Први Уређивачки Одбор

Пише: Петар Д. Бубрешко
Професор Емеритус француске књижевности на Тексас Тек Универзитету

Изабрани су угледни сарадници, стручни и родољубиви, дорасли деликатној  мисији, удостојени представници америчког и старокрајског Српства • СЛОБОДА је соколила, крилатила Србе са обе стране Океана

“Ни по бабу ни по стричевима,
већ по правди Бога истинитог.”       

Оснивање Слободе пре пола века било је историјско прегалаштво Срба Американаца и старокрајских устаника. Након ратне ломњаве и неизбежне пометње, осетила се прека потреба да се покрене орган Српске народне одбране у Америци, како би се организација идеолошки оснажила, обзнанила. И да би ослободилачке напоре прожела, ускладила. Година 1952. била је погодна да се тај подвиг оствари после Свесрпског Конгреса у Чикагу о Видовдану 1947. године, када је изабрано Српско Народно Представништво историјског значаја. Тада се осетила извесна политичка кристализација у нашим заједницама са обе стране Океана. Такође и јачање Одбране приливом огромне борбене снаге усељавањем Срба из европских логора.

Политички и културно, увидело се да би гласник допринео утицају установе на светском плану. Изабрани су угледни сарадници, стручни и родољубиви, дорасли деликатној мисији, удостојени представници америчког и старокрајског Српства у грчу. Слобода је тада искрсла као “буктиња с којом се збори кроз тмине”. Непосредно после рата, више него икада раније, чезнуло се за слободом, осакаћеном у ратном вихору. Искорењење насиља било је споро, мучно под отежаним околностима, економским, политичким и културним. Требало је дубоко заорати на травној њиви, како би се троскот искоренио.

У том стремљењу успело се завидно, јер су на окупу били људи који су оличавали двојни патриотизам. Борци који су се у предратним и ратним деценијама оснажили, духовно прибрали у опречним срединама. И стекли драгоцена многострука искуства, која су их оспособила да се лате деликатне уредничке улоге. СЛОБОДА је соколила, крилатила Србе са обе стране Океана и другде. Разбијала кобне заблуде, подло сковане у кукавичлуку. Притицала побратимски у помоћ страдалницима при уживљавању у вулканско тло након јадовлука и чамотиње  у збеговима. Све живље оживљавала давнашњу витешку прошлост, четнички и заробљенички удео у домовинском прегнућу. СЛОБОДА је доприносила повезивању ослободилачких трзаја, формулисању демократских протеста  и захтева да се тиранија презре и искрчи. Била је убојито оружје против султанске хегемоније, којој је зликовачки било стало да Стари Крај духовно очерупа.

Срећом, све се збило да би се стигло, где се смело наумило. Отуда је утицај СЛОБОДЕ израстао, мелемно деловао на родољубе обострано. СЛОБОДА је зрачила, обавештавала, оружала, оплемењивала, што и данас чини. 

{highslide type="img" url="sloboda/uredjivacki-odbor/djonovic.jpg" width=150 captionText='Joван Ђоновић'}{/highslide}

JОВАН ЂОНОВИЋ

Из ока му је зрачило искуство, а из речи избијала мудрост. Не она књишка, сувопарна, напаљеткована као привела јагода у обраном винограду. Већ наједрала на коренитој, грозданој лози. И једно и друго благо Ђоновић је набрао на свом каменитом друму куда га је судбина провела. Од ране младости до смираја био је учесник у историјским догађајима у земљи и на страни. И то увек у улози неимара, никада плитког посматрача и шићарџије.

У друштву Јована Ђоновића човек се осећао лагодно. Био је увиђаван, одмерен и смеран, уметник у измени мисли и изливу осећања. Никога није оптерећивао обимним знањем, али свак је знао да разговара са мисаоним човеком стваралачког духа. Осећало се да је саговорник извајао свој живот у разнородним поднебљима, која су оплодила његову душу и затрла урођену људску ускогрудост у заметку.

Борба за уједињење Црне Горе и Србије био је његов животни идеал. Све своје младалачке снаге залагао  је за остварење тога далековидог државотворног сна. Никада није презао ни од погибељних тегоба, које би се на том путу испречиле.

