Nijedan Srbin, to dobro znam, nece da upadne u gresku i da misli da je tek 1908 kroz Narodnu odbranu srpski narod izrazio gotovost da se brani i da se bori za svoju slobodu i ugrozene interese. Spremnost na zrtvu i gotovost da se lati oruzja, da se brani od svakoga ko se drzne da udari na njega, srpski narod odnegovao je uporedo uz drugo plemenito drvo - slobodu. Zelja za slobodom bila je i ostala je jedno od znacajnih pokretackih snaga srpskog zivota. A kad je u svom zabranu vec gajio ovo drvo, onda je morao da bude spreman i da cuva to drvo da ga dusmanska ruka ne posece. Srpski narod vrlo rano znao je sto je drzava. Bio je ponosan kad je imao, a kad bi je izgubio brzo je prezao da je vrati. Skoro celo vreme, trinaest i po vekova, srpski narod je morao da brani drzavu i slobodu, da bude na neprekidnoj strazi kraj kamena medjasa, da strada, da slusa teske vapaje, koji su se izvijali iz grla: "Aoh! Avaj! Jaoj!" Srpski narod nije, kao neki narod usred Evrope, predavao na tanjiru svoju drzavu zavojevacu. Nikad se nije s neprijateljem pogadjao. Srpski narod ni za trenutak nije bio u nedoumici, pa da se zbunjen i u cudu pita za koga i zasto ima da se bori. Znao je tacno da ima da se bori za sebe i za slobodu. Srpski narod dobro je znao sta treba odgovoriti na stihove Alekse Santica:

Sto pucaju na guslama strune?
Sto se tresu grobovi otaca?
Sto se gore jadovanjem ore?
Sto nam placu na izvoru vile?

Zato sto nema slobode.

A nesrecna sudbina primorala je srpski narod da se brani od prvih dana svog dolaska na Balkansko poluostrvo. Koliko su puta kretali protiv njega Vizantinci? Koliko se puta zaletali Bugari? A Madzari, Austrijanci, Nemci? Zar nisu i Tatari proletali i pustosili i za svoj i za tudj racun? U jednom trenutku nabujali Drim bio je savenik protiv Tatara a glava njegovog staresine Crnoglava doneta na koplju kralju Milutinu bila je znak da je opasnost minula. Zar krstasi vodjeni onako hriscanskim pobudama, nisu, prolazeci kroz Srbiju, bacali svoje otrovne strele i na Srbe? U pogovoru svog Zakonika vajkao se car Dusan kako je djavo odjednom podigao na Srbe "sedam careva".

Nailazila je turska opasnost. Videci kolika se sila krece, na nekoliko dana pred odsudnu Kosovsku bitku, brizni prepisivac knjiga Bozidar stigao je da posalje u Pec episkopu samo nekoliko reci: Da znas da je dosao car (turski) na Sitnicu! Atih istih dana nezaboravne 1389 vlastelin Vlatko Hranotic porucivao je Vuku Brankovicu: Da znas da su se Turci okupili na Vladovu kod Morave!

A onda su dosla "ljuta i preskrbna vremena", "mnogostradalna vremena", kad je nastajalo "zapustenje sve srpske zemlje". Nisu se jednom ustremile "zveri nesite" na Srbe, nemilice pustosile zemlju i ubijale ljude, ili bi im ostavile zivote da bi ih odvodile u roblje, ili odvodile decu da od njih nacine janicare, ili otimale zene i devojke za svoje hareme. "I ne bi zla koje nisu pocinili".

Knjiga srpskih jada bila bi vrlo debela da smo stigli u nju da upisemo sve teske boli, svaki vapaj i vrisak. Krajem 17. veka zabelezio je dobri daskal Atanasije: "No sto bi posle, slusaj da ti pricam?" Veliki broj nije smatrao da treba zapisivati, drugi nisu znali da zapisu, a treci nisu smeli. Bojali su se da pomenu cak i svoje ime, pa su ga uvijali u tajanstvenost i ostavljali potomcima da ga odgonetnu.

