Српска народна одбрана у Америци у Првом и Другом светском рату

Штампа

 Овде ћемо укратко проћи кроз дугу историју Српске народне одбране током историје

Први светски рат: Оснивање Српске народне одбране у Америци 1914. године
Други светски рат и СНО у Америци
Долазак Јована Дучића
Поновно оснивање СНО у Америци 1941. г
Начела СНО
Одјек оснивања СНО
Југоцентар у Њујорку

Први светски рат: Оснивање Српске народне одбране у Америци 1914. године

После победоносно завршених Балканских ратова, српска емиграција у Америци добија нови потстрек за организовање и окупљање. Победа мале Србије и Црне Горе извојевана над Турском империјом није остала незапажена у хришћанској Америци. Дотада, име Србиново познато само америчким интелектуалцима постаје сада предмет разговора и неподељених симпатија свих америчких друштвених слојева. А мала Србија и ЦрнаГора – симболи борбе за слободу.

Ускоро затим долази до Првог светског рата у коме опет Србија и Црна Гора, овог пута удружене против Аустроугарске и Немачке, воде тешке борбе на домаћим огњиштима. И као што су Балкански ратови усталасали редове америчких Срба, тако је и Светски рат подигао нове таласе одушевљења и силно подгрејао наде да ће донети ослобођење и уједињење свих српских земаља у једну јединствену Српску Државу. Нико тада међу Србима у Америци није ни сањао о неком уједињењу са Хрватима из простог разлога што су Хрвати били на страни Централних сила.

Просечна старост нашег емигранта у предвечерје Првог светског рата била је од 25 до 30 година. Дакле, то је била једна млада и снажна емиграција, пуна воље и полета. Међу тадашњим Србима био је леп број познатих српских интелектуалаца, међу којима се нарочито истицао својом научном репутацијом и родољубивим радом професор Михаило Пупин. У јулу 1914 године оснива се Српска народна одбрана у Америци са седиштем у Њујорку. За претседника С.Н.Одбране био је изабран Михаило Пупин.

Ускоро после свог конституисања, Српска народна одбрана образовала је Месне одборе по свим главним местима Америке. Њих 83 на броју. Поред ових локалних огранака Српске народне одбране, било је око 180 других патриотских друштава, која су помагала рад Централног одбора у Њујорку. Значи, да је читаво америчко родољубиво Српство давало своју пуну подршку Српској народној одбрани и њеном пожртвованом раду на прикупљању материјалних средстава за српске рањенике и сирочад. Од почетка рата па до септембра 1917 године, Српска народна одбрана сакупила је $554,445.02 долара, суму, која је у оно време значила врло много. Сем тога, Српска народна одбрана успела је да сакупи више стотина сандука нове и половне робе, која је одаслата браћи у отаџбину.

Али, Српска народна одбрана није се зауставила само на овоме. Поред хуманог рада она је истодобно радила и на организовању добровољачких одреда за Солунски фронт. На овоме послу она је урадила врло много. У прво време, пре него што ће Америка ући у рат, Српска народна одбрана је слала добровољце преко Канаде, која се, као део Британског царства, већ налазила у рату. Иако је овај посао био илегалан, јер се званично Америка још није налазила у рату, она је то гледала кроз прсте и благонаклоно, обзиром да су симпатије Америке од првог часа биле на страни сила Антанте. На овај илегалан начин (преко Детроита и Канаде) отишло је на фронт више стотина српских добровољаца. Уласком Америке у рат услови за прикупљање и одашиљање добровољацамного су се изменили и знатно поправили. Више се није морало радити кришом, јер је сада и званична Америка ишла на руку мисионарима Српске народне одбране, који су обилазили сва српска насеља по Америци и организовали добровољачки покрет. И српске гусле су одиграле не малу улогу у овом послу. Народни гуслар Петар Перуновић, неуморно је обилазио насеља и борбеном песмом инспирисао младе Србе да крећу у добровољце. Било је појединаца који тек беху приспели из Балканских ратова да опет крену у нови рат. Колики су били напори и успех Српске народне одбране на овоме послу најбоље ће показати бројке. Од почетка Првог светског рата па до његовог завршетка, отишло је што илегално што легално преко 17.000 српских добровољаца на Солунски фронт. Овде се мора нарочито истаћи једна чињеница, а то је да је и овај добровољачки покрет као и онај за Балканских ратова, био искључиво српског обележја. О некој Југославији или Југословенству као идеји водиљи није било ни речи.

