Пановић, човек са мисијом

Пише: Срђа Трифковић

Срђа Трифковић

Изненадном смрћу Славка Пановића српска заједница у Америци губи једног заиста неуморног делатника који је, током више од две деценије на челу Српске народне одбране, успео да јој поврати виталност и да знатно прошири круг њених делатности.

Славко је то постигао у једном деликатном тренутку, почетком 1990-тих, када је била при крају неминовна смена генерација у вођству расељеног Српства. Прваке послератне емиграције замењивали су припадници млађег нараштаја, пред којима је био сложен задатак очувања српског идентитета, борбеног духа, традиције и културе у деликатно време одвијања ратне драме на балканским просторима.

Први је из времена у вечност прешао св. владика Николај (Велимировић), а недуго потом великан правне и политичке мисли Слободан Јовановић. Шездесетих година УДБА је ликвидирала неуморног Андрију Лончарића. Седамдесетих је прерано преминуо краљ Петар, сурово је убијен Драгиша Кашиковић, а потом су отишли Божидар Пурић и владика Дионисије. Осамдесетих се угасио живот харизматичног Слободана Драшковића, док је деведестих дошао ред на митрополита Иринеја (Ковачевића) и војводу Момчила Ђујића, последњег истакнутог српског команданта из ратних времена.

Са почетком распада Титове Југославије, раних 1990-тих, дошло је до смене генерација у већини српских организација. Дошло је и до историјског помирења унутар наше Цркве захваљујући патријарху Павлу и митрополиту Иринеју. За разлику од СПЦ, чије су ране од последица раскола почеле убрзо да зарастају, већина националних организација није се снашла у хаотичним временима која су уследила и која су била пропраћена заглушујућом демонизацијом Срба од стране западних медија, политичке и академске елите...

На тој невеселој сцени током протеклих четврт века, опстао је и солидним радом своју мисију испуњавао један светли изузетак: Српска народна одбрана у Америци. Заслуга за ту чињеницу припада пре свега мом драгом пријатељу – како је често волео да ме исправи, „старијем брату“ – Славку Пановићу, који се упокојио 3. јула. Славко је био посебан човек по много чему. Годинама је желео да нађе достојног наследника на челу Одбране уместо да доживотно председникује, што је могао да је хтео (и као што раде остарели лидери некада јаких организација које су сада у суноврату). У томе је на крају успео, што је лепо заокружило животни пут једног часног човека. Славко је обавио своју дужност и отишао, ненадано али испуњено.

Мисија СНО, коју је Славко током скоро четврт века спроводио у живот, била је могућа захваљујући помоћи чланова и пријатеља Одбране који су делили његову визију. Њено испуњење је изискивало сталне напоре и издатке. Он је био неуморан у прикупљању прилога, да би Одбрана у свом раду била достојна аманета оснивача најстарије српске националне организације у Америци. Она је током Славковог председниковања јачала и ширила је низ делатности. Привукла је у своје редове низ младих и способних чланова, укључујући и новог председника, који ће бити достојни наследници оснивача СНО пре више од једног века.

Лист Одбране Слобода годинама је био у фокусу Славкових напора. Он је успео да већ на почетку свог мандата лист обнови и прошири круг сарадника. Захваљујући њему Слобода већ годинама са сваким новим бројем доноси обиље материјала из пера дописника и сталних сарадника, што га чини водећим листом српске заједнице ван Отаџбине.

Славко је осмислио и усталио „Вечери Слободе“, које се одржавају од 2009. На њима су се бројни чланови и пријатељи Одбране информисали о низу значајних политичких, друштвених и националних питања кроз наступе угледних гостију, често пропраћене мултимедијским пројекцијама. Вечери Слободе биле су и надајмо се биће убудуће и прилика за дружење, чиме СНО доприноси очувању кохезије српске заједнице у Чикагу.

