sloboda-baner

Слобода 2165

Кад “кенгури играју моравац”

Пише: Марина Дабић

marina dabic

• Младићи и девојке фолклорног ансамбла „Равна Гора“ из Сиднеја, турнејом по Србији и Републици Српској доказали да љубав према земљи предака не зна за границе које су цртали други •

Кажу како тек када се приближимо крају живота схватимо да све оно што смо проживели може да стане у сасвим обичне речи „сећаш ли се?“ и колико је важно да целог живота стварамо успомене да бисмо једном могли да живимо од тих сећања. Читавог овог месеца, фолклорци ансамбла који ради при српском клубу „Bonnyrigg“ у далеком Сиднеју, у Србији и Републици Српској, раде управо то: на својој великој, једномесечној турнеји – стварају успомене. Свом путешествију дали су име „Тамо где ме срце води“, месецима се за турнеју спремали, увежбавали, прикупљали новац. Стигли за то време да се баве и хуманитарним радом, па су за 35-оро деце из села Сушиће у косовско-метохијској општини Штрпце (са којима су у исто време боравили у Краљеву) обезбедили по 100 аустралијских долара помоћи.

Чланови овог ансамбла за последњих седам година трећи пут су на турнеји по Србији и Републици Српској.

- Овог пута смо бројнији, имамо 12 парова и подмлађену генерацију наших фолклораца, за које турнеја долази у правом тренутку, када су они на врхунцу своје играчке каријере, која као круну њиховог рада подразумева турнеју у матици, да би све оно што су научили и заволели овде и показали – каже за „Слободу“ Горан Николић, некадашњи играч националног ансамбла „Коло“ из Београда, а већ 13 година уметнички руководилац друштва „Равна гора“ у Сиднеју.

Он оцењује да, иако ови млади људи показују да је део своје љубави према фолклору, народној песми и игри и нашој традицији успео да им пренесе, прави осећај могу да стекну тек на извору.

- Оно што доживе на оваквим турнејама, сва пријатељства, доживљаји и успомене остају им за цео живот и инспирише их да остану активни у фолклору – истиче Николић.

Пред Краљевчанима, чланови „Равне Горе“ у петак, 7. јула представили су се заједно са домаћинима из КУД-а „Краљевачка ризница“ целовечерњим концертом за који су припремили нове кореографије. Помоћ од 3.500 долара за основце и средњошколце који живе у косовској енклави у селу Сушиће на Косову и Метохији, уручена је у посебно емотивном делу тог концерта. Јер, одавно постоји неписано правило да „мало доброте човека према човеку, више вреди него силна љубав према човечанству, ако је само речима исказана“. Не кажу узалуд да је свако од нас паметан онолико колико уме да учи од других, а добар – онолико колико уме да воли. А прича о уручењу те помоћи ђацима из косовске енклаве је прича о онима који до скора нису знали једни за друге, а онда их је спојило то што је једнима помоћ увек добродошла и умеју да је цене када је добију, а други су били у прилици да је пруже. Од срца и раширених руку, да покажу колико умеју да воле. Помоћ од 3.500 аустралијских долара, представнику Црвеног крста из Штрпца уручио је уметнички руководилац и кореограф „Равне горе“ Горан Николић, који води све групе овог друштва. Као дугогодишњи професионални играч  Националног ансамбла „Коло“, после једног њиховог гостовања у Сиднеју, добио је понуду за посао у српском клубу, а ансамбл „Равна Гора“ води предано и посвећено, онако какав је играч и био, док своју животну срећу тражи у Аустралији, јединој земљи на свету која за себе има читав један континент. Оно што је „Равна Гора“ данас, то су његови снови, снови једног фолклорца - у коло претворени.

- У Србији смо ватрено крштење на овој турнеји, имали на самом почетку јула, у Кладову и у Пироту. Тада је и нестао страх да, можда, нећемо задовољити овдашњу публику, јер су они који су нас гледали заиста били одушевљени. Ваљда зато што нису очекивали да тамо неки „кенгури“ скакућу „моравац“ – шали се Николић.

