sloboda-baner

Из најновије Слободе

  • Слобода 2172

    Није могуће да се Косово и Метохија шаптом препусте

    Пише: Мило Ломпар

    Уколико престане да постоји на једном делу своје територије, држава озбиљно доводи у питање свој разлог постојања, односно постојање и на другим деловима територије, рекао је професор Мило Ломпар на трибини посвећеној Апелу за одбрану КиМ

    Мило Ломпар (Фото: Медија центар)

    Опширније...

  • Liberty 2172

    It’s All About the Base: Grassroots Organizing for Serbian-Americans

    By Vanessa Rastovic

    There’s an old saying in politics, “if you don’t have a seat at the table, you’re probably on the menu.”  While it’s a harsh thought, it’s nonetheless true.  Thomas Jefferson put it more politely when he said, “we don’t have a government of the majority.  We have a government of the majority who participate.”  While most times participation means voting, there are often times when meaningful participation requires more—especially during times when laws or policies have negative effects.  Those are times when, if we don’t self-advocate, someone else will determine how we will be affected—and it may not be what we would have chosen for ourselves.

    For those who have never heard the term “self-advocate” before, it simply means to represent yourself and your interests.  Although it’s true that our elected officials work for us, they often must choose between competing interests, have misconceptions, or don’t know all the facts.  Serbian-Americans are one of many groups who experience this dynamic. Our leaders depend on us, and if we don’t tell our own story, someone else will tell it for us—sometimes with misconceptions, half-truths, or maybe even lies. Self-advocacy simply means telling your story and asking for what you want.

    Even better, you don’t have to be a lobbyist to self-advocate.  All you need is a little know-how and some courage to speak up for yourself.  That’s it!

    Here are some easy ways to self-advocate:

    • Talk to your friends and neighbors

    • Donate a book about Serbian-Americans to your local library there are many good ones about Nikola Tesla or The Forgotten 500 is an exciting true story about a World War II rescue mission in Serbia

    • Write a letter to the editor of your local or regional newspaper

    • Get your lodge to organize a “post-card campaign” to your elected official

    • Call, email, or write a polite and short letter to your elected leaders asking clearly for what you want.

    • Tweet, post, blog, vlog. . . you get the idea!

    The most important thing to remember when self-advocating if that you catch more flies with honey!  Resist the urge to get upset or lecture if it seems like you’re getting resistance—with some folks it just takes time.

    ...

    Full article in Liberty

    Опширније...

  • Слобода 2172

    Кина означена као главни противник Америке

    Пише: Срђа Трифковић

    Срђа Трифковић

    Непуних месец дана после објављивања нове Националне безбедносне стратегије Доналда Трампа, из Вашингтона је 19. јануара 2018. представљен јавности још један сличан документ, Национална одбрамбена стратегија Министарства одбране САД (Пентагона). 

    Опширније...

  • Слобода 2172

    Чему нас учи Свети Сава

    Пише: Марина Дабић

    marina dabic

    • “Цела нам је земља болесна од похлепе, зато што смо се у време стварања модерне државе отворили ка материјализму, иако је јасно: ко воли новац, не може да воли људе“, порука је светосавске беседе о којој многи причају • 

    Опширније...

  • Слобода 2172

    Да ли је Председник Трамп сам себи највећи непријатељ?

    Пише: Никола Марић

    Никола Марић

    Председник Трамп је заиста сам себи највећи непријатељ када је у ситуацији да говори искрено и спонтано. Можда бисмо ми исто тако желели да кажемо, можда би нам се и опростило, али ми нисмо председник који мора да се бори са девет десетина америчких средстава за информисање и половином Америке

    Опширније...

  • Liberty 2172

    Is President Trump His Own Worst Enemy?

    By Nikola Maric

    If you’re ready to do more, we are ready to help.  Check back for news about self-advocacy training via webinar and a brand new toolkit with resources, letter templates, and lots of ideas to help get organized.

    Опширније...