По Славковој сугестији и прилозима чланова Централног одбора, омогућено је одржавање пет јавних трибина о кључним путањима српске политике под насловом „Србија: стратегија опстанка“, које сам организовао у београдском Медија центру 2008-20011. Тиме је Одбрана постала активни учесник у дебати о пресудним питањима нације и државе. Те су трибине побудиле знатну пажњу јавности, а одржане су уз учешће водећих интелектуалаца у стручњака попут др Косте Чавошког, др Миломира Степића, Слободана Ерића, проф. Др Јована Душанића, амбасадора Џејмса Бисета и других. Претходно сам суорганизовао две трибине на којима је Славко наступио у име Одбране у Матици српској у Новом Саду и једног округлог стола у Српској књижевној задрузи у Београду. У јесен 2008. организовали смо велику прославу стогодишњице СНО пред препуним амфитеатром београдског Машинског факултета. Таквих примера има много. Наша сарадња у успостављању и одржавању веза са институцијама у Отаџбини била је стална и плодна.

СНО већ годинама пружа допринос напорима да се напокон открије тајна гроба ђенерала Драже Михаиловића и тиме припомогне окончању грађанског рата који међу Србима траје непрекидно од 1941. На Славкову иницијативу понуђена је награда од 100.000 долара ономе ко ту мистерију напокон реши. Он је био са правом уверен да би тек тада Србија била на путу да залечи ране грађанског рата окончаног пре седам деценија.

На хуманитарном плану Славко је био неуморан. Примера ради – а има их много – његовим залагањем потпомогнута је са $20,000 болница Студеница у Краљеву, која је тешко оштећена у земљотресу 2010. године, а $5,000 је предато Општини Краљево за помоћ најсиромашнијим грађанима погођеним тим земљотресом. Славко је био и покретач помоћи за жртве поплава у Србији и Републици Српској прошле године, а пре тога и поплавама захваћених подручја Семберије.

Да не заборавимо и један пројекат Одбране који му је био посебно срцу драг: током целе једне деценије, Славковом иницијативом, дељене су стипендије Фонда СНО Михаило Пупин талентованим српским студентима у годишњој вредности од $10.000. Њему су доделе тих стипендија на св. Саву биле посебно драги тренуци. Као што је више пута констатовао, док имамо тако добре и квалитетне младе људе, има наде за Србију: „Док је вас и десетина хиљада добрих, вредних, паметних, младих људи попут вас, неће успети покушај затирања изворног колективног идентитета Срба, нема ништа од њихове насилне десрбизације. Ви сте доказ да је културно наслеђе и колективно сећање јаче од манипулације, да су у нашем народу одговорност за развој детета и будна брига над његовим моралним и интелектуалним развојем још увек нераздвојене одлике родитељског ауторитета, пре свега, а онда и шире породице, заједнице и Цркве“.

На заштити српских интереса, српског идентитета, очувања српске заједнице у Америци и јачању веза са Матицом, Одбрана је чинила под Славком Пановићем више него што су јој могућности наизглед дозвољавале. Он је постигао, унутар тих оквира, више него ма који првак српске дијаспоре у протеклих четврт века. Његова енергија и посвећеност су пример и обавеза свима нама. Ради испуњења Славковог аманета, преко је потребно да Одбрана опстане и да настави да јача и шири своје делатности. У Србији много се очекује од Срба у свету, а Одбрана је једна од малобројних организација која својим радом успева да таква очекивања барем делимично оправда. Треба оживљавати старе и оснивати нове месне одборе, довести млађе чланове у редове СНО и обезбедити редован прилив средстава да би будућност Одбране била финансијски стабилна. Ово пак изискује програм активности који ће старе чланове подстаћи на активнији ангажман, а нове привући.

Остварењем тих циљева ново ће руководство одати најдостојнију пошту успомени на Славка Пановића, доброг супруга, родитеља и деду, доброг Србина, а пре свега доброг човека. Нека је брату Славку слава и хвала. Вјечнаја памјат! 

Штампа