Кад је у јануару 1917 године Српска мисија стигла у Америку на челу са др. Миленком Веснићем и генералом Рашићем, њу су углавном свуда дочекивали Срби са тек понеким Хрватом-Далматинцем. И као што су се држали по страни у добровољачкој кампањи за Солунски фронт, остајући лојални према Аустроугарској монархији, тако су остали удаљени и од нове југословенске линије коју су Срби стварали. Иако је у Југословенском одбору у Лондону седело неколико Хрвата, иако су претставници тога Одбора били за југословенску линију, они су наилазили на одзив само међу Србима, док су амерички Хрвати остали изван те акције. Међутим, кад су после завршеног рата Нинковић и други почели са хрватском републиканском тезом, они су добили своје следбенике међу америчким Хрватима.

Овај прелаз са српске на југословенску линију, којом се све више кретала званична политика српске владе, није могао остати без утицаја на став Српске народне одбране у Америци. Следствено томе, Срби на челу са СНО и других амерички српских организација, а с њима и већина америчких Срба, прихватили су идеју братства са Хрватима. Тако и цео национално-политички живот Срба у Америци скреће у југословенском правцу.

Други светски рат: Поновно оснивање Српске народне одбране у Америци

Капитулацијом Југославије месеца априла 1941 године, амерички Срби су предузели хитну акцију да оснују један “релиф” комитет за помоћ народу у Југославији. Они су ово учинили у заједници са америчким Хрватима и Словенцима. Иницијатива за ово потекла је од стране Српског народног савеза. Тада се веровало да ће Срби, Хрвати и Словенци заједничким наступом, кроз уједињену хуману акцију, допринети много више окупираној земљи него што би то био случај у појединачним подухватима. У ову сврху управа Српског народног савеза добила је дозволу од Стејт Департмана у Вашингтону да може да сакупља новац и одмах отпочела са великом кампањом широм Америке. Прилоге је убирала под именом “Америчко-Српског Централног Одбора”. Амерички Хрвати и амерички Словенци такође су предузели нешто у истом смислу. После шест месеци рада, састали су се претставници поменутих организација у Питсбургу где је констатовано да су Срби сабрали 53,000 долара, амерички Хрвати, иако бројно три пута већи, свега 600 долара, а Словенци око 1,000 долара. То су били 6-месечног рада у овој заједничкој акцији. Колико су унели искрености и љубави у овај посао Срби, Хрвати и Словенци најбоље доказује величина сакупљених прилога. После овога, дошавши до уверења да је сваки даљи заједнички рад са Хрватима бесмислица, управа С.Н. Савеза наставила је са радом самостално обавестивши чланство по насељима чињеницама. Прикупљену своту од 53,000 долара Српски народни савез је утрошио у одашиљању пакета српским заробљеницима у Немачкој преко Америчког Црвеног Крста и касније преко Српске народне одбране.

Нападом Немачке на Совјетски Савез, 22 јуна 1941, став према Совјетима, како званичне Америке тако и америчке јавности, претрпео је велике промене. Од нападача и Хитлеровог колаборатера Совјетски Савез преконоћ постаје бранилац слободе и демократије пред Хитлеровом најездом. Већ после неколико недеља од почетка непријатељстава на Источном фронту, широм Америке почиње кампања за помоћ Совјетском Савезу. Овом општем таласу помагања нападнутог Совјетског Савеза, придружили су се и амерички Срби. Око 12,000 долара сакупљено је тада за велику “мајку” Русију и предато Совјетском релифу у Америци. Међутим, све руске организације у Америци као и појединци нису дали ниједног цента за помоћ Србима у окупираној Југославији.