Чињеница да је у раној младости делегиран 1912. године да у Америци организује добровољце у Балканском рату, у присној сарадњи са угледним америчким Србином Јовом Радановићем, оцем моје Лепосаве, убедљиво доказује до које је мере углед Јована Ђоновића, као патриотског гласника, дорастао у престоничком круговима на почетку јавног рада.

У међувремену између два светска рата, у Београду, Ђоновић је деценијама предњачио као народни посланик, адвокат, даровит писац, плодан новинар, учесник у толиким видовима културног живота престонице.

Чим је рат избио, ступио је у борачке редове Драже Михаиловића. У емиграцији, Југословенска Влада у Лондону наименовала га је за посланика у штабу ђенерала Де Гола на Блиском Истоку. У Каиру и другде обављао је деликатне дипломатске мисије након успоставе радио везе са Дражином Врховном командом. И енергично се супростављао савезничким политичким скретањима и заблудама. Тај контакт одржавао је годинама. Телеграми, одаслани и примљени, драгоцени су документи за проучавање тадашњих догађаја. Ради бољег увида у ситуацију у земљи, Ђоновић је упутио падобраном и неколико стручних извиђача у слободне српске планине. 

{highslide type="img" url="sloboda/uredjivacki-odbor/fotic.jpg" width=150 captionText='Константин Фотић'}{/highslide}

КОНСТАНТИН ФОТИЋ

Професионалан, даровит дипломата, Фотић је био Амбасадор  Југославије у Вашингтону 1935-1944 године.. Ауторитативан и интелигентан, успевао је да продире у америчке званичне кругове. И да, за време комунистичке владавине у Југославији, оцрњује тиранију. Али, уврежене заблуде о прихватљивом виду комунизма услед тобожњег раскида са Москвом - тоталитарног, перфидног маневра - онемогућавале су његове интервенције.
Та вештачка брана није зауставила Фотића у старању за родни крај. Завидно енергичан, био је импресиван у заузимањима која је зналачки формулисао у својој документованој студији. Даровит говорник наступао је учестано на видовданским конгресима и важнијим зборовањима широм Америке и Канаде.

Стално се борио за ојађени завичај као аналиста у америчкој штампи, која је уважавала његове погледе.

Као члан Српског Народног Представништва, и председник Српског Националног Одбора уживао је углед домаћина у српској и америчкој средини. Улагао је напоре да се Српска Народна Одбрана, Епархија и Савез уједине у ослободилачким стремљењима. Сматрао је да је окуп  Срба спасоносан по Стари Крај. Оштро је нападао разбијаче српске слоге и кукавне средоње, подлаце. Путовао је учестано, далеке стазе нису га замарале. Напротив, даљине су га освежавале, соколиле. Омогућавале му  присност са борцима полетним.

Класичним стилом и наједралим садржајем, Фотићеви уводници у СЛОБОДИ придавали су листу политички значај. И осветљавали замрачене углове званичне политике, која је из наивности или кукавичлука заћорила. У сарадњи био је неуморан. Ретко је СЛОБОДА штампана без његове умне речи. Очински је пратио израст листа и бринуо се за активност Одбране у појединостима. Радознао, није презао од дугих, скупих, телефонских разбистравања… Изданак традиционалне србијанске породице, удостојио се предака, Отачаства. Написао је познату књигу “THE WAR WE LOST - Yugoslavia’s Tragedy and the Failure of the West”

{highslide type="img" url="sloboda/uredjivacki-odbor/plecas.jpg" width=150 captionText='Недељко Плећаш'}{/highslide}

НЕДЕЉКО ПЛЕЋАШ

Млад, полетан, Личанин, авијатички официр, ступио је без оклевања у борбене националне одреде при избијању рата.
Склештен, убрзо је избегао на Блиски Исток, где су се родољуби окупљали за одмазду. Државник Јован Ђоновић, Дражин представник, посланик у штабу ђенерала Де Гола, одаслао је Плећаша падобраном у завичај са саборцем Јованом Трбојевићем. Лет у горде планине био је неописиво опасан. Изискивао је чврсту петљу и хајдучку нарав курира.

