Политика као главни састојак привреде

Пише: Марина Дабић

Марина Дабић• Светом влада двадесетак корпорација • Највећи проблем српске економије је што је привреда под страшним притиском политичара • Велики број грађана сматра да је боље да странци управљају нашим ресурсима •  Капитализам је ефикасан и зато што је страшно суров •

Кад видите успешно предузеће знајте, кажу, да је једном, неко га је основао, донео храбру одлуку. Исто је, верујем, и са државама. Што се наше тиче, док други говоре да Србији тек прети банкрот, нови саговорник „Слободе“ одавно тврди да је наша земља већ банкротирала и то – на случају смањења пензија. Знају то и говоре, каже он, и други економисти, али таква мишљења за новине нису вест, а ако јесу, онда их затрпају другим, мање важним вестима. О економији, домаћој привреди. цензури, капитализму, елити, Русији и Европи, разговарали смо са економистом др Данијелом Цвијетићанином,  професором Универизтета Сингидунум.

Према подацима Института за индустријске односе, јавни дуг Србије увећава се сваке секунде за 92 евра, односно 330.000 евра на сат или, фрапантних, око осам милиона евра дневно?

Не знам да ли је то тачно, могуће је да јесте, углавном - истина је да је наш јавни дуг велики и истина је да је наш увоз много већи од извоза, отприлике око 20 одсто и то не само ове године, него годинама уназад. Наша потрошња је за петину већа од наше производње, а то значи да се задужујемо сваке године за додатних 20 процената онога што нисмо произвели.

Који су највећи проблеми српске економије данас?

Највећи проблем српске економије, и то годинама уназад је што је привреда под страшним притиском политичара. Уместо да делује правни поредак ―  да политичари брину само о томе да ли судови и полиција ефикасно раде, да ли институције које треба да обезбеде уговоре и својину раде ефикасно, тј. да свако ко нешто купи то и плати, држава се бави привредом и грађанима. На крају се испостави да је политичарима важно да усреће своје партијске колеге, пријатеље, кумове и остале. Код нас је политика постала главна компонента привреде.

Колико је то опасно?

То је много опасно, а види се по догађајима који се дешавају. Нико се не усуђује да се бави привредним подухватима, осим ако нема познанике у општинским и републичким структурама или у јаким партијама. Код нас се привредни подухвати увек ослањају на подршку и политичари им у томе помажу, привлачећи бар у причи, стране инвеститоре јефтином електричном енергијом, бесплатним земљиштем и тако даље.

Колико је важна одговорност за јавно изговорену реч, обећање?

Наравно да је то важна особина свакога ко покушава да говори о општим проблемима, иако се проблеми не смеју више помињати ― сада су то изазови, јер у европском говору не постоје проблеми, само изазови. Према томе, пензије нису проблеми већ изазови, социјални проблеми су, такође, постали изазови. Тим изазовима треба неко да одговори.

Зашто је уврежено мишљење да смо као народ лоши управљачи и да би страни инвеститори били успешнији?

Морам рећи да и то уверење има упориште у многим стварима које су се до сада догађале. Да смо били добри управљачи не би нам се догодило да многа предузећа изгубе појам о привредном рачуну. Одједном се показало да велики број предузећа, некада друштвених или државних, има или превише радника или  лош производни програм, или има прескупу технологију, као на пример „Железара Смедерево“, која не може да изађе на крај са дуговима. Дакле, имали смо приведу која се непрестано ослањала на помоћ шире друштвене заједнице.

Претпостављам да говорите о деценијама социјализма. Како је могуће да све то време није прављен пресек на крају године, да није било анализе?

Правио се пресек, али су се констатовали губици. Нека решења су подразумевала смањење производње или отпуштање радника, смањење плата, или мењање штаба који управља предузећем, а те тимове су постављале партијске структуре, као и данас, и то се увек показивало као друштвено неприхватљиво. А када је нешто друштвено неприхватљиво економска истина изађе на видело. То је тренутак када радници кажу: „Не тражимо ништа, тражимо само да радимо“. У многим предузећима се то десило. Појавили су се огромни проблеми које друштво није могло да  реши. Знате, капитализам је ефикасан и зато што је страшно суров. У тој суровости има неке врсте правде, а та правда је да свако може да ради и покреће посао у оквирима закона. У оквирима да оно што се купи мора и да се плати. Социјализам је дуго преживљавао на основу тога што се дугови нису плаћали, а кредите је уништавала инфлација. На тој основи не може да постоји предузеће. Сада је подвучена црта и испоставило се да многа предузећа не могу сопственим приходима да покрију сопствене расходе. Шта радити са таквим предузећима? Најчешћи одговор је да треба наставити са радом све док предузеће покрива бар варијабилне трошкове, односно  да оно што купи за ту годину може и да плати. То је предузеће пред гашењем и то је пут у крај. Тако се  задужује више од произведеног, то није добро размишљање. Друго решење је продаја таквог предузећа, многа смо продали. Тако се измирују дугови. Али шта ако то није довољно и каква ће бити цена с обзиром на то да се многе фирме продају? Биће веома ниска и тако су многе фирме код нас продате. То се није десило зато што нас је неко мрзео, већ зато што се све одједанпут продаје и цена је онда багателна.