  • Слобода 2172

    Српски пут у ЕУ-топију

    Пише: Мирослав Н. Јовановић

    ЕУ није више пројекат који је првенствено фокусиран на трогвину и економију како се често и лажно приказује у Србији. ЕУ постаје подухват који полако поништава целокупну сувереност држава чланица. Због тога Британија напушта ЕУ јер жели да очува своју слободу. Британија као врло стара и држава са богатим искуством сматра да је за њено благостање сада и убудуће боље бити ван ЕУ.

    Треба имати на ’радарском екрану’ чињенице да постоје свесне (или несвесне) тежње у Европи да се створи једна над-држава која би укључила Француску, Немачку и Бенелукс. То би могло да буде или унутар постојеће ЕУ или ван ње. То значи да би и исток Европе који има специфичну организацију друштва и југ Европе који се налази у економском беспућу могао лако да остане ван токова у средишту садашње ЕУ. А ако се икада Србија (или то што од ње преостане) прими у чланство ЕУ, биће то у дубоки подрум (трећа лига) архитектуре ЕУ.

    Све ће то ЕУ позлатити максима је заслепљених или плаћених евроентузијаста и у ЕУ, али и у Србији. Власт у Србији или не схвата или није у стању да схвати функционисање и захтеве и ЕУ и њених земаља чланица. Свака земља чланица ЕУ има право вета на проширење ЕУ и то на много нивоа током бескрајног поступка пријема у чланство. Рецимо, шта сматра премијерка Србије:

    Када је реч о Косову, Брнабић је на питање да ли одбијање Србије да призна Косово може да омета пут Србије у ЕУ одговорила да тај проблем "не стоји" јер неке чланице ЕУ такође нису признале Косово.

    "Не знам зашто би то било нешто друго. Шпанија је рекла да 'чак и да Србија призна Косово, она никада неће'. Не мислим да ће то бити предуслов за улазак у ЕУ", рекла је Брнабић.

    Наведено мишљење може да има само онај ко верује да се деца рађају у купусу или да их доносе роде. Многе земље чланице ЕУ спремне су понаособ да поставе ултиматум Србији да призна независност Косова и Метохије као услов за даљи напредак (отварање или затварање поглавља) на путу ка ЕУ. То је само питање времена. На крају процеса, свака земља чланица ЕУ треба да ратификује споразум о приступању нове државе ЕУ. То уопште није никаква формалност. Поједине земље ЕУ имају обавезу да о таквом питању распишу народни референдум.

    Наведено виђење премијера Србије је само наставак онога што је раније изјавио Ивица Дачић, тадашњи премијер Србије: ‘ми прво треба да уђемо па ћемо видети да изађемо ако је лоше.’ Слично је поновио ‘потребно је ући у ЕУ, а уколико нам се не свиђа лако ћемо изаћи’.[16] Оваква изјава, чак државна политика, захтева озбиљно објашњење јер показује да му познавање функционисања ЕУ није јача страна. Неколико битних непознаница треба да буду разоткривене:

    ЕУ није експрес ресторан да се у њега улази и излази како се коме кад прохте.

    Како се тешко приступа ЕУ, тако се из ње тешко и излази. Муке које има Британија при изласку из канџи ЕУ оповргавају овакво виђење највиших државника у Србији. Не схвата се у врху власти какава је ЕУ хидра.

    Главна ствар на коју треба да одговоре Дачић и сви други који тако мисле и делају је следећа: ако Србија напусти ЕУ, да ли ће да добије назад своја уложена средства? Тај улог може лако да буде прихваћена независност Косова и Метохије; уништење Републике Српске као административно-политичко-територијалне јединице; па питања око Војводине, Рашке области,...

    ’Коначно решење’ за Косово и Метохију?

    Покренути унутрашњи дијалог о Косову и Метохији помало личи на формалност, замајавање јавности и скретање пажње са јасног проблема. Таквим режираним дијалогом унутар одређених (јавних?) кругова власт покушава да испипа пулс преко стручне јавности и да потом стави шећерни прелив на будућу озваничену одлуку о истинском одустајању од Косова и Метохије, а све због погубног пута ка ЕУ. Прича може да се развије у смислу да имамо веће користи од боравка у (распадајућој) ЕУ, па то морамо да прихватимо због будућих генерација. Зато на крају режираног дијалога може да буде подметнут неки ’Урош нејаки’ да објави и потпише погубни документ...

