Сребреница у средишту геополитичких игара

Стефан КаргановићПише: Стефан Каргановић

Отварање западних архива о операцији под лажном заставом „Сребреница“, за сада тврдо запечаћених, за  велики број босанскохерцеговачких муслимана биће непријатан догађај

Ове године је обележена двадесетогодишњица масакра у Сребреници. Једанаестог јула, у Меморијалном центру у Поточарима који је саграђен да служи управо тој намени, био је уприличен спектакл позамашних размера. На окупу, обележеном нападом на премијера Србије, нашла се већина безначајних појединаца који се представљају као политички лидери у региону и делу света под доминацијом Запада.

Сребреницу пре свега треба поставити у неки општи оквир. Као што се дешава са већином неспонтаних догађаја, специјалних операција изведених у циљу постизања неког посебног политичког ефекта, Сребреница је намерно конципирана као вишеслојни пројекат. По речима америчког научника проф. Едварда Хермана, далеко од простог примера међусобног убијања на балкански начин, Сребреница представља „тријумф пропаганде при крају двадесетог века“.

Хермановој опсервацији требало би додати признање судије Хашког трибунала Жан-Клод Антонетија: „Када би ме родбина убијених питала ко је наредио погубљење њихових најближих, и зашто, ја не бих знао како да им одговорим“. Ова изјава представља запрепашћујуће признање чињеничке заблокираности, када се узме у обзир да Хашки трибунал постоји већ више од двадесет година, колико се бави и прикупљањем доказа о Сребреници, и да је у том периоду 12 оптужених прогласио кривим за наводно учешће у сребреничким злочинима.

Две деценије после догађаја у јулу 1995. могуће је сугерисати бар два основна закључка. Први: службена сребреничка прича је обавила свој главни пропагандни задатак и из ње ће творци још неко време црпети крупне политичке користи, али посматрано из дугорочнијег угла, њени ефекти ће ипак остати кратког даха.

Други: није постигнут главни стратешки циљ ове обавештајно-психолошке опе-рације, јер је српски народ у целини остао имун на екстремне клевете сребреничког „геноцида“. Он упорно одбацују наметнуту кривицу за злочин са којим – како истраживања позадине сребреничких дешавања све изразитије показују – српски народ и његове институције ни по каквим мерилима немају везе. Један од главних психолошких циљева сребреничке операције био је да морално сломи Србе. Са тог становишта, мисија није обављена.

Под критичком лупом, испоставило се да ниједна од популарних теза везаних за Сребреницу није одржива. У пробоју 28. дивизије Армије БиХ погинуло је много више људи него што је било стрељано. Како је убедљиво показао пуковник Ратко Шкрбић у беспрекорној студији „Сребреничка подвала“, као и други који су се тиме бавили, укупан збир људских губитака од свих узрока знатно је испод пропагандне цифре од 8.000. Пажљива анализа форензичких података које су прикупили стручњаци Хашког тужилаштва, а они су имали искључиви доступ местима где су се обављале ексхумације, открила је да се у масовним гробницама за које постоје обдукциони извештаји налази највише 1.920 појединаца, али са врло различитим обрасцима рањавања, у огромној већини не на начин који је конзистентан са погубљењем. Покушај увођења у игру ДНК технологије, у настојању да се високом и неразумљивом науком опсени простота, неславно је пропао. ДНК упаривање немоћно је да одреди време, место и начин смрти.

Овоме свакако треба додати и став који је практично без преседана. То је примена репресије, било инструментима кривичног закона или још перфиднијим механизмима политичке коректности, према свима који критички разматрају догматски наметнут опис сребреничких догађаја у јулу 1995. Само по себи, то је признање да цела конструкција почива на стакленим ногама.

Да би се постигао привид усклађености са једино меродавном „Конвенцијом У.Н. о геноциду“ од 1948. године, Хашки трибунал је прибегао трику. Статут Трибунала наизглед преузима текст Конвенције, тиме потхрањујући илузију да се на њу нормативно ослања, док истовремено суди не по Конвенцији, као интегралном правном акту, него по свом ad hoc Статуту, задржавајући тиме право да импровизује самовољна тумачења, у складу са сопственим нахођењем и потребама. То је једини начин како је могла настати бесмислена анализа Већа којом се у предмету Крстић лојално потврђује политички предодређени закључак. Суђење генералу Крстићу је праобразац потоњих корумпираних сребреничких суђења у Хашком трибуналу.

Што се тиче друге темељне констатације, о учинку систематски вођене кампање за промену српске свести, у оквиру које сребреничка компонента игра кључну улогу, упркос улагању огромних напора и средстава, ни после непуне две деценије жељени степен деморализације није постигнут. Није, јер је свима јасно одсуство материјалних доказа. Непостојање ичега што сугерише да се на српској страни размишљало о уништењу Муслимана као посебне групе принудило је Хашки трибунал – уместо на непредоченим материјалним доказима – да импровизовани закључак о  геноциду гради на небулозном концепту „мозаика.“ Та техника састоји се из пробирања и повезивања разнородних фрагментарних појединости, делова исказа, па чак и гестова, али искључиво на начин који подупире тезе Тужилаштва.

Службена прича о „геноциду“ у Сребреници нужно носи карактер „заштићеног наратива“ који се помоћу притисака и застрашивања, укључујући претњу кривичним гоњењем оних који га оспоравају, намеће принудом и одржава вештачки. Кључни фактор у тој операцији је медијски и политички савез између Сарајева и западних интереса у односу на Сребреницу. Међутим, тај савез је чисто тактичке природе и произилази из тога да се њихови интереси тренутно преклапају на тачки званој „Сребреница“.

...

Опширније у штампаној верзији Слободе

Штампа