У једној од ваших анализа тренутног економског стања сте на тему задуживања изјавили како су сви који дају кредите земљама попут наше били свесна да те кредите нећемо моћи да вратимо. Зашто су нам онда одобравали кредите, да би се лакше дочепали природних богатстава?

То је добро питање. Свесни да кредите нећемо бити у могућности да вратимо, они су само понављали сценарио који није код нас први пут примењен. Стално понављам да се и ми придружујемо већини колонизованих, поробљених земаља. Сад, можда могу рећи и да смо се већ придружили, а до пре неколико година сам говорио да се придружујемо. Они који су читали књигу Џона Перкинса  „Био сам економски убица“, имали су прилике да виде тачан сценарио поробљавања земаља. Почиње се од економског поробљавања, у првој фази је циљ да се земља задужи  што више, а свакако много више него што може да врати. Онда се врши притисак на владу да се кредити врате у већој мери, иако се зна је то немогуће. Потом, преузимају се ресурси те земље.  Дивно је ако задужена земља поседује нафту као Венецуела, или Ирак или поседује бакар као Чиле. Такође, погодно је ако је та земља важна као стратегијска рампа према земљама које су богате ресурсима. Несумњив је интерес водећих светских корпорација да дођу у Србију и они о томе јавно говоре. Такође, поробљавање Русије је задатак капитализма као система ― не зато што мрзе Русију, него зато што сматрају да ресурсима у Сибиру не треба да располаже једна држава, већ двадесетак корпорација које су лидери светске производње, и то је ван сваке сумње. Такве корпорације сматрају да су изабране да буду лидери светске производње, размене и целокупног економског живота и да због тога на мирољубив начин или чак светским ратом, морају доћи у посед сибирских ресурса. Они сматрају да је то њихово природно право.

Шта ће се са нама десити у том случају?

Наша невоља је што велики број грађана сматра да је боље да странци управљају нашим ресурсима. Врло често се могу чути мишљења  да сви једва чекају да дођу Немци и управљају нашим фирмама, то се може чути и у земљама региона. Такође, сви једва чекају Арапе и Дубаи у Београду. Сами нисмо могли да изместимо ни главну железничку станицу из центра Београда, иако се то први пут помињало приликом отварања моста Газела пре око пола века. Од тада живи та идеја и природно је да се јавила идеја о страном капиталу помоћу којег ће се то извести. Сви знамо како се завршава када странци преузму решавања проблема. Имамо пример Никарагве, која има мало бољи друштвени производ од нашег, затим ту су примери Боливије, Колумбије, тако видимо како се уводи диктатура. Морамо узети у обзир да када је у питању капитал, Америка нас не види као Данце, Холанђане, или Финце, већ као реметилачки фактор.

Какав имате утисак о борби актуелне власти са таквим проблемима?

Не бих да поштедим ову власт критике, али морамо знати да главне одлуке они и не доносе. Страни саветници саветују нашу владу, а одлуке доносе велике корпорације у Сједињеним америчким државама и Европи. Срећом, те велике корпорације нису сувише сложне, па се у пукотине њихових интереса могу уденути и интереси слабијих. Ти господари светских економских токова ― банкари ― доносе све крупне и важне одлуке, почев од светских интеграција, финансирања, периода велике потрошње. Ми смо, било нашом вољом или не, у периоду огромне потрошње. Од 2000. године до сада политика је „задужи се, продај и потроши“. Ако не одобре кредите, онда можемо продати цементаре, тако смо продали „Мобтел“, ускоро ћемо продати и предузеће „Телеком Србија“, потом Електропривреду Србије. Сада су дошла на ред и велика пољопривредна предузећа.

Шта мислите о продаји „Телекома“?

Против сам, наравно, јер је то наша најрентабилнија компанија. Држава себе сматра неспособном да управља том компанијом, али се не сматра неспособном за управљање новцем који ће се добити од продаје.

Зашто се о продаји „Телекома“ не расправља на медијима са националном фреквенцијом?