    Решење за проблем повезан са Косовом и Метохијом тражи се још од 1389. и још увек га нема. Велики је залогај власти у Србији покушај да се ’коначно’ реши тај проблем на убрзани начин током 2018. Проблем је такав да ни много умешније генерације политичара пре садашње нису успеле да га реше и то у много повољнијем међународном окружењу за Србију. 

    ...
    Комплетан чланак у штампаној Слободи

    Опширније...

Слобода 2166

Породично против некултуре

Пише: Новка Илићnovka ilic

• Младеновићи из Ариља, ликовни и музички уметници •

Несвакидашњи је сусрет са ариљском породицом Младеновић, они живе у свету својих уметности, а сви су једна душа. Више је повода да цео дан будем са њима, најважнији, завршетак „Ариљских летњих музичких манифестација“, АРЛЕММ-а, који је малу српску варош у западној Србији издигао изнад свакодневице, показао да се класична музика „прима“ и у престоници малине, да истинска уметност може имати бројну публику, пошто је провинцијски дух „одуван“ за једно вече у коме наступе „Гудачи Светог Ђорђа“, Стефан Миленковић, или сопран Анета Илић... АРЛЕММ је показао и нешто још важније - музички таленти се нe рађају само у Београду. Има их и у Ариљу и околини.

И та јулска двонедељна уметничка чаролија у Ариљу траје већ осам година, захваљујући идеји, жељи и великом раду Младеновића. Родитељи, кћерка и два сина, снахе, унуци. Али, нису сви музички уметници. Пођимо редом. Саговорници „Слободе“ су супружници Милосав-Мишо и Даница Младеновић, ликовни уметници, иконописци, рестауратори, специјализирали за конзервацију и рестаурацију ликовних дела у Риму. Разговарамо поред Рзава, најчистије српске реке, а ту крај Ариља, на очевом имању, Мишо и Даница проводе највећи део године, само хладне дане испуњавају београдским ваздухом. Њих двоје прошли су бившу Југославију уздуж и попреко, прошли су свет осликавајући цркве, бавећи се рестаураторским послом. И даље имају знање и снагу да раде тај посао. На кратко су га прекинули због Мишове повреде руке, али за који дан настављају осликавање Цркве Светог Николаја Жичког у суседном селу Трешњевица. О свом животу и раду, о породици, овако нам Мишо прича:

Свештеничка породица, Ариље и Београд

„Ја сам рођен овде у Ариљу 1936. Мој отац је као свештеник био ту, али је успео да заврши Богословски факултет, идући одавде на испите у Београд, што је било врло ретко, макар у овом крају да свештеник има завршен факултет. Тада по завршетку факултета 1938. добија позив од митрополита Јосифа Цвијовића, епископа у Македонији, а родом из ужичког краја, да пређе у Београд. Ускоро почиње рат, и отац, мајку, мене и брата враћа у Ариље да би колико толико избегли ратне страхоте. Тако сам ја започео основну школу у Ариљу, али смо се касније вратили у Београд и наставили школовање. Сваког лета смо долазили у Ариље, а ја и дан–данас поред одласка по целом свету, вишегодишњег теренског рада, Ариље увек доживљавам и сматрам да је то моје место живљења, много више него Београд. И не стидим се када кажем да ја нисам Београђанин, већ Ариљац. Цело поимање лепоте једног краја, места живљења, везујем за Ариље.“

Мишо и Даница, теренски посао, косовске светиње

Мишо нам наставља причу о школовању на Ликовној академији у Београду. Ту је упознао будућу супругу, Даницу, Београђанку. Била је и позната шахисткиња. Долази породица, и дуготрајан теренски посао: „ И Даница је магистар ликовне академије исто као и ја и наш живот поред троје музички талентоване деце, обележио је теренски рад. Али, ево, Даница памти и детаље“, сугерише Мишо: „Да, одмах по завршетку Академије пошли смо да радимо конзервацију по нашим црквама и манастирима. Најдубље и највише памтим рад на Косову. Радили смо у Дечанима, Пећкој патријаршији, Богородици Љевишкој, ту смо радили конзервацију одмах после завршетка прве године Академије. И то смо радили преко тадашњег Југословенског института за заштиту споменика културе.