И једно и друго својство Плећашу је било својствено. Отуда је подвиг извршен успешно. Падобранци су провели неколико месеци на угроженом терену. Померали су се од једног до другог равногорског одреда. Стратешки прикупљали обавештајне податке, које су радиом достављали команданту.

При повратку на Исток наставио је борбу користећи драгоцено стечено искуство на трновитом терену. Тада, као и раније, Плећаш је убедљиво посведочио своју отаџбинску приврженост и урођену животност. Касније у Чикагу био је на бранику Српства као члан Српског Народног Представништва, изабраног 1947. године о Видовдану. И што је похвално, започео студије на Универзитету где је стекао титулу инжињера. Након  академског успеха на Техничком факултету срећно се задомио са Олгом (Љусом) дивном кћерком угледног београдског адвоката Васића. Изнурен ратним тегобама, рано је преминуо, окончао плодан живот.

Чланци Плећашеви у СЛОБОДИ, осенчени ратним прегалаштвом, били су запажени по обиљу утисака из Отаџбине и оригиналности стила смелог падобранца. Обиловали су изворским подацима о герилском ратовању, замкама непријатеља, о стању у земљи у шкрипцу и о млазу родољубља равногорских устаника.

{highslide type="img" url="sloboda/uredjivacki-odbor/puric.jpg" width=150 captionText='Божидар Пурић'}{/highslide}

БОЖИДАР ПУРИЋ

Негде уочи рата, пре добро пола века, др Божидар Пурић, посланик Југославије у Паризу, приредио је пријем у част “Обилића”, хора београдског Универзитета. Тога дана славна певачка дружина одушевила је “град светлости” својом уметничком интерпретацијом одабраног програма. Речено је тада у једном угледном листу да Марсељеза није никада била боље отпевана. Успех концерта одјекнуо је у јавности уз најпохвалније коментаре о омладинцима и диригенту Ловру Матачићу, директору престоничке Опере. После тријумфа банкет код Пурића био је заслужен и веома успео. Била је то награда певачима и пажња према скупу париске уметничке и универзитетске елите.

Не би се претерало када би се рекло да југословенско посланство није никада доживело веселију ноћ. Стотинак београдских девојака и младића галванизирало је дипломатски дом. Тој младалачкој раздраганости, поред наше универзитетске омладине, понајвише је допринео ондашњи посланик Божидар Пурић. Није било кола у које није момачки заскочио, ни распеване групе којој се није придружио. Просторије су се тресле, одјекивале од попевке, грозданог смеха и брзоплетог ритмичког покрета. Уз све то незаборавно усхићење доживео сам радост при изненадном сусрету са Др. Миодрагом  Ибровцем, шефом катедре француске књижевности на Универзитету у Београду. И писцем докторске тезе, посвећене Парнасовцу Jose-Maria de Heredia, која се у књижевним круговима сматра ненадмашним ремек-делом по документацији и утанчаности естетске анализе.
Било би тешко присетити се човека Пурићева кова са толиким значајним звањима: песник, књижевни критичар, новинар, уредник Америчког Србобрана у Питсбургу, првак Радикалне странке, министар и председник југословенске Владе у Лондону, егзекутивни секретар Српске народне одбране у Америци и члан Српског народног  представништва. Уз све то: зет Николе Пашића, што указује на изузетан углед човека који се удостојио историјске породице. Поред свега наведеног, што заиста задивљује, он је целог живота био веома скроман, духовит, човечно приступачан и поред учесталих тегоба у предпотопски окрутном времену. Утисци Пурићеве посете 1958. године нашем срећно утемељеном дому у Окланду у Калифорнији, очувани су у сећању носталгично запечаћени. У политичким бурама, при невиђеном прелому историје у ратним годинама, он  је увек био доследан и непоколебљив, као и његов сарадник, умни Др. Милан Гавриловић, док се за извесне политичаре тога времена у Лондону то не би могло рећи. При осврту на Пурићев живот, из птичјег лета, види се да је његова битка кнежевски извојевана. И верује се да ће она моћно соколити српска поколења на судбинском друму у будућности.