Неки су у земљу предака дошли први пут

У групи која је допутовала из Аустралије има их укупно 50, јер је на турнеју кренуо и један број родитеља чланова ансамбла. Иако је највећи број чланова ансамбла пунолетан, родитељи су ту да буду подршка због промене средине, континента, а и у припреми, месецима, док су за турнеју прикупљана средства, били су од велике помоћи. Зато, су, каже Горан, и они део екипе.

„Равна Гора“ је, после Кладова, Пирота и Краљева, имала и, код публике дивно примљен концерт у Рибарској Бањи. Обишли су потом и Златибор и околину, а онда је преко Вишеграда и посете Каменграду, следио одлазак у Требиње и Источно Сарајево. Турнеју су играчи „Равне горе“ наставили у престоници Србије, где су такође имали концерт, као и у Долову код Панчева, посетили национални ансамбл „Коло“, уживали на Ади Циганлији. До краја јула добили су десетак дана одмора како би сви успели да се мало друже и са члановима својих породица у Србији или Републици Српској, а онда се враћају у земљу Абориџина, коала и свој Сиднеј, где ће, почетком августа они бити домаћини највећег фестивала српског фолклора у Аустралији, који ће ове године бити одржан 31. пут.

У групи има оних који су први пут у Србији попут целе породице Игњатовић - брачни пар и њихово троје деце. Данијела (21) и Светана (19) Игњатовић кажу да су пресрећне због тога што су ове године први пут, на терену одакле потичу њихови преци схватиле шта значи слоган „Тамо где ме срце води“.

- Није исто кад то само изговарате и кад видите ово небо, земљу, наше људе, кад осетите да вам је срце заиста ту где сте желели да буде – кажу готово углас Данијела и Светлана.

Допало им се то што су се, рекоше, увериле, колико су Срби леп и, то посебно наглашавају – опуштен народ.

- После концерата пред овом публиком, ја сам плакала. И у Аустралији људи наш ансамбл гледају зато што воле фолклор, али овде људи разумеју игре различитих поднебља наше земље, разумеју се у ношње, све је другачије. Тај прелепи осећај док смо играли овде не умем ни да опишем, недостају ми праве речи – узбуђено препричава Данијела.

Сестре Игњатовић, обе будуће учитељице, као што је данас њихова мама, кажу да уживајући ослушкују како људи око њих говоре српским језиком, као и да су, током турнеје, и саме напредовале у сналажењу са српским.

- Дружиле смо се пуно вршњака, причале искључиво српски и одмах се осетило. Ми у Аустралији не живимо као млади у Србији. Они осећају већу сигурност, не страхују за своју безбедност, излазе тек у 11 увече. Много је лепо када тамо где са њима овде у Србији излазимо слушамо наше песме – кажу моје саговорнице, убеђене да им је управо фоклор омогућио долазак у Србију и да обиђу сва та дивна места у којима је турнеја организована, јер у већину крајева сигурно не би отишли током неке од „обичних“ посета Србији.

Биле су искрено гануте, кажу, због чињенице да су, њихови домаћини који, вероватно, никада неће моћи да буду гости Игњатовића у Аустралији због малих плата и скупих авионских карата,  чинили све да им угоде.

- Велико срце ти људи имају, а осећај који смо имали код домаћина у Краљеву, већ нам недостаје. У свим осталим местима били смо смештени у хотелима, али пуно срце вам буде кад осетите да сте домаћину више него драг гост – искрене су Данијела и Светлана. 

Жао им је, кажу, што и у Аустралији не говоре више српски језик, па осим у српском клубу, на пробама фолклора и у кући међусобно, српским говоре и док разговарају са бабама и дедама који деценијама живе у Аустралији, али нису научили енглески.

Зашто је гостима жао да спавају?