Ne bi trebalo imati pred ocima samo nevolje koje su dolazile od Turaka. Srbi ne smeju da zaborave da su imali neprijatelje i u Austriji i u Nemackoj. Knez Aleksa Nenadovic ocekivao je da ce biti nekakve pomoci za Srbe od Austrije. Razocaran, kad je video da se nade nece ostvariti, u grcu srca procvilio je: "? nemam pisara ni drugih ucenih ljudi, no cu ici od manastira do manastira i kazivati svakom kaludjeru i popu da u svakom manastiru zapisu: da vise nikad ko je Srbin Nemcu ne veruje". Taj bol zbog prevarenih nada upisao je i sastavljac Tronoskog letopisa: "? i u malo vremena trikrat jesu Nemci srpski narod izdavali i Turkom pod sablju predavali, predao ih Bog dijavolu u vecnu muku!" Da li bi se uzdao knez Aleksa Nenadovic u austrijsku pomoc da mu je kojim slucajem bilo poznato gledanje Austrijanaca na Srbe? Kad je ono, izmedju Pozarevackog i Beogradskog mira (1718-1739), Severna Srbija bila, umesto pod turskom, pod austrijskom okupacijom, poslao je car Karlo VI naredbu austrijskom komandantu Beograda. U naredbi se, izmedju ostalog, kaze: "Ima da vazi kao pravilo da se Srbi svedu na sto manji broj; ovo mora zanavek da ostane nepromenjivo". Srbi imaju da kazu: ovo mora zanavek da ostane zapamceno! Ko se na ovom mestu nece opomenuti skoro doslovne naredbe iz kobne 1941? A i te godine bilo je Srba koji su verovali da treba drzati s Nemcima i koji su tvrdili da Nemci niti imaju neke neprijateljske niti neke zavojevacke namere. Obavesten da se Srbijom siri ustanak, Adolf Hitler zatrazio je od Vilhema Kajtela da spremi naredbu za stanovnistvo na okupiranom zemljistu. Da bi zastrasio okupirane, Kajtel je uneo u naredbu da ce se iz redova okupiranog stanovnistva za jednog ranjenog Nemca streljati pet, a za jednog ubijenog Nemca streljati deset gradjana. Hitleru se ucinilo da je Kajtel bio odvise blag, pa je licno ispravio Kajtelove brojke: da se strelja za ranjenog Nemca pedeset, a za ubijenog sto gradjana. Kada je (25. septembra 1941) komandant Srbije franc Beme objavio ovu naredbu, dodao je svoju napomenu: "Za celu srbiju ima se stvoriti zastrasujuci primer, koji mora najteze pogoditi celokupno stanovnistvo".

Potpuno je prirodno da se u ovakvim prilikama, gde opasnost vreba na svakom koraku, gde se ljudima oduzima sloboda i skidaju glave sa ramena, kuce pretvaraju u zgarista a zemlja u pustos, ljudi moraju da se brane. Sa osecanjem slobode i izmirenjem da za tu slobodu treba dati i najvecu zrtvu, srpski narod ulazio je u borbu sa svakim, bez obzira koliko jaci bio, ako bi mu udario na ovu svetinju. Duge patnje iziskivale su duge odbrane, a te neprekidne odbrane stvorile su legendarne primere. Nova pokolenja upirala su oci u primere iz davnina i slusala poruku da neprijatelja smeju da puste samo do medje:

I samo dotle, do tog kamena,
Do tog bedema -
?
Drznes li dalje?
cuces gromove ?
Cuces u borbe strasnoj lomnjavi:
"Otadzbina je ovo Srbina!"

I nikad se taj kamen medjas nije gubio iz vida!

Poziv kneza Lazara na veliku zrtvu sacuvao je u prozi patrijarh Danilo, pa je odatle usao u stih. A knez Lazar govorio je uoci bitke na Kosovu: "Ne treba ustuknuti pred smrcu, jer je to za Hrista i za dobro otadzbine. Bolja nam je u podvigu smrt, nego sa stidom ziveti! Bolje u boju poginuti, nego neprijatelju dati pleca. mnogo smo poziveli za svet, sad treba da se postaramo da primimo stradalnicki podvig, da vecno pozivimo na nebu? da se upisemo u knjige zivotne. Ne stedimo svoja tela u borbi, da bismo od onoga koji ocenjuje podvige primili svete vence!" Na ovo su ljudi odgovorili: "Umrimo da vazda budemo zivi!" Ne stedimo svoje zivote, da bismo posle ovog bili zivopisni primer drugima! Imamo da se borimo s Ismailcanima. Uzimamo breme predjasnjih vojnika koji su kod Hrista, da se Hristom proslavimo?" Kad je telo kneza Lazara preneto iz Pristine, knjeginja Milica je gorko ridala. U ovom bolu pricuo joj se glas samog Kneza: "Ne budi vise tuzna zbog mene! ? Bolja nam bi pohvalna smrt, nego s porugom zivot!..." Zar skoro isti odgovor na pitanje kako treba postupiti nisu Srbi culi sasvim nedavno? Celokupan smisao srpskog shvatanja morala izrazio je 27. marta 1941. patrijarh Gavrilo: "Ako je ziveti, da zivimo u svetinji i slobodi; akoli je mreti, da umremo za svetinju i slobodu, kao i mnogo miliona proslavljenih predaka nasih!" Ove reci kazao je patrijarh Gavrilo. A to su stvarno bila samo usta velikog patrijarha. Osecanje je poticalo iz dubine srca svakog Srbina, koji je znao kako su u ovakvim prilikama odgovarali Srbi i kad je turska ordija pala na Kosovo i kad je Austro-Ugarska uputila ultimatum. Srpski narod imao je ili da primi ono sto mu se namece, a sto he protivno celokupnoj njegovoj proslosti, ili da prkosno podigne glavu pred do zuba naoruzanom silom i da se spremi da opet sebe prinese na zrtvu.