Приврженост Дражи Михаиловићу његовог следбеника сажето, песнички је изражена у апологији:

У младости један од осветника Косова, биће то и у смрти. Није чуо “гласове” као Орлеанка, али је он сам био глас и одјек косовски, кандило које ће као пламен запалити попало лишће Шумадије, као и све српске земље. Јер Србија, мада од животне стварности издељана, имађаше свега једно чудо и једну неодољиву и страшну мистику: косовску и националну, коју издиже до религије.

Божидар Пурић, многоструко талентован, песник сушаствено, красио је СЛОБОДУ интелектуалним и емоционалним узлетима у стиху и прози обимно.

{highslide type="img" url="sloboda/uredjivacki-odbor/pejovic.jpg" width=150 captionText='Лука Пејовић'}{/highslide}

ЛУКА ПЕЈОВИЋ

Типичан омладинац Црне Горе, досељеник се одмах уживео у америчко-српску средину. Наследно склон родољубивој делатности, убрзо је допро до завидног положаја у Српској народној одбрани, до егзекутивног секретаријата. Његов нагли успон својски су подржавали организовани саборци.
На одговорном  месту Пејовић је дејствовао успешно захваљујући бистрини и урођеној енергији. Активност организације се стално гранала у протицању времена и променљивим условима. Бивала је борбенија, политички зрелија, просветно снажнија. Увек у двојном патриотском прегнућу: америчко-српском и старокрајском. Захваљујући полетном трудбенику месни одбори су изницали, релифна активност јачала, везе са Старим Крајем множиле. Оживљавала се српска славна прошлост, сарадња са званичним америчким круговима продубљавала се смишљеније.

Значајан је Пејовићев однос према Јовану Дучићу, омогућен посредством Михаила Дучића, председника организације. Био је један од бројних пријатеља, обожавалаца, генијалног песника, духовног утемељача Српске народне одбране.

Најзначајнији подухват Пејовића био је усељавање дванаестак хиљада Срба из европских логора. Српска народна одбрана предузела је ту хуману и патриотску акцију у сарадњи са Church World Service и уз помоћ Епархије и Савеза. У Њујорку је страдалнике побратимски дочекивао Милан Обрадовић, неимар Одбране. У Чикагу Лука Пејовић је збрињавао досељенике уз помоћ месних одбора и Митра Булатовића, сарадника.

Захваљујући тој човечној подршци прегаоци су се снашли у Новом Свету, презрели тиранију и одолели завичајној чежњи.

У одмаклим годинама, умировљен, Пејовић је покренуо лист “Српско Јединство”, у коме је стајао на бранику Српства. Његови доприноси СЛОБОДИ у својству члана Редакционог Одбора били су одјек дугогодишњег искуства на америчком тлу и у  послератним кризама. Обимни у локалној боји, моћни у отаџбинском аманету.

{highslide type="img" url="sloboda/uredjivacki-odbor/kokotovic.jpg" width=150 captionText='Петар Кокотовић'}{/highslide}

ПЕТАР КОКОТОВИЋ

У  својим Говорима и Чланцима негде је Цвијић рекао да мало кога паланачки млин не премеље, ако на себе не навуче вучју кожу, па био и јагњеће нарави. Петру Кокотовићу није требало да наступа као курјак. Његова племенита природа била је непробојан штит против малограђанске учмалости, смутње и политиканства.

У људском раду страсти лако плану, понекада се разорно разбукте. Тако, повремено личне размирице поремете прибраност. Разуларене амбиције тада букну, подрију сабраност, закуже средину. На данашњој ветрометини где се људи ковитлају као сламке, ретко се сретао човек његових урођених својстава. Доброта и ведрина, складно испреплетене, одликовале су Петра Кокотовића у завидној мери. Као председник Месног одбора у Чикагу, био је члан Централног и Извршног одбора. Годинама сам осматрао његов осмех без трунке злобног пренемагања, слушао оптимистички поклик при поздраву: Јеси ли га видео!

