sloboda-baner

“У мени цвиле душе милиона”

Пише: Новка Илић

novka_ilicПочетком фебруара ове године навршила се 91. година од смрти песника Алексе Шантића, а у Србији мало ко да је и поменуо овај датум, његове песме, значај за културу и историју Срба, као и актуелност његових стихова, посебно сада, када годишње из Србије широм света оде и до 30000 младих људи који се никада више неће вратити у Србију и живети поново ту где су рођени, где су им родитељи, „ где сунце грије јаче“ него у Америци, Немачкој, Новом Зеланду, Канади.... 

 

„Остајте овдје... Сунце туђег неба
неће вас гријат ко што ово грије,
грки су тамо залогаји хљеба,
гдје свога нема и гдје брата није...

Колико смо пута чули ове стихове, колико пута су у свима нама, ма где били, наново изазивали сету, колико смо пута схватили да ових двадесетак речи немају прошлост, садашњост и будућност, и да су за сва времена, а настали су пре 110 година. Велики Србин, Херцеговац, Алекса Шантић певао је о везаности за родну груду, о патњи оних који заувек напуштају своју домовину и одлазе у туђи свет, молио је, остајте овде, наговештавао величину бола кидања веза са завичајем...

 

Шта ми данас уопште знамо о Алекси Шантићу, који је био „народни песник у својим најбољим песмама, а народски у својим најслабијим“, записали су књижевни чистунци на челу са Јованом Скерлићем. Шта ми знамо о човеку који је написао: „ Пусто ли ћеш бити Невесиње равно, расадниче српства, колијевко лава, пусто, јер се ето сели племе славно, а наша будућност, гдје је она? Спава...“ Шта знамо о песнику који се још 1905. године питао „О земљо моја, шта те тако боли? Зашто ме вјечно трзају и море јауци, дуги из твоје дубине“? Шта знамо о песнику који је 1913. године „ширио видике Косова, и славио лепоту јутра на овој српској земљи стиховима „ А тамо, ко гора сребрна и чиста, покривена небом Грачаница блиста, и сјај с крста сипље...“ Данас када би основце и средњошколце у Србији питали шта заиста знају о животу и раду Алексе Шантића, које песме је написао, мало би било позитивних и правих одговора. Нажалост и родитељи ових ученика готово да су заборавили овог српског песника који је и после 90 година од смрти , болно актуелан својим песмама, порукама, опоменама, човека из чијег пера су изашли стихови песама „Моја отаџбина“, О класје моје“, Што те нема“, „Вече на шкољу“, „Хасанагиница“, „Не веруј“.... Ко је био Алекса Шантић, како је живе овај песник?

 

Песник који истински воли свој народ

 

 Скерлић је написао како је“ Алекса Шантић рођен у оном поноситом крају где се налази срж целог нашег народа, у оној земљи крепких људи и снажних осећања где су никле најбоље народне песме, у крају који је био расадник целе наше расе и из кога смо пресађени у северне и источне крајеве. Добар Србин може бити и добар песник, показује нам Шантић, а песма „Остајте овдје“ је више него добра песма и које се не би постидели ни Змај, ни Јакшић. Оно што Шантића одликује од старијих и обичних патриотских песника наших, то је што је његов патриотизам на реалном основу и позитивне садржине, он истински воли народ, људе, сељака.... Његово срце затрепери љубављу за народ, не када пева о Душановој војсци која полази за Цариград, већ када види невоље тежака да за хлебом иду у Америку. И он то казује у живописној и узбудљивој песничкој визији: „Пароброд спреман, море се колеба... палуба пуна, руке уздигнуте, поздраве шаљу и рупцима машу, у мноштву овом видим чељад нашу, наслонили се на перваз и ћуте...“ писао је почетком прошлог века Скерлић о Шантићу, а тада се у књижевним круговима добро знало да је пресуда за песнички живот само оно што оцени и напише велики познавалац песничке речи, Јован Скерлић.

