Др Душан Т. Батаковић
Косово и Метохија:
Између мита и реалности
У Букурешту је у јуну 1999. изашао румунски превод књиге др Душана Т. Батаковића "Косовске хронике" коју је, на енглеском језику, оригинално издао београдски издавач ПЛАТО у лето 1992. Књига је доживела значајан успех у међународној научној и политичкој јавности, а посредством Интернета доступна је великом броју читалаца. Предговор румунском преводу написао је угледни румунски академик, историчар Дан Бериндеи. Овде доносимо предговор писца, Душана Т. Батаковића, румунском издању, написан почетком ове године.
Балканска историја је заиста богата супростављеним тумачењима историје: од античке прошлости до онога што се десило пре неколико дана, све се објашњава, правда и разрешава позивањем на историју. Та страст за историјом и историјском легитимизацијом непосредних политичких циљева, резултат је дугог периода колективизма коју су најпре наметнуле Османлије, а затим и комунисти где се свако појединачно право изводило из колективних права. Период раздвојен са два колективизма, био је епоха национализма, с никад до краја превладаним националним романтизмом. Супростављене слике прошлости, фиксиране у локалној визији, ограниченој уским националним хоризонтима, данас се преносе на политички план као легитимни и мобилизаторски елементи националне идеологије. Путем медија, таква се слика, затим преноси у медије како би се одређени национални циљеви саобразили владајућем политичком дискурсу у међународној заједници.
Књига "Косовске хронике" била је покушај аутора да се, с ослонцем на расположиве историјске изворе, јасно одреде етапе историјског развоја, идентификују упоришне тачке сукоба, и прикаже сва сложеност међуетничког, верског и политичког антагонизма који у последња три века оштро раздваја Србе и етничке Албанце. Посебан нагласак стављен је на доба национализма, који у позадини има верско ривалство, али и на доба комунизма у којем су стари спорови добили једну нову врсту колективистичког легитимитета. Стара навика Балканаца да се сматрају жртвама историје или неког од грамзивих суседа, и код Срба и код Албанаца имају дугу традицију. Писац је сматрао за потребно да укаже и на различите врсте митологизације прошлости која је, на обе стране, имала значајне политичке последице. Како је садашњост, с брзином догађаја који се смењују, стално надрастала способност историчара да апсорбује нове феномене, можда је упутно да се, на овом месту, пружи један нови увид, комплементаран са сазнањима изнетим у књизи, о вертикали косовске нетрпељивости која, још од пролећа 1998. има све наговештаје новог ратног сукоба на Балкану.
Митологија: вектор нетрпељивости
После Босне и Херцеговине, где у овом тренутку три различите етничке заједнице у три различите врсте уџбеника уче дијаметрално супротне историје истог простора и истог становништва, сада се слична ситуација понавља са Косовом, где потезање историјског легитимитета и за Србе и за Албанце има необично велику важност. Пројекција савремених реалности у далеку прошлост, био је омиљен метод комунистичких историографија, а данас се већ спроведена или намеравана политичка фрагментација одређених државних целина додатно легитимише вешто селектованом историјском аргументацијом. Срби су, и без позивања на националну митологију, с правом поносни на богато историјско и културно наслеђе Косова и Метохије, прекривено са преко 1.3000 цркава и манастира из средњега века. Када Срби истичу своје право на Косово историјском аргументацијом да је то колевка њихове државе они пре свега мисле на чињеницу да духовне вредности и културни споменици који их оличавају немају цену. "Српски Јерусалим" је, међутим, превише премрежен српским споменицима, да би данашња демографска већина на том простору - етнички Албанци - могли да одоле изазову да му супротставе сопствено историјско тумачење.
Теорија о илирском пореклу Албанаца - да су данашњи Албанци потомци античких Илира - је од једне од многих, у изворима недовољно потврђених теорија о њиховој етногенези, постала стуб модерног националног идентитета албанског народа. Та теорија је међутим инструмента-лизована још у XIX веку, за потребе бечког кабинета који је тражио заједнички именитељ да за своје тадашње клијенте на Балкану, раздвојене вером, алфабетом, дијалектима и обичајима, створи основу за модерни национални идентитет. Тај мит је у епохи комунизма био званична теорија режима Енвера Хоџе, али је, надраставши историјску истину, постао цемент националног јединства и тежње за уједињењем.