porodica mladenovic

Тада је у екипи било конзерватора из целе Југославије, екипу је водио Александар Томашевић, велики конзерватор, а касније је радио Рајко Симикић. По целом Косову смо били, нема цркве у коју нисам ушла. И док смо радили конзервацију, схватила сам непроцењиву културну и историјску вредност наших, косовских, светиња. Због тога много патим од времена када се више не може слободно ићи на Косово. Нас двоје смо радили и у Студенци, у Сопоћанима, али најдубљи доживљај имали смо радећи у Пећкој патријаршији. У Пећкој патријаршији смо провели десет година радећи на конзервацији фресака, живописа и архитектуре. Касније смо радили конзервацију на нашим барокним црквама, али мени је ликовна и архитектонска уметност много израженија и већа на средњовековним светињама, понављам, посебно косовским. Веома сам била тужна када сам чула за паљење и рушење Богородице Љевишке.“, прича нам Даница.

Сви наследници-музички уметници, Русија и повратак у Србију

Мишо нас враћа на разговор о кћерки и синовима, музичким талентима, професорима, педагозима: „Ми смо одувек волели музику, а музика, наш рад, писање, наша вера, религијско поимање света, све је то у ствари у сфери духовног, и просто смо усмерили нашу децу у правцу музичког образовања. Тако је Милица, она је најстарија, почела учити виолину, па син Милутин који одлази да учи виолончело, а после девет година стиже и наш син Драгутин који такође учи виолину. По завршетку средње музичке школе, децу смо усмерили у Русију, на Московски државни конзерваторијум „Чајковски“. На том универзитету су и магистрирали, а Драгутин је отишао у Белгију на специјално усавршавање.

Оно што је најпозитивније, после завршетка студија, наша деца су се самоиницијативно вратила у Србију. Ето, и поред свих лоших догађаја и услова рада у Србији, њима није пало на памет да остану тамо негде, а могли су остати у Немачкој, Швајцарској, Холандији, Белгији, они су без било чије сугестије одлучили да се врате у Београд. Милутин се док је био у Русији оженио Рускињом Наталијом, заједно су студирали на „Чајковском“, она је завршила клавир. Тако се све то врло лепо уклопило и сјединило, и сви су по повратку, брзо нашли посао. Кћерка Милица ради у Ћуприји, у чувеној Школи за музичке таленте. Она је ту професор виолине, син Милутин је професор виолончела на Музичком факултету у Крагујевцу, а предаје и у Београду, снаха Наталија је професор на Факултету музичке уметности у Београду, а Драгутин предаје виолину такође у Ћуприји. И сви они имају своје породице. Милутин и Наталија имају троје деце, а Драгутин двоје. Његова супруга је филолог, а значајна је у организацији АРЛЕММ-а.“

„Ариљске летње музичке манифестације“ насупрот примитивизма

„И сада се сигурно питате како и зашто ми у тој причи око „Ариљских летњих музичких манифестација“. Пошто боравимо цело лето у Ариљу, ја мојој деци увек када дођу из Београда причам како је ова мала варош преплављена кафићима, некаквом трештавом музиком, помиње се дрога, велика количина примитивизма се увукла у сваки ћошак Ариља, па, мени који знам колико уметност оплемењује, буде веома жао што је тако. И дођем на идеју да моја деца пре првог АРЛЕММ-а направе један солистички концерт класичне музике у сали Културног центра. Са страхом да ли ће неко уопште доћи да их слуша. И замислите, дође тридесетак људи. И они су тако три године правили лети солистичке концерте, да би после тога, решили да у Ариљу отворе летњу музичку школу која ће трајати две недеље, за децу која су из Ариља, а која никада до тада нису видела виолину, или било који други инструмент. И ето, тако је настао АРЛЕММ, наравно уз помоћ организације „Музикус“ из Београда, и материјалну подршку људи добро воље, Министарства културе и ариљске општине, јер је ова манифестација потпуно непрофитабилна. Свакако, и моја цела породица материјално је помагала ову манифестацију. Од почетка укључена је и Црква, она помаже на тај начин што уступа просторије Црквеног дома за часове виолончела, и на још низ других начина.

