sloboda-baner

Слобода 2165

Десет година “страних инвестиција по сваку цену”

Пише: Милослав Самарџић

Милослав Самарџић

Економска теорија зна да привреду једне земље развија домаћи, а не страни капитал. Странци долазе тек кад се увере да је бизнис стабилан и сигуран

Приближавање десете годишњице нове економске политике Србије, познате под паролом: ’’Стране инвестиције по сваку цену’’, обележава упоран штрајк радника у ’’Фијатовој’’ фабрици у Крагујевцу. Повремено се штрајкује и у другим фабрикама које су купили странци, попут ’’Гоше’’ у Смедеревској Паланци, или ’’Горења’’ у Ваљеву, а извесно је да би радо штрајковали радници у већини тих фабрика, али не смеју.

Јер, људима је догорело до ноката. Већина запослених у ’’Фијату’’ прима месечну плату од око 250 евра. Сличне су плате радника и у другим страним фабрикама, попут ’’Јуре’’ у Рачи, коју су купили Јужнокорејанци. Да би се добила пуна слика о стандарду у Србији, треба рећи да 200 до 300 евра месечно радници заправо примају у већини фабрика, без обзира ко је власник, као и продавци у већини трговина, и уопште већина запослених. До просека од око 400 евра на нивоу државе долази се тако што припадници владајуће ’’елите’’, било као политичари, било као управници у око 3.000 државних предузећа, имају несразмерно већа примања.

Десета годишњица економске политике коју су осмислили Млађан Динкић и Борис Тадић, а преузели Борис Тадић и Ивица Дачић, па наставили Ивица Дачић и Александар Вучић - није измамила дословце ни једну стручну анализу. А ни нестручну (политичку). Како онда, тако и данас, њени промотери тврде да је она једино решење за економски опоравак Србије, веће запошљавање и раст животног стандарда. То тврде иако је очигледно да нема ни опоравка, ни решеног питања запослености, ни већег стандарда. У целој Европи, данас од Србије мање плате имају само Македонци, Албанци и Молдавци.

Према томе, извесно је да ће се ова политика наставити: политичари ће и даље вући за рукаве бизнисмене из целог света и давати им ненормално високе суме новца за сваког запосленог радника у Србији. Даваће им и низ других погодности, од којих неке остају заштићене тајним уговорима. У вези ’’Фијата’’, оно што је извесно то је да ова фабрика не плаћа ни републичке ни локалне порезе. Србија је номинално власник 33 посто фабрике, што значи да има право на 33 посто профита, али колико је новца до сада легло на рачун владе - није познато. Зна се само да то није ни десети део онога што је Србија директно уложила у ову фабрику од 2008. године до данас.

У вези страних инвеститора уопште, зна се да су порези на добит за њих смањени на чак пет посто и да су најмањи у Европи. Дакле, Србија се определила да страним инвеститорима даје најјефтинију радну снагу - бело робље, да им приде даје кеш, као и да се одриче већег дела пореза.

Колико је писцу ових редова познато, таква политика је јединствена у историји светске економије и сигурно ће бити предмет великог броја стручних анализа, упркос жељама њених промотера.

Почетна ставка тих анализа биће оно што је у економској науци одувек познато: стране инвестиције нису развиле ни једну привреду, односно ни једну државу. Стране инвестиције старе су колико и страна освајања, с тим што се не везују увек за војна освајања. Међутим, одувек им је био исти циљ: стварање колонија. Према томе, стране инвестиције не стварају јаке домаће привреде, већ стварају колоније, држећи привреде појединих држава у инфериорном положају.

Привредници из богатих земаља инвестирали су у стране земље у оној мери колико им је било потребно да би остварили већи профит. На пример, Аустрија је правила пруге у Босни да би лакше експлоатисала њена рудна и шумска богатства. Ма колико савремене пруге или руднике они направили у Босни, овај процес подразумева да Босна никада не може достићи стандард Аустрије.

Али, ово није важило, и не важи, за аустријске инвестиције у Француску или француске инвестиције у Аустрију.  Другим речима, све ово не значи да су стране инвестиције лоше. Теоретски, свака инвестиција је иста, јер новац не зна да ли се улагач зове Петар Петровић или Џон Смит.

Лоше су стране инвестиције ’’по сваку цену’’, као што је и иначе лоше оно што се ради по сваку цену. На пример, 1980-тих година у Југославији је била на снази економска политика под паролом: ’’Извоз по сваку цену’’. Тако се у Америци ’’југо’’ продавао јефтиније него у матичној земљи, и приде амерички модел ’’југа’’ био је бољи. Уопште, будзашто се извозило све што се могло, јер није било довољно девиза да се врате дугови из 1970-тих. А девиза није било довољно јер новац позајмљен 1970-тих није оплођен. А није оплођен јер свака социјалистичка привреда има негативну такозвану инпут-аутпут анализу (мање новца има на крају, него на почетку производног процеса).

То значи да је политика ’’стране инвестиције по сваку цену’’ само једна од фаза економске политике започете 1945. године. Јер, пре 1945, односно пре 1941, није било ни страних инвестиција по сваку цену, ни извоза по сваку цену, ни овако бедних плата, ни овакве незапослености, ни оволиког бекства грађана из земље. Заправо, на територију данашње Србије долазили су радници из других крајева Југославије, али и из иностранства. За Крагујевац, на пример, није познат ни један једини случај да је неко пре Другог светског рата отишао на рад у иностранство.

Економска теорија такође зна да привреду једне земље развија домаћи, а не страни капитал. Домаћи привредници боље познају локалне прилике и лакше откривају профитабилне делатности. Странци долазе тек кад се увере да је бизнис стабилан и сигуран. Апсурд је да им се за долазак дају субвенције, па чак и да им се плаћа. Колико се сећам са студија економије, у западним земљама била је субвенционисана једино пољопривреда. Разуме се, свака држава је давала субвенције својим земљорадницима, а није странцима поклањала своју земљу и приде их частила кешом.

Апсурд је и да се за странце стварају посебне погодности за бизнис. У ствари, њихови најбољи инвеститори тешко се одлучују за долазак упркос таквим погодностима. Напротив, они радо долазе кад виде да су домаћи привредници јаки, а подразумева се да домаћи привредници могу постати јаки само ако имају ефикасно уређену правну државу и, посебно, добре законе који регулишу бизнис. То озбиљне стране улагаче занима много више чак и од почетног кеша на поклон. Јер, они знају да само под тим, добрим условима за све, могу дугорочно опстати. И обратно, чим им се преко реда нуде погодности, знају да ту нешто не штима.

...

Комплетан текст у Слободи

Штампа Ел. пошта

  • SPC
  • Dijaspora
  • Svetigora
  • Save Displaced Serbs
  • Srbi za Srbe
© 2024 Портал Српске народне одбране у Америци. Сва права задржана.
Joomla! је слободан софтвер објављен под GNU General Public License.