Покрет отпора српскога народа под Михаиловићем одјекнуо је изванредно међу америчким Србима. После депресије која је била обихватила америчко Српство након капитулације Југославије, покрет отпора у Старом Крају испунио је срца свих овдашњих Срба поносом и новом вером. У почетку су чак и амерички комунисти поздравили појаву Михаиловића и били врло активни у пропаганди за њега. На Светосавском конгресу у Детроиту, например, могла се видети над бином огромна слика Михаиловића са многобројним паролама унаоколо. Испод слике, са бине, комунистички и прокомунистички говорници величали су Михаиловића и његову борбу, да га ти исти људи, касније, бесомучно нападну кроз штампу и на зборовима. У данима Михаиловићевог успона, амерички комунисти су били направили значке са ликовима Михаиловића, Тимошенка и Мак Артура, као херојима борбе против тираније, да ускоро ти исти људи отпочну са кампањом против Михаиловића. Родољубиво америчко Српство, међутим, остало је до краја доследно у својој привржености и симпатији према Михаиловићу. За родољубиво америчко Српство Михаиловић је био и остао симбол борбе српскога народа за слободу. Па ипак, иако је све више постајало јасно да су у покрету отпора ангажовани само Срби, америчко Српство још увек је било на југословенској линији. То ће трајати све до првих вести из отаџбине које говоре о незапамћеним усташким зверствима.

Долазак Јована Дучића

У лето године 1941 стигао је из Мадрида у Америку познати српски песник и дипломата Јован Дучић. Убрзо по његовом доласку отпочињу припреме за независну српску борбу. Око Јована Дучића почели су да се прикупљају људи од способности, ауторитета и родољуби из Чикага и околине. Присуство Дучићево одмах се осетило. Борба Срба са једне и хрватско издајство и покољи са друге стране, припремили су једно ново расположење код америчког Српства. Вести језиве, скоро невероватне, сустизале су се, а са њима у грудима америчких Срба расли гнев, бол и огорчење. Акција Јована Дучића, који је визионарски наслућивао шта ће се догодити у раскомаданој земљи, постајала је све популарнија и ближа америчком Српству. Ужасни догађаји у отаџбини давали су јој све силнијег маха, а Јовану Дучићусве више права у ономе што је проповедао и говорио.

Дучићева идеја била је да се по угледу на предратни Српски културни клуб у Београду, оснују по Америци слични српски клубови који би целокупан политички и национални живот америчких Срба упутили у правцу борбе коју је српски народ водио у земљи против немачког окупатора и хрватских усташа. Међутим, пријатељи и сарадници Дучићеви сугерисали су му да се уместо клубова оснује Српска народна одбрана, као организација која је у Првом светском рату учинила велике услуге српској борби и била популарна широм америчког Српства, и која би и у овом новом раздобљу српске борб, без сумње, обухватила свеколико америчко родољубиво Српство и постала лучоноша у најтежим данима српске историје. Идеју Српске народне одбране Дучић одмах прихвата и почиње ватрено да је проповеда. У то време вести о масакрирању Срба у “независној” Хрватској постају све одређеније и све ужасније. Четвртог новембра 1941 године “Американски Србобран” излази у црном оквиру за запањујућим документима о хрватским злочинима. Под великим насловом преко целе стране “Американски Србобран” доноси изјаву ерхиепископа од Кантеберија, поглавара Англиканске цркве у Енглеској, који тврди, према извештајима Српске православне цркве, да јеу “независној” Хрватској само до почетка августа 1941године масакрирано преко 180.000 Срба.

Поразне вести из отаџбине, које су наши лондонски кругови прикривали. Изазвале су, као што смо видели, разумљиво огорчење и револт америчког Српства. Више није било сумње у њихову истинитост, ни у то да је “братство” са Хрватима и заједничка велика држава била једна страшна српска гробница. Родољубиво аеричко Српство које је до тих дана веровало у братство хрватске небраће, остало је запрепашћено пред ужасном стварношћу која му је пукла пред очима.