Морам поменути, и оквиру АРЛЕММ-а су и духовне вечери, када долазе духовници из Београда и држе проповеди, и увек имају велики број слушалаца. Ту су и концерти духовне музике, а од почетка је наступала појац и диригент Дивна Љубојевић, са хором „Мелоди“ а ове године на завршној вечери смо имали и велики хор нишке црквене певачке дружине „Бранко“ , а публике је било превише. И ето, тако све оно што смо ја и супруга Даница замишљали да „продуховимо“ овде у Ариљу, полако се остварило. То је једна сада значајна српска манифестација на којој су учествовале десетине познатих музичких уметника из земље и света. То је празник високе културе и музичког образовања, посебно су атрактивна два фестивалска дана на реци Рзаву, односно острву „Уски вир“, имамо ту под отвореним небом, поред реке, етно музику, врхунске виолинисте...“

Чудо није само у концерту

И да овде застанемо, односно, дамо реч Драгутину Младеновићу, он је уметнички директор ове необичне ариљске музичке приче. Већ смо сазнали, школовао се у Москви, Антверпену, Генту, стицао искуства на међународним и домаћим такмичењима, наступао у Србији, Русији, Холандији, Немачкој, Француској, Јапану, Јужној Америци. Бави се педагошким радом као професор за музичке таленте у ћупријској музичкој школи. Драгутин је председник удружења „Музикус“, које ради на ширењем и подстицању музичке културе у Србији. Присећа се невероватног доживљаја док је Стефан Миленковић прошле године свирао, а цитирајући једног свог пријатеља који каже „на звуке Миленковићеве виолине све је остало стало, а река Рзав и вилина постале једно: „Мислим да одавно нисам имао такав доживљај припадности и невероватан осећај егзалтираности, када је изванредни Стефан Миленковић сјединио Камија Сен Санса, шпанске, француске и италијанске композиторе. Концерт за памћење! Одсвиран је на бис, а публика је искрено у тој чудесној ноћи поздрављала и Стефана и пратећи оркестар Школе за музичке таленте из Ћуприје, који су својим музицирањем дотакли сваког присутног - кога у срце, кога у душу, а некоме најежили и кожу. Али, не од студени, већ од енергије, која се са позорнице као интерференција ширила узводно Рзавом и Моравицом, паралелно са облацима, који су путовали изнад наших глава. Чудо није само у концерту. Очекивало се да ће наступ бити вредан рада и напора. Чудо се очекивало у невероватној чињеници да су се тешки, скоро градоносни облаци опчињени звуцима са градског трга, после кратког задржавања, лењо одваљали моравичком долином пут Малича, Округлице, Јавора, толико ниско да их је цепао крст на цркви Светог Ахилија, тако да су делићи заостајали у крошњама липа и борова на ариљском тргу. Мислим да је свако после овог концерта размишљао о томе чиме је Ариље заслужило такав празник, и ко је учинио да се киша не пролије - добри свети дух Ахилија, краља Драгутина Немањића, или ће то ипак бити магија коју су Стефан и будући виртуози светских концертних сала просули над нашим главама као невидљиви непробојни штит.“

И унуци су закорачили у свет класичне музике

Даница, Мишо, Милица, Милутин, Драгутин, Наталија... сви имају своју улогу током АРЛЕММ-а. Без нервозе, са уживањем и осмехом. Без ведрине и осмеха ништа, каже снаха Наталија, Рускиња, ма не, Српкиња одавно: „Музика је повезала мога супруга Милутина и мене за време школовања у Москви, музика ме је довела у Србију где се осећам као код куће. Породица и посао су учинили да Београд доживљавам као свој једини дом, а руској школи ћу бити захвална свему чему ме је научила. Ја и супруг Милутин смо срећни родитељи троје деце. Кћерка Емилија има 18 година и озбиљно је кренула путем професионалног бављења музиком, учи виолончело, а син учи да свира гитару. Обоје су неколико година били први на републичким такмичењима. Најмлађег сина који има 6 година такође ћемо упутити у технику свирања неког инструмента, јер већ показује заинтересованост и надареност. Важно је да им не ускратимо знање које можемо да им пренесемо...“ прича ова љупка Рускиња која клавир свира од своје пете године. После завршеног конзерваторијума, наступала је широм некадашњег Совјетског савеза, Немачке, Француске, Данске и има бројне међународне и домаће награде. Сарађивала је са истакнутим светским челистима, и виолинистима, а наступала је и као солиста. Виши је уметнички сарадник за гудачке инструменте Факултета музичких уметности у Београду.