У превирању и сазревању мисли, лишен ускогрудости, злобе и окамењених погледа на проблеме, Петар Кокотовић је увек био утицајан посредник и мудар саветодавац. У његовом ставу никада није било колебљивости, напраситости, ћудљивости, нити препамети која се, како народ каже, своди на непамет. Све се заснивало искључиво на здравом разуму и демократском увиду у поједине случајеве живота у сталном кључању. Он никада није био јахач на огради, како би се у Америци рекло за превртљивца, нити јадо са седам застава у џепу, како би наши Дубровчани окарактерисали преливоду, средоњу. Његов олимпијски мир омогућавао је да се ускогрудост и грозничавост затру у зачетку. И да се крене напред у раду, тренутно засталом услед људских слабости.

{highslide type="img" url="sloboda/uredjivacki-odbor/bubresko.jpg" width=150 captionText='Петар Д. Бубрешко'}{/highslide}

ПЕТАР Д. БУБРЕШКО

У животном ковитлацу на два континента, једини преживели члан оснивачког Редакционог Одбора СЛОБОДЕ, поодавно сам забродио у десету деценију, благодаран Богу на Његовом давању… У рату, после своје преломне тридесете године, хајдуковао сам, патио у избеглиштву, хапшен у Требињу, Дубровнику, Лападу, Старој Градишци, паклу на земљи, заробљен у Хрватској – увек избављен захваљујући милости Сведржитеља…
Члан пропагандног дела штаба Ђенерала Михаиловића, командант требињског среза, ратовао сам у Херцеговини, Боки Которској и Источној Босни (Вучјаку и Дрежници ). Учествовао у спасавању дванаесторице оборених америчких авијатичара… На Свесрпском Конгерсу о Видовдану у Чикагу 1947. године изабран за члана Српског Народног Представништва… Страдалник у логорима у Аустрији  (Бисофсхофен, Салцбург, Марк Понгау, легендарно национално упориште) и Немачкој (Минхен, сибирски Бад Ајблинг и Ландсхут) до усељења у Америку 1950. године…

У Чикагу хотелски радник (Sherman Hotel), новинар, издавач посмртних  дела Јована Дучића у сарадњи са министром Јованом Ђоновићем 1951. године; потом егзекутивни секретар Српске народне одбране, члан Редакционог Одбора СЛОБОДЕ од 1952 до 1957. године.

У Окланду, у Калифорнији, фабрички радник (Cable Company) у Меривилу; у Минесоти, у Нортфилду, професор Француског у Сент Олаф Калиџу, пореклом норвешкој академској установи. У Канади, у Квибеку где је опстанак породици омогућавала моја супруга предавајући енглески у Бизнис Калиџу. На Лавал Универзитету студирао савремени француски роман (Master’s Degree), довршио студије о Јовану Дучићу…У Тексасу, на Тек Универзитету у Лабаку предавао петнасет  година… Director of Master’s Degree Thesis: L’ Orientalisme de Lecomte de Lisle; Deux Heros existentialistes: Candide et Meursault; Le theme de solitude dans l’oeuvre de Julien Green; Surrealisme: ses origines et sa contribution aux arts et aux letters de France; member of the Doctoral Committee: Ernesto Sabato as a literary critic. American – Serbian Literature.

Мој допринос СЛОБОДИ био би у европском академском искуству, стеченом на студијама у Греноблу у Француским Алпама, нарочито у Паризу, на Сорбони, где сам провео три године као стипендиста Француске Владе након дипломског испита на Универзитету у Београду. И потом понајвише у учешћу у Равногорском  Покрету и чемеру европских збегова… Умировљен 1977. године, окућио сам се срећно са својом домаћицом, Спаситељком, Лепосавом, у калифорнијској питомини, патриотски активан уз ваздашњу подршку своје благородне сапутнице.

{highslide type="img" url="sloboda/uredjivacki-odbor/petkovic.jpg" width=150 captionText='Власта Петковић'}{/highslide}

ВЛАСТА ПЕТКОВИЋ

Угледан београдски новинар одликовао се изузетним својствима у свом знању: бистрином, стручношћу, непристрашношћу и књижевним даром.
У емиграцији је неуморно сарађивао у штампи, учествовао у народном прегнућу одрешито. Због тих завидних особина, стручних и карактерних, Краљ Петар га је наименовао за тутора своме сину Принцу Александру. Годинама је Петковић надзирао и подучавао Краљевог Првенца, који је предњачио у школи и задивљавао својим урођеним способностима.