Srbi su znali da imaju da brane svoju rodnu grudu. A u vladaru gledali su zastitu i vodja koji ima da stoji na celu odbrane. Vladar mora da bude zdrav i sposoban fizicki, jer je tako narod siguran da ce se "na strasnome mestu postojati". Za kralja Dragutina kazuje se u njegovom zitiju da se brinuo "kako da brani i stiti zemlju otacastva svoga od nailaska i nasilja inoplemenih naroda". I zato su ljudi, kad su saznali da nesrecnim padom s konja Dragutin prelomio nogu, bili zabrinuti. Njihova prva misao bila je: "sta ce se desiti kad neko od okolnih careva sazna za ovu nesrecu". Moze da zarati i "mi cemo nasilno potpasti pod ruku tudjinca". Dakle, sigurnost slobode dovedena je u pitanje. Valja se boriti. Kad je predavao bratu presto, kralj Dragutin mu je rekao: "A ti, dragi moj ljubimi brate, ? kraljuj i brani otacastvo svoje od nasilja onih koji vojuju protiv tebe".

Ono prihvatanje bremena ranijih boraca, na koje je knez Lazar podsecao pred bitku na Kosovu, ostalo je u amanet njegovom narastaju od starijih. Ta obaveza da se dragoceno breme slobode odbrani preneta je na one koji su dolazili za kosovskim pokolenjem. Tako se prenosilo sa pasa na pas. Srbi su dobro znali ne samo da ne smeju da ostanu postidni pred precima, nego da ne smeju da zaborave da je odbrana zemlje sveta duznost, koje niko nije razresen. Ljudi su cvrsto verovali da u borbi za odbranu slobode nisu sami. Oni su znali da iza njih stoje brojni svetitelji, koji sad pomalju da se zemlja odbrani. Dva stara srpska ljivotopisca, Stevan Prvovencani i Domentijan, opisuju dogadjaj pred bitku kod Pantina, kad je Nemanjin brat posao protiv Nemanje. Svestenici u crkvi sv. DJordja u Zvecanu "ucinise svenocno stojanje i jutarnju sluzbu i potom svetu i bozanstvenu liturgiju". Umorni od tolikog bdenja, prilegli su. Jednom svesteniku javio se u snu vojnik na konju. Prestraseni svestenik, u snu, pitao je vojnika ko je i saznao da je sv. DJordje, koga je Bog poslao da pomogne Nemanji.

Ubrzo kad su Srbi dobili svetitelja od svog plemena, ocekivali su pomoc od njih. Vec je jeromonah Sava prinosio molitve svome ocu sv. Simeonu Mirotocivom, smatrajuci da ovaj svetac "stece sebi dobar red gore u prenebesnoj obitelji ? i Gospodom predano mu stado hoteci i posle smrti sacuvati". Sv. Simeona je prizivao u pomoc Sava kad je hteo da odbrani zemlju od Streza. Sv. Simeonu kraj njegove rake molio se njegov sin Stevan da mu pomogne u nevolji. Kralj Milutin, kad su ono bili naisli Tatari na Srbiju, molio se sv. Simeonu za pomoc "? jer ako hoces, moguce ti je!" A kad je i Sava postao svetac, molitvama se trazila i njegova pomoc. "Pozuri se, Savo sveti, i pakosti izbavi nas, jer jadi veliki i ratni rane tvoje drze!", zavapio je jedan kaludjer iz nedavno zavrsene Mileseve, u koju je preneto telo sv. Save. Svetogorski jeromonah Teodosije pisao je kako sv. Simeon Mirotocivi i sv. Sava "srpsku zemlju utvrdjuju i od najezde protivnika braneci cuvaju". U ozbiljnom trenutku, ova dva svetitelja poveli su srpsku vojsku. I jos u 13. v. taj isti Teodosije zabelezio je kako su vojnici govorili: "Videsmo svetog Simeona i svetog Savu kako pred nama u vojsci jezde". A vise od sest stotina godina docnije srpski vojnici imali su slicna vidjenja. Posle Kumanovske bitke (1912) govorili su vojnici kako su kao vodja videli u oblacima Kraljevica Marka na konju. I u borbama pred Prilepom srpski vojnici verovali su da ih predvodi sam legendarni Kraljevic Marko i niko nije zeleo da se pokaze kukavica na domaku Markovog Prilepa. Oko Studenice bilo je 1915 rasireno uverenje da su Nemanja i Stevan Prvovencani izisli iz svojih grobova i "otisli da spasu srpsku vojsku".