Лепоту Бахових нота допуњује шум Рзава

И тако док приводимо крају причу о „Ариљским летњим музичким манифестацијама, подсећајући на бројне музичке и ликовне радионице одржане до сада, не можемо заборавити да су у Ариљу били и Дејан Млађеновић, наш највећи виолиста, Јован Колунџија, Слободан Тркуља, Драгана Јовановић, композитор уметничке, примењене и поп музике, светски виолиниста Роби Лакатош, браћа Теофиловић, гитариста Влатко Стефановски, Гудачи Светог Ђорђа и бројни професори музике, музички педагози из Србије и света, а волонтери којих је из године у годину све више, дали су печат беспрекорној организацији, а, наравно ту је и одана публика. У часописима ове манифестације забележен је и утисак једног посетиоца: „Када сам пре две године први пут чуо за ову музичку манифестацију, кренувши из Ужица са намером да присуствујем овом културном догађају, предосећао сам да је реч о нечему неуобичајеном за нашу средину. После одслушаних првих концерата, више није било дилеме, Ариље је постало средиште нечег тако лепог, тако узвишеног, несвакидашњег, али различитог од мноштва приредби и фестивала који се одржавају у нашем крају и који су међусобно веома слични. Организатор манифестације ослушкујући звук простора на коме је смештено Ариље, одлучио је да нам подари тај чаробни спој раскошне природе и уметничке музике. Незаборавни су концерти у летњим ноћима под сјајем звезда, концерти у којима лепоту Бахових нота допуњује шум Рзава, анђеоски гласови вокалних солиста, песма цврчака и хорови летњег животног света острва „Уски вир“.

Црква у Трешњевици, записи из детињства

Враћамо се мојим домаћинима, Даници и Мишу. На предлог заједничког познаника, Радисава Раковића, одлазимо до Цркве Светог Николаја Жичког у селу Трешњевици, десетак километара удаљеној од Ариља, где ће ускоро њих двоје наставити осликавање цркве. Остало је најтеже, купола, и део зидова. У току је и завршетак изградње парохијског дома, а и једну и другу грађевину, несебично, својим средствима, помагао је Радисав, родом из Трешњевице, у којој је и његова породична кућа, недалеко од цркве. Готово пола века Радисав живи у Америци, у Чикагу. Два-три пута дође годишње и ето, увек помаже. Млади свештеник Миле, Ужичанин, показујући парохијски дом, који ће ускоро бити завршен, каже, задовољан је, долазе мештани, и све их је више. Захвалан је посебно Радисаву, јер ово је време када је мањак пара, било шта да се ради. А Радисав је помогао, да као и до сада, АРЛЕММ буде успешан, и то, приликом сусрета у Трешњевици, Младеновићи не заборављају. Показују нам у цркви како су радили осликавање, колико то траје, објашњавају технике, и причају како су раније и у српским црквама, по целом свету радили зидно сликарство: „Већ дуже време Даница и ја се бавимо црквеним сликарством, цртамо иконе, сликамо фреске, мозаике, осликали смо целу цркву у Хановеру, у Љубљани осликавали нашу цркву, свуда по Србији, у ужичком селу Кремна. И пре пет шест година почели смо осликавати цркву у Трешњевици, а онда је понестало средстава. И хвала Богу, појавили су се људи који желе да помогну, попут Рада Раковића и његових пријатеља, и тако ћемо наставити посао.

...

Koмплетан текст у Слободи

Штампа Ел. пошта

  • SPC
  • Dijaspora
  • Svetigora
  • Save Displaced Serbs
  • Srbi za Srbe
© 2018 Портал Српске народне одбране у Америци. Сва права задржана.
Joomla! је слободан софтвер објављен под GNU General Public License.