Примена тог мита на Косову и Метохији постала је најубојитија политичка крилатица: Срби који су на Балкан дошли тек у шестом веку после Христа, бар десетак столећа после Илира (тј. наводних Албанаца), само су уљези на "аутохтоној албанској територији". Све државе и сви режими на том простору, од римске и византијске, преко српске, отоманске и поново српске, само су, по таквој пројекцији, режими окупације албанске територије. Затим је, поново селективним читањем историјских докумената, регистрован "континуитет" албанске присутности на том простору, од античких времена до наших дана. Премда археолошка и ономастичка грађа то не потврђује у проценту већем од пет дсто, теоријом о албанском континуитету на Косову додатно се делегитимизују српски историјски аргументи. Када се једини косовски научник међу Албанцима са светским реномеом, оријенталиста Хасан Калеши, почетком 1970-их побунио против искривљене слике историје, којом се продубљује мржња и читаве генерације одгајају у непријатељству према Југославији, био је засут невиђеном серијом увреда и бојкота у свом народу, и убрзо је умро (ако није отрован) од срчаног удара.
Идеологија и реалполитика
С великим набојима историјске омразе, данас се политичка полазишта за решавање косовске кризе дефинишу на опречне начине. Однос Срба према Косову није само традицијски и историјски: Косово јесте најважнији елемент њихове културе, историје и политичке идеологије, али је и саставни део државне територије још од доба балканских ратова, значи пре стварања Југославије. Све до 1945, кад је арбитрарном одлуком Косово постало аутономна област, оно никада није било административна јединица у тим границама. Његова аутономија успостављана је и ширена арбитрарним путем, без консултовања политичке воље становништва Србије, и имала је за непосредни циљ да задовољи суседну Албанију коју је требало придобити да као седма република уђе у састав Југославије, а да Срби као носиоци монархистичке идеологије, буду распршени у више федералних јединица.
Аутономија којом су управљали етнички Албанци од уставних промена 1968 до побуне 1981 када је захтевана република, била је производ титоистичке концепције међуетничког баланса у федерацији : аутономија је коришћена за стварање етнички хомогеног Косова, где је албанска номенклатура свој нови положај схватила као шансу за дуго очекивани историјски реванш Србима, који су се, под разним притисцима, у јавности невидљиво, али масовно исељавали. Ниво критичке саморефлексије у албанској елити Косова, показује чињеница да данас нема ни једног интелектуалца који би признао да је заиста било систематског прогона Срба и да је то била нехумана, недемократска и екстремно националистичка политика. Ни једна реч самилости и разумевања још се није чула са албанске стране, упркос декларативном заклињању у демократију и људска права.
Подметањем пожара у седиште српске патријаршије у Пећи 1981, најављен је сецесионистички покрет којим су косовски Албанци, де факто, сами себи одузели аутономију. Захтевом за статусом републике, који омогућава легално отцепљење, нарушавена је крхка равнотежа односа снага међу републикама у поститовској Југославији. Албански покрет изазвао је домино ефекат, подривајући саме темеље титоистичког устројства. Диверзије против државе, упркос репресији федералне полиције, обухватиле су стотине фабрика где је десетак година уништавана скупа опрема вредна стотине милиона долара.
У таквој ситуацији, власт је, на косовској фрустрацији Срба дограбио Слободан Милошевић и свој легитимитет стекао наводном бригом за заштиту прогоњених Срба. Он је злоупотребио легенду о Косову приказујући се заштитником Срба на исти начин како је то шест векова пре њега радио кнез Лазар уочи косовске битке 1389, као легитимни настављач вековне борбе православља против агресивног ислама. Аутономија Косова била је 28. марта 1989 сведена у границе надлежности какве имају друге аутономије у развијеном свету, и то уз подршку албанске комунистичке елите, на начин који је, према тада важећим комунистичким законима био сасвим легалан. Тек је промена устава 1990, ујединила етничке Албанце у заједнички фронт против Срба, у амбијенту када је распад Југославије већ био сасвим известан. Лавовски део албанске елите, укључујући и тадашњег председника режимског Удружења књижевника Косова, Ибрахима Ругову, све до 1990. био је доследно на линији комунистичког режима. Тек је пад комунизма у Албанији и другде у Источној Европи у политичке захтеве етничких Албанаца с Косова унео елементе демократије и људских права. Проглашавањем "Републике Косово", они су самоинцијативно искључили сваку могућност коабитације и потврдили сумњу да су још од 1981, као стратешки циљ имали одвајање од Србије, а затим и од Југославије. Ругова је изабрао тзв. пасивну резистенцију из реалполитичких разлога: устанак на Косову и Метохији које је остало неспорни део државне територије Републике Србије не би задобио, као у Хрватској или Босни међународну подршку; за то је од међународних чинилаца Ругова у то време добијао недвосмислене поруке.