Оснивање Српске народне одбране 1941. г

У таквој атмосфери, долази до конституисања Српске народне одбране у Америци. То је било 13 новембра 1941 у црквеном дому на 1905 Вест Шилер Стрит у Чикагу. Тога дана америчко Српство рекло је своју мушку и српску реч, када је у атмосфери пуној свечаности и узбуђења, основана СНО у Америци и обележено једно ново раздобље борбе коју је америчко Српство водило у току два светска рата. На оснивачкој скупштини изабрана је привремена управа са Михаилом Дучићем на челу. После конституисања Српска народна одбрана је изашла са својим прогласом и програмом који доносимо у целости:

“Цело просвећено човечанство, изложено је данас највећем и најстрашнијем искушењу, у једној страховитој борби, у којој сви народи којима су име и понос одувек били највећа светиња, стоје пред потпуним уништењем од стране грубих диктатора који су ставили насиље изнад права, и тиранију изнад демократије.

Никада у историји човечанства није било таквих страховитих покоља невиних и незаштићених народа, какве данас спроводе ови насилници и њихови најамници. Никада пре нису начела слободе свих народа, самоопредељење и самосталност, била у толикој мери угрожена као што су данас. Милиони слободних народа подвргнути су ропским и најнечовечнијим патњама. Међу овим народима налази се и наш српски народ.

Демонски планови Хитлера и Мусолинија и њихових најамника, угрозили су опстанак демократских народа у тој мери, да је данас више него икад потребан један заједнички, добро смишљен и израђен план за њихов отпор.

Ми Срби овде рођени, грађани или неграђани ове земље, позвани смо, подједнако са осталим демократским народним групама, да учествујемо у борби за опстанак демократских принципа Америке и права свих осталих угрожених народа у свету. И ми Срби који смо у Америци, дужни смо да достојно допринесемо свој удео у будућој заједничкој победи.

Најскорији и најпоузданији извештаји о страховитим покољима у земљи наших отаца захтевају од сваког америчког Србина у чијим жилама тече иста српска крв, да се одазове овоме прогласу и позиву Срба на окуп. Јер не смемо и не можемо нипошто прећи преко најкрволочнијих и најнечовечнијих покоља у историји света, који су извршени и врше се бездушно, над стотинама хиљада невиних српских жртава од стране окупаторских сила и домаћих хрватских изрода и издајника.

Њихов тако систематски спремљен план за потпуно уништење Српства и православља, а нарочито у такозваној независној Хрватској, налаже сваком истинском Србину да учествује у заједничкој акцији на остварењу једне врло потребне и јаке српске организације у Америци. Кроз ову организацију, ми, као слободни амерички грађани морамо уложити све што можемо и што имамо, па чак и своје животе, а поготово морамо показати своју пуну лојалност овој земљи и осталим савезницима у борби за потпуно уништење хитлеризма, нацизма, фашизма и усташтва.

Обзиром на ово судбоносно доба и на неизмерне жртве милиона народа: Велике Британије, словенске Русије, Срба, Пољака, Чеха, Грка и осталих савезника, као и обзиром на нашу лојалност према демократским принципима Америке и према њеном великом вођи, претседнику Рузвелту, ми Срби у Америци обавезно се удружујемо у организацију, која једино може да успешно допринесе део сарадње Српства као целине за општу ствар и за општи демократски идеал…”

Начела

1) Српска народна одбрана у Америци стоји лојално уз Сједињене Државе Америке, америчку конституцију и председника Рузвелта и помагаће безусловно сваку његову акцију за одбрану Америке и за пораз диктаторских сила.
2) Српска народна одбрана у Америци помагаће морално и материјално српски народ у Отаџбини.
3) Српска народна одбрана у Америци прикупљаће новчану и другу помоћ за витешку српску војску и славне српске четнике, који данас са надчовечанским напорима дају најдостојнији пример, како се ваља борити за свој народ, своју државу и свога краља.
4) Српска народна одбрана у Америци радиће на учвршћивању и одржавању пријатеских веза између америчке демократије и наше поробљене и у крви огрезле отаџбине и сарађивати са америчким и савезничким организацијама и установама, које раде за исту сврху и у истом правцу.
5) Српска народна одбрана у Америци даваће свету нужна и објективна обавештења о херојској борби српског народа за очување своје слободе и својих земаља и бранити неоспорна етничка и историјска права Срба на Балкану. Такође, она ће настојати да упозна српски народ са демократским начелима и великом културном и економском снагом Сједињених Америчких Држава, као и са великом љубављу овога народа за успехе српског оружја у заједничкој борби.
6) Српска народна одбрана утицаће кроз своје Месне одборе: да се Срби у Америци, у својим мођеусобним односима, држе начела узајамне трпељивости, узајамне помирљивости и узајамног братског помагања, као што је то увек бивало у критичним данима, а такође, настојање да пружи братску сарадњу свим постојећим српским верско-националним и културно-просветним организацијама и установама у Америци, које већ годинама раде за општу српску ствар.