Зато што би свако разумно објашњење указивало да то предузеће не треба продавати. Познато је да је витални интерес Србије војни савез са Русијом, и тај интерес је огроман, јер смо у том случају заиста безбедни. Такође, Русија прихвата нашу робу ― не зато што нас воли, већ зато што јој наша роба одговара.

Основни проблем је што влада не дозвољава да се привреда развија, дакле, није проблем што не подстиче привреду довољно, него што уопште не дозвољава развој. Ко није заштићен од државе на диригованом тржишту, он нема шансе.  Размислите да ли би неки други инвеститор могао да изгради неки други пројекат попут Београд на води, или да дође неки конкурентни произвођач аутомобила који би парирао фабрици „Фиат“. То не би било могуће јер је држава подржала ове пројекте, и финансијски и на друге начине. Тако се у спрези са влашћу и са партијом на власти могу правити велики послови, али то није тржишна привреда или сналажење, већ је то командна, диригована привреда.

Да ли је, заиста, смањења плата и пензија у јавном сектору представљало банкрот државе пред пензионерима?

Да, зато што држава није хтела да банкротира пред међународним и домаћим банкама, и није желела да ради репрограм дугова и развојни програм. Могла је држава да престане са задуживањем и после 7-8 година да почне да враћа кредите. Слично је урадила и грчка партија Сириза. То је нешто на шта ће Европа и банке, у крајњој линији, и пристати када се узму у обзир све могућности експлозивних дестабилизација у Грчкој, на Блиском истоку, Балкану, Украјини. А да ли је требало смањивати плате и пензије је компликовано питање. Ако нема новца, ако су државни приходи недовољни да се исплате плате и пензије, онда их је требало смањити.

Постоји податак да је уштеда на месечном нивоу свега 210 милиона евра, а само на предузећа у реструктурирању троши се месечно три и по пута више?

Оставите прорачуне разних економиста који сматрају да је то права ситница. Нису пензије смањене зато што неко мрзи пензионере. Када погледате укупне расходе државе, видећете да се највећи део троши на субвенције за пензије и на плате радника у јавном сектору. То су две највеће ставке. Иначе, у америчкој литератури се метод Пиночеа истиче као најбољи пример транзиције. Он је укинуо пензије, отпустио огроман број радника, многе је и убио. Када се заведе терор у држави, плате и пензије се и не помињу.

Шта мислите о политичком маркетингу од кога се и не види права економска политика власти?

У овом тренутку права економска политика обухвата смањење потрошње и прилагођење потрошње производњи. Када је Европа зауставила Јужни ток, није мислила на интересе Бугарске и Србије. Европска унија то није дозволила и то могу разним еуфемизмима покривати и рећи да Јужни ток није у складу са спољном политиком ЕУ. А у складу са спољном политиком Европске уније је наше сврставање у противнике Русије и јуришнике на Сибир. Значај Србије је веома битан, јер се води питање хоће ли Србија ући у састав НАТО и хоће ли створити од нас јуришнике на Сибир, уколико не успеју да разоре Русију изнутра. Морамо знати да смо под великим притиском великих корпорација и сваки тај терор има манифестације са релативно малим бројем жртава у људству. Мада, узевши у обзир уранијум и разна малигна обољења, можда можемо и рећи да нас масовније убијају него што мислимо. Не бих да ширим алармантне и паничне вести, али када се удвостручи број умрлих због бомбардовања то значи да има и таквих индикација. О томе нека говоре они који су за то стручни. У економском смислу имамо подређивање интереса периферије интересима осовине и центра. То видите и у земљама у окружењу.

Мислите ли да је садашња економска ситуација последица одушевљења којим је дочекан капитализам?

Капитализам код нас јесте дочекан са одушевљењем. Разлог за то је снабдевеност тржишта ― оно што данас постоји у тржном центру „Ушће“, „Меркатор“, „Меркур“ или у другим великим објектима. У градовима из унутрашњости таквих центара нема јер тржиште у унутрашњости није довољно велико. Та снабдевеност је људе одушевила. Ово није неолиберални капитализам. У питању је антилиберални капитализам, јер се ипак све диктира. Једино су странци заштићени. Народ то с љубављу трпи, јер би у супротном пала потрошња и за 30 одсто, а снабдевеност би била веома мала. Када би сада маркети смањили асортиман, мислим да бисмо имали општу побуну. А када би се смањила снабдевеност и потрошња свела на оно што произведемо, јавни дуг би нестао. Али, то је немогуће, јер би потрошачи то доживели као гори атак од немогућности да школују децу, да се лече, од тога што губе радна места. То је жртвовано како би велики тржни центри били пуни, јер је народ задовољан када види то шаренило робе.

...

Остатак текста у Слободи

Штампа