У то време Српска народна одбрана у Америци припомагала је школовање Принца Александра. Посредник у тој  часној акцији био је његов саветник, талентован и неприкосновено поштен, страсно одан своме Питомцу. Узгред речено, Српска народна одбрана је притицала у помоћ нашим студентима на европским универзитетима у послератним годинама.

Петковић нас је стално и подробно обавештавао о штићенику у Швајцарској, чије су врлине биле уочљиве. Тако, овај поборник је, поред бројних родољубивих заслуга, допринео напретку Династије Карађорђевића, што је историјски знаменито.

Члан оснивачког Редакционог Одбора СЛОБОДЕ, Власта Петковић био је плодан сарадник и уман саветодавац, одан Српској народној одбрани занесењачки. И уживљен у ослободилачку борбу америчких Срба, који су се обилићевски понели у добровољачком подухвату у Првом светском рату. Његово обимно политичко искуство било је драгоцен допринос листу при узрасту у домовинском подвигу. И свеж дах са европских страна, где су Срби витешки војевали под косовским крсташем Равне Горе. Учестана Петковићева сарадња у СЛОБОДИ ширила је новинарску тканину листа. Обавештавала нас о збивањима у српским заједницама, где се србовало заносно. Та изаткана идеолошка спона била је моћан подстицај у домовинском залагању.

{highslide type="img" url="sloboda/uredjivacki-odbor/dragosavljevic.jpg" width=150 captionText='Станко Драгосављевић'}{/highslide}

СТАНКО ДРАГОСАВЉЕВИЋ

Чим је букнуо пожар на Тромеђи, Драгосављевић се одметнуо у хајдуке. Није јалово мудровао као многи јадови. Нити је оклевао у судбоносној одлуци. Злу се одупро свесно, устанички. У Динарској Четничкој Дивизији хероја Момчила Ђујића био је један од најистакнутијих интелектуалаца. Искуство професора и политичка делатност народног посланика придавали су челнику углед и драж. Условљавали његово отаџбинско подвижништво, прометло у неразрешив чвор.

Послератни доживљаји у туђини, Италији и Немачкој, где је у суморним логорима годинама чамио, допринели су његовој зрелости и непресушној енергији. Нешто академско, емигрантско, горштачко зрачило је из његових поступака. И довитљивости у јаду и чемеру, одакле се вешто искобељао. Чврст као камен станац, одолевао је невољама, душманским насртајима и савезничком окорелом равнодушју. Поносио се светосавским наслеђем, које му је прожимало душу Православца.

Просветитељ, народни вођа, заверен и избеглица и ватрен. Равногорац – сва та својства су се слила, ускладила у његовом бићу. И распламсала под окрутним ударима судбе, која га је окрилатила. Обистинило се да нас ништа не охрабљује као голема невоља. Тада изненадно снага навре из петних жила, крши препреке у победном замаху.

Његова улога у СЛОБОДИ, уредничка и сарадничка, била је замашна… Пресађивање животне драме у књижевну баштину било је дирљиво, сугестивно и оригинално. У учестаним чланцима, стилски сажетим, живописним,  васкрсавао је прохујале дане, ратне и избегличке, страначке. Увек уз локалну боју и космополитанску сенку. Драгосављевићеве организацијске идеје биле су плодоносне. Припомагале су асимилацији менталитета опречних средина и раздобља, америчких, старокрајских, ратних, мирнодопских. У органу Српске народне одбране секирачки је сасецао злобу, а врлине окивао у звезде, суочен са хаотичним стањем у земљи и сумрачном свету, предпотопски колебљиву. Измучен ратним и изгнаничким тегобама, упокојио се у тек поодмаклим годинама, не сагледавши остварење свога животног идеала.

Преузето из јубиларног броја «Слободе» поводом 50-годишњице оснивања листа, 1. октобар 2002.г

Штампа Ел. пошта

  • SPC
  • Dijaspora
  • Svetigora
  • Save Displaced Serbs
  • Srbi za Srbe
© 2024 Портал Српске народне одбране у Америци. Сва права задржана.
Joomla! је слободан софтвер објављен под GNU General Public License.