Срби и Српкиње,

Света је дужност сваког Србина који ступи у Српску народну одбрану, да уложи и жртвује себе без и најмањег оклевања у борби за свеопшти идеал слободе и људских права целог човечанства, и да кроз Српску народну одбрану, уједињени као српски народ, посведочимо своју славну историску прошлост, увек везани за највиша начела хришћанства и цивилизације.

За Великог Председника Рузвелта и нашу нову домовину Америку, за Краља Петрa Другог и стару Отаџбину!”

Одјек оснивања Српске народне одбране у Америци

Оснивање Српске народне одбране у Америци изазвало је двојаку реакцију. На једној страни амерички родољуби прихватили су СНО са одушевљењем и неподељеним симпатијама. Оснивање СНО дошло је као олакшање иза година лутања и неодлучности, као решење после једне очајне недоумице, као први одлучан корак на опробаном српском путу. Оснивање Српске народне одбране у Америци значило је потврду родољубима да ће борба коју су повели српски четници у Отаџбини бити помогнута свим расположивим средствима. И ово је оснивање СНО поздрављено кроз српску штампу у Америци низом чланака, дотле је на другој страни изазвало жестоку реакцију свих непријатеља Српства. Комунисти, Хрвати, тзв. Југословени и најзад филокомунисти из тадашњег Стејт Департмана, нашли су се удружени у борби против Српске народне одбране и дејствовали сваки на свом пољу, као по договору.

Комунисти окупљени око “Слободне Речи” претстављали су највећег отвореног непријатеља СНО. Преко свог листа и својих повереника у народу, водили су једну добро смишљену кампању, називајући СНО велико-српском и фашистичком организацијом, која штети општем ратном напору Америке. У то време амерички Стејт Департман био је инфилтриран комунистима и про-комунистима. Претседник Рузвелт био је велики поборник пријатељства са Совјетским Савезом. Он је веровао да ће својим демократским и благонаклоним наступима према совјетским властодршцима утицати на њихову добру вољу и омогућити стварање једног пријатељског и срдачног односа, што се, као што је и целом свету познато, Америци грдно осветило на крају Другог светског рата и та заблуда јој се још увек и све више свети. Комунисти око “Слободне Речи”, под таквим околностима, имали су све услове да се добро пласирају код многих тадашњих државних функционера и да на њих утичу у много којечему. Филокомунисти Стејт Департмана више су веровали комунистичким агентима него националном свету око Српске народне одбране. Колико се у овоме ишло далеко најбоље илуструје факат кад је Хенри Валес, потпретседник Сједињених Држава, после једног великог америчког збора у Питсбургу, дошао у везу са “прогресистима” око “Слободне Речи” и том приликом изјавио да се радује што се налази у кругу поборника “прогресивне” демократије!

Комунистичка кампања против СНО постала је нарочито бесомучна после вести о сукобима на терену између Михаиловића и Тита. Као заштитиница ђенерала Михаиловића и српских четника, Српска народна одбрана је морала да издржи борбу не само противу релативно мале групе комуниста око “Слободне Речи”, него исто тако и противу свих америчких комуниста са којима су ови први били удружени истоветношћу гледишта и идеја. Тако, например, комунистички “Дели Воркер” обарао се врло често на ђенерала Михаиловића и Српску народну одбрану као његову заштитницу пред америчком јавношћу.