Међу гостима из Аустралије има оних који су у Србију раније долазили само као деца, а 90 одсто њих у нашој земљи први пут је у улози чланова извођачког ансамбла, што подразумева обавезе које разликују турнеју од оних обичних посета фамилији. Ова турнеја за све њих подразумева упознавање Србије и Републике Српске уживо и „изнутра“, води их у крајеве чије кореографије су научили да играју, а сада упознају и менталитете, и прошлост крајева из којих те игре потичу.

На тим путовањима, широм Србије и Републике Српске, према речима 26-годишњег Николе Ромића из Сиднеја, фолклорцима из Аустралије углавном је било жао да спавају, све у жељи да не пропусте све оно лепо што турнеја може да им донесе: изласке, дружења, упознавање стално нових људи, обичаја, предела.

- Не желим да пропустим ни минут овог живота овде, јер знам да бих се по повратку на наш континент кајао што нисам још боље осетио како Србија дише. Спаваћемо кад се вратимо у Аустралију, а сада се трудимо да што више научимо о српској култури, језику, историји. Ја сам већ био у Србији, али многи чланови нашег ансамбла нису ни претпостаљали колико је Србија лепа земља, колико су лепе наша музика, храна, традиција. Овде је све наше, напуним срце и умирим душу кад уђем у Србију, кад на ТВ-у гледам наше емисије, кад гледам све различите пределе, дивне планине и реке. Зато ми одмори овде увек кратко трају и никада, чини ми се, нећу имати довољно времена да видим све што желим. Дружили смо се са људима из свих крајева земље, имали непоновљиве журке и све то ће, верујем, свако од нас сачувати дубоко у свом сећању – уверен је Никола.

Ни сам себи, каже, не уме да објасни како Србију осећа толико својом када је у Аустралији и рођен 1991. године, али сматра да тај диван унутрашњи осећај и не треба објашњавати, јер је у питању исконско осећање:

- Јесте Аустралија моја земља, лепа је, ма прелепа, али овде у Србији осетим нешто у ваздуху и води. Већ на аеродрому „Никола Тесла“ осетим попуштање стега и опуштеност какаве само овде има. То је неки осећај као да на свету постоји само ова земља, да нема ничега осим ње – појашњава Никола, сасвим уверен да је некоме Србију немогуће објаснити све док и сам не дође у њу.

Некада је, каже, од свих у својој фамилији он најгоре знао српски језик. Када је прошли пут био на турнеји са „Равном Гором“, зажалио је што језик не зна боље, што му фале речи да се изрази.

- У почетку, пар дана по доласку у Србију, наш српски изгледа као да нас је неко бацио у дубоку воду и нема друге, него да се осмелиш да пливаш. Тако се и са језиком ослобађамо, трудећи се да што више причамо на овом лепом језику и дружећи се са нашим људима. Тада ми се понекад учини као да у Аустралији нисам живео никада, да сам рођен овде у Србији. Нама који играмо фолклор још је лакше да осећамо нити којима нас за себе вежу наша традиција и култура, кад их само једном осетимо. Зато смо код домаћина у Краљеву и могли да се осећамо као код куће. Кад ти неко каже да те доживљава као брата и каже: „Све што је моје, и твоје је!“, како да се не осетиш феноменално? Ми смо око себе гледали реалан живот у Србији, а они су желели да знају како се код нас живи, каква је наша храна, какве су наше животиње. Верујем да ће свако од нас који смо сада овде дати све од себе да помогнемо да и наши домаћини дођу у Аустралију како бисмо им узвратили ово дивно гостопримство – поручује Никола.

...

Комплетан текст у Слободи

Штампа Ел. пошта

  • SPC
  • Dijaspora
  • Svetigora
  • Save Displaced Serbs
  • Srbi za Srbe
© 2024 Портал Српске народне одбране у Америци. Сва права задржана.
Joomla! је слободан софтвер објављен под GNU General Public License.