Kad je knez Lazar odlucio da ostavi "ostavi visinu zemaljskog gospodstva" i da se "sjedini s vojnicima Nebeskog cara", polazeci u boj imao je kao "tvrde jemce" sv. Simeona i sv. Savu. A posle mucenicke smrti na braniku otadzbine, postao je i on svetac cija se pomoc prizivala. Monahinja Jefimija preklinjala je ovog novog srpskog mucenika i svetitelja: "Dodji nam u pomoc, ma gde da si!"

U bojevima su se razvijale zastave na kojima su bili prikazivani likovi svetitelja. Grof DJordje Brankovic u svojim Slaveno-srpskim hronikama donosi razgovor cara Dusana s vlastelom kod manastira svetih Arhandjela na Bistrici i pod glavnom zastitnom zastavom carstva. Na zastavi na jednoj strani bio je izvezen lik sv. Arhistratiga Mihaila. Ni za taj sastanak ni za takvu zastavu nema izvorne potvrde. Sastavljac narodih pesama znao je da su postojale zastave sa svetiteljskim likovima, pa je takvu zastavu s likom sv. Jovana vezao za ime Stevana Musica, sestrica kneza Lazara. Kada su Srbi 1594 digli ustanak u Banatu, imali su na svojim zastavama lik sv. Save.

Cela srpska istorija samo je jad i nevolja, "placi ridanije", i neprekidna borba da se odbrani sloboda i ne stukne pred prosloscu. I ukoliko su napori bili tezi i zrtve brojnije, utoliko je ponos bivao veci posle postignutih uspeha. Posle uspeha u Prvom ustanku zna se za onu prkosnu poruku Milenka Stojkovica Hafiz-pasi kako mu ne dozvoljava da predje preko Pozarevacke nahije. Smatrajuci Srbe svojim podanicima, zatrazili su turci od njih za borbu protiv Rusa dvadeset hiljada vojnika. Na to ih je (marta 1807) predsednik Srpskog upravnog saveta Sima Markovic otpozdravio: "Srbija smatra sebe kao nezavisnu drzavu, nikakva danka ne pristaje dati, niti ce dizati oruzje na svoju jednovernu bracu i saveznike!" Nista manje ne odise ponosom poruka kneza Milosa Sultanovom delibasi pred bitku na Pozarevcu: "Ti moze biti imas kuda i na drugu stranu, ali ja zaista nemam kuda, nego mi valja ovde mreti!"

Kad su tekovine Prvog ustanka bile dovedene u pitanje, kad je gradobitni oblak poceo da se nadvlaci Srbijom, poslao je (21 juna 1813) Karadjordje ocajni vapaj Milosu Obrenovicu, pozivajuci na odbranu najsirih razmera. Karadjordje je porucivao da svi u ovom ozbiljnom casu ostave svoje poslove - trgovci, zanatlije, zemljoradnici i jednodusno "svi i staro i mlado da ustanemo i da se od neprijatelja branimo". Turska sila nadvladala je, ali se vec posle dve godine Srbi, koji se ne mire ropstvom, dizu na oruzje.

I posle toga bilo je primera, uzvisenih i velicanstvenih, kad je ceo narod ustajao da se od zla brani i da gine za slobodu. Ona odbrana 1914 i 1915, gde se u bukvalnom smislu reci svaka stopa krvlju zalivala, ostala je zanavek nauk. Bilo je ljudi iz redova srpskih prijatelja koji su izvesne srpske odluke nazivali samoubilackim. Da bi "sluzili casti i imenu" i potvrdili belegu do koje su se stariji dobacili, Srbi su dali odgovor 27 marta 1941. Ubrzo, pod djeneralom Drazom Mihailovicem Srbi su poveli novu borbu za slobodu, i ne trudeci se vise da prebrojavaju zrtve.

***

Na granici stoji kamen medjas s natpisom: "Sloboda ili smrt!" Kraj medjasa srpski narod na vecnoj strazi, spreman za odbranu. Samo sin dolazi da smeni oca, cutke i bez pogovora. Dvoumljenja nema. Razvodnik nije potreban, jer se zna gde je mesto. Niti treba stari strazar da kaze novoj smeni sta joj je duznost. Nova smena je na bezbroj primera naucena.

Zemljo nasa, mukom namucena!

London, na Cveti 1961