 

Владимир Ћоровић о песнику и земљаку Алекси

 

„ Рођен је у једној угледној трговачкој породици у Мостару 27. маја 1868. године. Отац му Ристо беше трговац мостарског типа, то значи у исто време и политичар који се распитује о томе шта све ради руски цар, или шта се чује око књаза на Цетињу. Риста беше помало и севдалија и традиционалиста са нарочитим култом гусала и хајдучке прошлости. Био је један од оних који је празне листове својих трговачких тефтера пунио преписима народних песама из Вукове збирке. Нарочито је волео Страхињића Бана и свом првом унуку дао је име тог јунака. У Шантићевој породици била је и Ана, сестра Алексиног оца, уметнички врло даровита жена, а Алексина мајка Мара била је такође из угледне породице Аничића, један врло мека и осећајна природа према сину Алекси ...“ написао је Владимир Ћоровић, српски историчар, редовни члан Српске краљевске академије, Мостарац, који је био ожењен рођеном сестром Јована Скерлића. Владимир Ћоровић је много писао о Шантићу и за „Слободу“ издвајамо неколико делова. Ћоровић пише како је Алекса имао 4 брата и 4 сестре, а живот у породици богатој децом , Алекса је опевао у песми „Претпразничко вече“ за коју Ћоровић каже да је једна од најбоље испеваних у нашем језику. Од Владимира Ћоровића сазнајемо још неке детаље Шантићевог живота: „По свршеној основној школи Алекса је неко време провео у Трсту код свог богатог ујака и трговца Тодора Аничића, да се мало „обикне“ у туђини, а онда је послат у Љубљану, код неког у Мостару хваљеног Мара, где му је учио и старији брат Петар. Кад се тамо после извесног времена опасно разболео, како су говорили од „верема“ за кућом, родитељи га поново преместише у Трст, у блаже поднебље, и ту је добио приватног учитеља. Алексин учитељ постаде Људевит Вуличевић, благородни писац, и од њега Алекса доби прве потицаје за књижевни рад. Вуличевић му је развио љубав за природу и књигу, а са њим је лепо научио и италијански, а нешто немачког је био већ научио у Љубљани....“

 

Комшије Шантић и Дучић

 

Ћоровић пише како се Шантић 1883. године враћа у Мостар и затиче велико духовно мртвило: „ Осећале су се непосредне последице недавно угушеног Херцеговачког устанка против Аустрије у који беше умешано доста Мостараца. Град беше изгубио оне најактивније елементе, неки одоше у Црну Гору, неки су допали аустријских тамница. Алекса је стога био врло повучен, ради само у очевој трговини где води књиге. Ускоро долази у ближи додир са Јованом Дучићем који му је на Великој Тепи, делу Мостара, био комшија, радећи исто као и Алекса, у радњи свога оца . Њих двојица се поверавају један другом да пишу песме и решавају да их пошаљу у књижевни лист „Голуб“ у Сомбору. И већ 1886. и 1887. и Дучићева и Шантићева прва песма излазе у „Голубу“. Врло брзо су напредовали из „Голуба“ у „Босанску вилу“, цетињску „Нову Зету“,“Отаџбину“...Упоредо са књижевним радом почиње и њихов друштвени живот у Мостару. Угледају се на старије који су се од 1884. почели враћати из тамница и збегова. Били су тада Шантић и Дучић млади, здрави, вољни за рад, и врло брзо су нашли свој круг вршњака, трговаца, занатлија, који су радо пристајали да им помажу. Од 1888. средиште покрета постаје Шантић, леп као слика, дружеван, добар певач, увек расположен шалиџија, а предмет је љубави многих девојака...“

 

Шантић враћа Мостару живот

 

Шантић предано ради у враћању живота у Мостар, а прва манифестација обновљеног Мостара била је велика светосавска забава 1887. године, светковина у целој Херцеговини, јер је у Мостар стигао свет из околних села и касаба, а за то вече дођоше и два чувена херцеговачка јунака, Богдан Зимоњић војвода гатачки и Петар Радовић, војвода невесињски. Наредне године у Мостару је основано певачко друштво „Гусле“ које има улогу не само неговања традиције, већ и развијања националне свести, а мостарски пример прихватају и Невесиње, Требиње, Столац, Љубиње, а уз певачка друштва врло брзо се отварају и читаонице.... У “Гуслама“ Алекса Шантић је и певач и хоровођа. Лепо је свирао виолину, а опробао се и као композитор. Као аматер играо је у неколико позоришних представа. Као глумац имао је лепу појаву, пријатан мушки баритон и много добре воље, али је и најобичније реченице говорио са доста „патоса“ и од првог чина није излазио из екстазе. Дучић је играо ређе и то обично улоге певача... Шантић учествује и у стварању првог соколског друштва у Херцеговини „Обилић“. Једном речју Шантић и његови другови су свуда, увек на највиднијим местима, стално позивани да крче круг...“ писао је Ћоровић.