Док су Албанци аутомију, стечену 1968, а формално озваничену Уставом из 1974, злоупотребљавали да етнички очисте Косово од Срба, Милошевић је после 1990, Косово где су Албанци на неодређено време напустили све државне институције, укључујући и школе (и тако сами себи, ради јачања хомогенизације наметнули самоизолацију према Србији), користио као резервоар за посланичке мандате у српској Скупштини, јер су на изборе излазили само Срби. Због тога је одлагао примену 1995. потписаног споразума о повратку албанске деце у школске зграде, као првог корака ка успостављању коабитације. Уместо да активно учествују у сламању једног бруталног, ауторитарног режима, Албанци су га непопустљивим одбијањем сваког дијалога, само додатно јачали. Милошевић је, задовољан посланичким мандатима на Косову и Метохији за своју партију, дозволио да се успостави паралелни режим који се финанасирао великим донацијама албанске дијаспоре, пре свега новцем који је стизао као порез за у међународним размерама највећи шверц дроге.
С друге стране, у Србији, где су Албанци око 18% становништва (као што су Срби с осталим етничким групама 18% становништва на самом Косову), постоји општи консензус да се Косово не сме изгубити јер би то био увод у даљу фрагментацију Србије у којој има и других мањина које би могле да поставе сличне захтеве. Уместо историјских, сада се истичу економски и политички разлози: Косово је необично богато рудама, од цинка и олова до мрког угља и разних врста неметала, од неоцењиве вредности за само привремено умртвљену српску привреду чији фундаментални капацитети веома зависе од косовских сировина. У јавном оптицају у Србији дуго су колала три опције: задржати, поделити или препустити Косово, да би преовладала решеност да се Косово ни по коју цену не може издвојити из државног састава Србије, јер би се том фрагментацијом дао пример и другим мањинама у Србији да поставе сличне захтеве. Уз чврст став Црне Горе да се двојни састав федералне државе не може мењати, у Југославији је, насупрот албанским тежњама успостављен општи консензус о непроменљивости граница и Србије и Југославије, с тим што из опозиционих кругова долазе упозорења да се статус косовских Албанаца мора без одлагања ускладити с важећим међународним стандардима за мањинске заједнице. Око става да се не може свако мањинско питање претварати у територијално, сагласили су се и власт и опозиција у Србији. Последњу реч, међутим, има Милошевић, који је монополисао свако одлучивање о националном питању.
Међу етничким Албанцима у оптицају су три опције: независност, конфедерација са Србијом и Црном Гором и статус федералне јединице у Југославији. Ова последња опција, на коју Албанци рачунају као на извесну, усаглашена је реалполитичким реалностима, јер би сваки други статус Косова угрозио не само стабилност него и опстанак Македоније где је процентуално, албанска мањина бројнија него у Србији, а решавање албанског националног питања на начин супротан решењима која су примењена у Крајини и Босни, значио би опасан преседан за читав регион, где у свим балканским државама постоје јаке мањине.
Излазак из Гордијевог чвора који данас представља косовско питање замршено историјском хипотеком, искључивостима етничког радикализма и систематске политичке манипулације, треба тражити у искуствима европске регионализације (Шпанија) или кантонизације (Швајцарска), послужио као почетна тачка у политичком дијалогу. Међународна заједница би, уместо санкција и војних претњи за локализовање даљих сукоба, требало да инвестира у развој демократских структура у Србији, и код Срба и код етничких Албанаца, како би се избегло остварење кошмарних предвиђања о новим ратовима на Балкану.
Историчару остаје само да се нада да су његова истраживања била корисна за разумевање узрока сукоба и помогла развијању критичке свести о сопственој историји код оба народа. Историја и политика, који се на Балкану стално преплићу, за историчара су изазов где настојања да се понуди релевантна слика прошлости треба да буду, ако је то уопште могуће, путоказ за избегавање странпутица из ранијих периода.
Београд, на Св. Саву 1999.
Back to SND Homepage
©1999 Serbian National Defense Council of America - contact: editor@snd-us.com