Стожер свих филокомуниста словенског порекла у Америци био је Луј Адамић, познати новинар и публициста. Адамић је, као новинар и публициста, имао приличан број пријатеља и једномишљеника у тадашњем Стејт Департману, код којих је, исако сасвим површан у познавању европских проблема, важио као експерт за тај сектор америчке спољне политике, специјално према Југославији. Захваљујући овим везама са америчким филокомунистима, утицај Адамића на спољну политику Америке био је несумњив. У својим многобројним чланцима Адамић је од самог почетка пледирао на Тита, истичући у свакој прилици његов “прогресивизам”, који је много импоновао америчким филокомунистима и “прогресивистима” из Стејт Департмана. Луј Адамић, као стари србофоб, био је уједно и први амерички новианр који се оборио на Михаиловића. Пишући најпре са омлаоважавањем о ђенералу Михаиловићу у намери да га депласира код амричке читалачке публике, Адамић је тврдио да Дражину војску није никада видео ни један страни дописник и да је она само обичан мит. У америчком часопису “Сатурдеј Евенинг Посту” од 19 децембра 1942 године, Адамић је назвао ђенерала Михаиловића издајником и колаборатером. Од тога датума отприлике почиње отворена кампања у филокомунистичким делу америчке штампе против ђенерала Михаиловића. Као србофоб по убеђењу, Адамић је морао да дође у сукоб и са Српском народном одбраном, која је у свакој прилици неоступно бранила ствар српских четника и српску борбу у земљи. Али Адамић се није ограничио само на бору против ђенерала Михаиловића и СНО. Он је директно настојао да преко својих једномишљеника у Стејт Департману спречи даље излажење “Американског Србобрана” да би онемогућио даљу акцију Српске народне одбране преко савезног органа. У току своје кампање Адамић је у очима многих угледних Американаца постао један од главних комунистичких вођа у Америци. Конгресман Сједињених Држава Фред Ч. Базби, например, рекао је за Адамића на једном великом патриотском збору америчких ветерана у Гери, Индиана, 2 априла 1944: “Ја понављам и овде, госпође и господо, оно што сам рекао у Конгресу, да је Луј Адамић много опаснији за нашу конституцију него Ерл Браудер (шеф комунистичке партије у Америци)”. А тај исти Адамић био је врло чест гост Беле Куће у Вашингтону, где су га сматрали стручњаком за југословенска питања и за Балкан уопште! Отуда је дошао први политички ударац ђенералу Михаиловићу и његовом покрету, премда је истина да је Винстон Черчил био тај који је на лицу места извео срамну издају и ликвидацију Дражиног покрета.

Али комунисти и филокомунисти нису били једини непријатељи Српске народне одбране. Амерички Хрвати, окупљени око својих листова и својих католичких попова, придружили су се овим нападима. Кад је требало ударити на Србе они нису бирали средства. Исконска мржња према Србима везивала је подједнако и мачековце, и франковце, и усташе, па су сви они према Србима свуда иступали солидарно.

Писање хрватских листова против Српске народне одбране и “Американског Србобрана” и логична реакција Срба на хрватску кампању, нису остали незапажени у змаеричким званичним круговима. Америка је била у рату. Њено вођство је настојало да све супротности, које су постојале између појединих народносних група, изравна и изглади да би Америка, јединствена и без икаквог унутрашњег врења, далал максимум доприноса у ратном напору слободних народа. Тако се догодило да је елмер Денис, директор канцеларије за ратне информације Стејт Департмана, позвао писмом од 26 августа 1942 извесне америчке Србе, Хрвате и Словенце да дођу у Вашингтон 18 септембра 1942, на конференцију ради договора “како да се створи хармонија између српске, хрватске и словеначке групе за што тешњу сарадњу у циљу коначне победе Америке”. На тој конференцији, после подуже дискусије, поставило се питање лојалности Америци.

Хрватски и словеначки претставници пристали су одмах да потпишу резолуцију, док су српски претставници одбили да то учине са мотивацијом да Срби никада и ни у једној ситуацији нису били нелојални према Америци, па би потписивање једне овакве изјаве могло бити схваћено да је српска лојалност доведена у сумњу, а тиме српски понос погођен.