 

Песнички и политички видици

 

Књижевни круг у Мостару ширио се око Шантића , те је 1896.године покренут мостарски књижевни лист „Зора“. Први уредници били су Шантић и Светозар Ћоровић, Владимиров брат, а главни сарадници Јован Дучић и млађи Алексин брат, Јефтан. „Зора“ је брзо окупила велики број младих песника, не само Мостараца, а било је и неколико жена песника. Лист се одржао до 1901.г и успео је да окупи све најбоље српске писце оног времена: Змаја, Матавуља, Домановића, Нушића, Сремца... Али, била су то времена када су се друштвене прилике брзо мењале, па је појава политичких покрета и у Мостару смањила књижевни интерес и „Зорини људи“ живо учествују у стварању Српске народне организације. За прву Скупштине Народне организације 1907. Мостар бира песника Алексу Шантића као једног од своја 4 представника . У том послу Шантић не остаје дуго, како је објаснио, не одговара његовој природи, а од 1908. почео је озбиљно побољевати. За време анексионе кризе, Шантић је са Светозаром Ћоровићем и Николом Кашиковићем пребегао у Италију, и ставио се на располагање српској влади, што ће се поновити и на почетку Првог балканског рата 1912.године. За време Светског рата био је затваран као талац, али је због болести ускоро био ослобођен. У Мостару је дочекао ослобођење и тада је био изабран за председника Народног већа. Његове песме испеване српским официрима и војницима који су први донели победничке заставе у Херцеговину, најбоље су говориле о великој песниковој срећи и одушевљењу што је доживео оно о чему је читавог живота сањао. Али, радост му није дуго трајала, испречило јој се више ситуација, сазнајемо из Ћоровићевих бележака: „ Били су то неочекивани развој политичких прилика иза завршетка Првог рата, материјалне тешкоће у које је запао за време рата и после њега и болест која га је све више савладавала. Клонуо је потом крајем 1923, године, а умро је од туберкулозе, 2. фебруара 1924. године у Мостару....“

 

„Некада духовити Алекса, потпуно се изменио...“

 

После Шантићеве смрти, Владимир Ћоровић је волео и желео много да пише о овом даровитом песнику и занимљивом човеку. Забележио је и следеће: „Као човек, Алекса Шантић је са разлогом уживао готово опште симпатије. Национално чист као алем, он је служио као глас савести свога града. Док га болест није савладала, волео је друштво, разговор, песму. Није имао духовитости, али је имао извесног пријатног хумора и уживао је у „маскари“ и својој и туђој. Кад ме после три године, што се нисмо видели, у јесен 1917. посетио у затвору у Травнику, изненадио сам се како се био изменио. Онај некада ретко лепи Алекса био је сасвим грохнуо, имао лице не само изборано, него просто потамнело, као да је он у тамници. И како се био променио, говорио је тешко, снебљиво, споро, већ је бркао имена и понекад се заплитао у реченицама. Кад сам после био са њим у Мостару, видео сам како се повлачи из друштва, како воли да смо насамо, како се плаши додира. Имао је тада и нека привиђења. Уверавао ме је како у нашој башти, ограђеној и повученој иза куће , тутње неки коњи и чудио се што их ја не чујем, узбуђивао га је пун месец кад га осећа изнад куће, у последње време није смео на помрчину...“

 

...

Oстатак текста у Слободи

Штампа Ел. пошта

  • SPC
  • Dijaspora
  • Svetigora
  • Save Displaced Serbs
  • Srbi za Srbe
© 2024 Портал Српске народне одбране у Америци. Сва права задржана.
Joomla! је слободан софтвер објављен под GNU General Public License.