорду, а наредне четири године имаће сјајну прилику да се за физику уско специјализује. Он је током школовања у Математичкој гимназији освајао низ медаља на такмичењима и олимпијадама из физике, астрономије и астрофизике. Вук је уписао три године основних, плус једну годину мастер студија из физике.

- Када су ми јавили, нисам могао да верујем да су ме примили. Неколико дана раније обавестили су моју другарицу да је добила стипендију, па сам дигао руке знајући да они деле максимално пет стипендија по години. Међутим, не само да сам ја добио стипендију већ је добило троје нас и то сви из Математичке гимназије – поносан је Вук.

Породично физичари

Троје деце породице Шушњар из Панчева. чини се, већ су заувек опредељени за физику. Најстарији је Стефан који после завршене Математичке гимназије студира електротехнику, млађи је Марко (освајач сребрне медаље на Међународној физичкој олимпијади у Индонезији и бројних других награда на светским такмичењима), а најмлађа тринаестогодишња Ања, која је завршила шести разред са освојеном првом наградом из физике на републичком такмичењу, што је највиши ниво за њен узраст. Марко за искуство из Индонезије каже да је било теже од свега што се ради на домаћим такмичењима и, наравно, у школи.

- Труде се да задаци буду такви да средњошколци могу да их ураде, а да градиво није средњошколско. На факултетском су нивоу, али их осликају неким појавама тако да можемо да им приђемо. Имали смо задатак о земљотресу, цунамију и вулканским ерупцијама који се њима у Индонезији догађају - појашњава Марко, који је, као и старији брат, уписао Електротехнички факултет у Београду, зато што га интересују инжењерство и примена физике.  

Душан: Ваљда у Србији има простора за нас

Душан Ђорђевић из Краљева је чврсто решен да свој живот посвети физици, коју многи доживљавају као “учење формула напамет и њиховом дословном применом у задацима”.

- А није тако. Физика је много ближа математици. Обе науке захтевају велико размишљање при решавању проблема, концентрацију и домишљатост. Верујем да само они који не воле физику или се не баве њоме могу да имају погрешан став – појашњава Душан, који је, као и Марко Шушњар ове године примљен на Кембриџ.

- За студенте Енглезе и оне који живе у земљама ЕУ, кад добију такво обавештење, то је мање-више крај приче, јер они могу своје студије да финансирају на разне начине, а за нас предстоји конкурс за стипендије. Критеријуме за добијање стипендије никада не знате. Ја сам добио стипендију од 8.000 фунти по години (рачуна се да је то за трошкове становања и живота у Кембриџу), што је било недовољно, јер је школарина 34.000 фунти (цела стипендија покрива читав износ – 42.000 фунти). Ту своту заиста је тешко обезбедити у нашим условима, а и услови за студирање на основним студијама у Србији више су него добри -  закључује Душан, који је ове године уписао Физички факултет Универзитета у Београду, а планира да после основних студија у Београду, мастер и докторат заврши негде у иностранству.

Ко одлази да би се вратио?

- После тога бих се вероватно вратио у Србију. Волео бих да овде применим знање које будем у иностранству стекао. И у Србији има простора да се афирмишем као физичар – сигуран је Душан.

Хоће ли снове ових младих људи да из Србије оду, усаврше се и покушају да се врате како би помогли својој земљи, Србија која дефинитивно научнике не третира на одговарајући начин, распршити као мехур од сапунице? Колико је младих људи, пре него што су отишли одавде, веровало да то није заувек? Можда су у једном тренутку, тек тако, постали свесни како би, да су остали, или да су се у отаџбину после завршетка школовања вратили, показали да Србију више воле, него што је она била спремна да воли њих ? У тој љубави, сложићете се, мора да има неког реципроцитета. За то што никада унапред није обезбеђен новац за одласке на такмичења најталентованијих ученика. нико у Србији не жели да сноси одговорност, а одговори надлежних у институцијама су готово идентични – дајемо колико смо у могућности. Да ли је то прави однос према деци која заиста јесу понос Србије, питање је које свако из просветног ресора треба себи да постави. Јер, годинама уназад, тек кад победе на домаћим такмичењима, за младе генијалце и њихове наставнике и родитеље, тек почиње посао сналажења на све могуће начине да деца оду на међународна такмичења. А није фер, јер тамо, у белом свету из ког се враћају окићени медаљама, они никада не представљају само себе, већ и своју Србију. Осим тога, онај страх да ће земље у које одлазе на студије умети да цене њихову генијалност и задржати их заувек, толико пута је био оправдан. О поразним бројкама које сведоче о „одливу мозгова“ – неком другом приликом. У овој причи – центар су били младићи-генијалци. Онај који је смислио изреку „Шта год да радите у животу, окружите се паметним људима који ће се расправљати са вама“, можда је мислио и на њих. Јер, са њима и расправе – могу да пријају.

...

Комплетан текст у Слободи

Штампа