Ово је био само један детаљ из низа многих других који илуструје тешкоће на које је наилазила Српска народна одбрана и друге српске организације у својој борби за Српство…

Југословенска влада у Лондону, од првог дана свога бекства из земље трудила се да прикаже иностранству неку тобожњу истоветност судбине која је задесила Југословене: Србе, Хрвате и Словенце, после Хитлеровог упада у Југославију. Сви Владини напори и кораци били су усмерени у томе знаку. Иако су чланови Владе знали право стање у отаџбини, иако су били добро обавештени о усташким зверствима на једној и о борби српског живља под Михаиловићем на другој страни, они су затварали очи пред тим фактима и иностранству пружали бајке о борби “југословенског” народа. Српске тековине и српску борбу разводњавали су југословенством, да би пред иностранством ту борбу претставили као ратни напор Југославије, солидарне против немачког нападача у свим својим деловима, у Србији као и у Хрватској. Са друге стране говорило се о Србима да је савезничка неотступна жеља да се иступа југословенски. На тај начин, обмањујући савезнике да је српска борба у исто време и хрватска, дакле југословенска, а српске борце да се таква политика мора водити, јер је желе савезници Југословенска влада је дошла у оштар сукоб са америчким Србима, који су кроз Српску народну одбрану и преко “Американског Србобрана” популарисали борбу ђенерала Михаиловића као српску, а не југословенску. Да би идеју југословенства ободрили међу америчким Србима, Хрватима и Словенцима и отклонили утицаје које је вршила СНО на српске масе у Америци и на америчко јавно мњење, Југословенска влада је била одлучила да у Њујорку формира једно пропагандно тело, које ће идеју југословенства омилити америчким “Југословенима”. У ту сврху Влада је формирала по злупознати “Југоцентар” у Њујорку и на њега потрошила огромну суму новца.

“Југоцентар” у Њујорку

У апартманима фамозне куће Франа Петриновића, на 812 Фифт Авнењу у Њујорку, формирао се противсрпски “Југоцентар”. Његове компоненте биле су двојица-тројица случајних министра без портфеља и неколико новинара компилатора чија је оригиналност лежала једино у томе што су срспску борбу “кориговали” у југословенску, а српске четнике у “југословенске” или “наше”. Мисија “Југоцентра”, са Богољубом Јефтићем и Богданом Радицом као уредником “Билтена”, сводила се, дакле, само на приписивање југословенског карактера српским борцима. Задатак “Југоцентра” био је углавном да утиче код разних новинарских агенција, радио коментатора, уредника дневних листова и угледних јавних радника, да се извештаји о борби српских четника прекрсте у борбу југословенских четника и свуда где би били споменути Срби да уз њу буду споменута и друга дваогранка “троименог ” народа.

Да би показао неко тобожње јединство “југословенског” фронта против окупатора “Југоцентар” је упоређивао Дражу са Мачеком и истицао велике Мачекове заслуге, у намери да код необавештеног света створи утисак о истоветности судбине српског и хрватског народа.

На своју антисрпску пропаганду “Југоцентар” је потрошио, према најскромнијем прорачуну, око 500,000 долара државног новца у току свог једногодишњег рада. И док су српски борци у отаџбини гладни и жедни, рђаво одевени и слабо наоружани, водили борбу против немачког завојевача и својим жртвама стварали онај напредни престиж који су разни мисионари, југоцентраши и политичари у Лондону уживали пред иностранством, доотле су ови други дискредитовали српску борбу, изврћући њен смисао нетачностима о југословенском отпору. Када су нестале паре, угасила се свећа “Југоцентра”. И као једини резултат многих потрошених пара и гомиле просутих неистина, остала је код америчких Срба само јена рђава успомена на југоцентраше и неке мисионаре, који се попут Боже Марковића, некадашњег министра Југославије, нису стидели да кажу: “нека Хрвати покољу још 360.000 Срба само нека победи идеја Владе”. (“Американски Србобран”, од 13 августа 1942).