sloboda-baner

Из најновије Слободе

  • Слобода 2172

    Није могуће да се Косово и Метохија шаптом препусте

    Пише: Мило Ломпар

    Уколико престане да постоји на једном делу своје територије, држава озбиљно доводи у питање свој разлог постојања, односно постојање и на другим деловима територије, рекао је професор Мило Ломпар на трибини посвећеној Апелу за одбрану КиМ

    Мило Ломпар (Фото: Медија центар)

    Опширније...

  • Liberty 2172

    It’s All About the Base: Grassroots Organizing for Serbian-Americans

    By Vanessa Rastovic

    There’s an old saying in politics, “if you don’t have a seat at the table, you’re probably on the menu.”  While it’s a harsh thought, it’s nonetheless true.  Thomas Jefferson put it more politely when he said, “we don’t have a government of the majority.  We have a government of the majority who participate.”  While most times participation means voting, there are often times when meaningful participation requires more—especially during times when laws or policies have negative effects.  Those are times when, if we don’t self-advocate, someone else will determine how we will be affected—and it may not be what we would have chosen for ourselves.

    For those who have never heard the term “self-advocate” before, it simply means to represent yourself and your interests.  Although it’s true that our elected officials work for us, they often must choose between competing interests, have misconceptions, or don’t know all the facts.  Serbian-Americans are one of many groups who experience this dynamic. Our leaders depend on us, and if we don’t tell our own story, someone else will tell it for us—sometimes with misconceptions, half-truths, or maybe even lies. Self-advocacy simply means telling your story and asking for what you want.

    Even better, you don’t have to be a lobbyist to self-advocate.  All you need is a little know-how and some courage to speak up for yourself.  That’s it!

    Here are some easy ways to self-advocate:

    • Talk to your friends and neighbors

    • Donate a book about Serbian-Americans to your local library there are many good ones about Nikola Tesla or The Forgotten 500 is an exciting true story about a World War II rescue mission in Serbia

    • Write a letter to the editor of your local or regional newspaper

    • Get your lodge to organize a “post-card campaign” to your elected official

    • Call, email, or write a polite and short letter to your elected leaders asking clearly for what you want.

    • Tweet, post, blog, vlog. . . you get the idea!

    The most important thing to remember when self-advocating if that you catch more flies with honey!  Resist the urge to get upset or lecture if it seems like you’re getting resistance—with some folks it just takes time.

    ...

    Full article in Liberty

    Опширније...

  • Слобода 2172

    Кина означена као главни противник Америке

    Пише: Срђа Трифковић

    Срђа Трифковић

    Непуних месец дана после објављивања нове Националне безбедносне стратегије Доналда Трампа, из Вашингтона је 19. јануара 2018. представљен јавности још један сличан документ, Национална одбрамбена стратегија Министарства одбране САД (Пентагона). 

    Опширније...

  • Слобода 2172

    Чему нас учи Свети Сава

    Пише: Марина Дабић

    marina dabic

    • “Цела нам је земља болесна од похлепе, зато што смо се у време стварања модерне државе отворили ка материјализму, иако је јасно: ко воли новац, не може да воли људе“, порука је светосавске беседе о којој многи причају • 

    Опширније...

  • Слобода 2172

    Да ли је Председник Трамп сам себи највећи непријатељ?

    Пише: Никола Марић

    Никола Марић

    Председник Трамп је заиста сам себи највећи непријатељ када је у ситуацији да говори искрено и спонтано. Можда бисмо ми исто тако желели да кажемо, можда би нам се и опростило, али ми нисмо председник који мора да се бори са девет десетина америчких средстава за информисање и половином Америке

    Опширније...

  • Liberty 2172

    Is President Trump His Own Worst Enemy?

    By Nikola Maric

    If you’re ready to do more, we are ready to help.  Check back for news about self-advocacy training via webinar and a brand new toolkit with resources, letter templates, and lots of ideas to help get organized.

    Опширније...

  • Слобода 2172

    Српски пут у ЕУ-топију

    Пише: Мирослав Н. Јовановић

    ЕУ није више пројекат који је првенствено фокусиран на трогвину и економију како се често и лажно приказује у Србији. ЕУ постаје подухват који полако поништава целокупну сувереност држава чланица. Због тога Британија напушта ЕУ јер жели да очува своју слободу. Британија као врло стара и држава са богатим искуством сматра да је за њено благостање сада и убудуће боље бити ван ЕУ.

    Треба имати на ’радарском екрану’ чињенице да постоје свесне (или несвесне) тежње у Европи да се створи једна над-држава која би укључила Француску, Немачку и Бенелукс. То би могло да буде или унутар постојеће ЕУ или ван ње. То значи да би и исток Европе који има специфичну организацију друштва и југ Европе који се налази у економском беспућу могао лако да остане ван токова у средишту садашње ЕУ. А ако се икада Србија (или то што од ње преостане) прими у чланство ЕУ, биће то у дубоки подрум (трећа лига) архитектуре ЕУ.

    Све ће то ЕУ позлатити максима је заслепљених или плаћених евроентузијаста и у ЕУ, али и у Србији. Власт у Србији или не схвата или није у стању да схвати функционисање и захтеве и ЕУ и њених земаља чланица. Свака земља чланица ЕУ има право вета на проширење ЕУ и то на много нивоа током бескрајног поступка пријема у чланство. Рецимо, шта сматра премијерка Србије:

    Када је реч о Косову, Брнабић је на питање да ли одбијање Србије да призна Косово може да омета пут Србије у ЕУ одговорила да тај проблем "не стоји" јер неке чланице ЕУ такође нису признале Косово.

    "Не знам зашто би то било нешто друго. Шпанија је рекла да 'чак и да Србија призна Косово, она никада неће'. Не мислим да ће то бити предуслов за улазак у ЕУ", рекла је Брнабић.

    Наведено мишљење може да има само онај ко верује да се деца рађају у купусу или да их доносе роде. Многе земље чланице ЕУ спремне су понаособ да поставе ултиматум Србији да призна независност Косова и Метохије као услов за даљи напредак (отварање или затварање поглавља) на путу ка ЕУ. То је само питање времена. На крају процеса, свака земља чланица ЕУ треба да ратификује споразум о приступању нове државе ЕУ. То уопште није никаква формалност. Поједине земље ЕУ имају обавезу да о таквом питању распишу народни референдум.

    Наведено виђење премијера Србије је само наставак онога што је раније изјавио Ивица Дачић, тадашњи премијер Србије: ‘ми прво треба да уђемо па ћемо видети да изађемо ако је лоше.’ Слично је поновио ‘потребно је ући у ЕУ, а уколико нам се не свиђа лако ћемо изаћи’.[16] Оваква изјава, чак државна политика, захтева озбиљно објашњење јер показује да му познавање функционисања ЕУ није јача страна. Неколико битних непознаница треба да буду разоткривене:

    ЕУ није експрес ресторан да се у њега улази и излази како се коме кад прохте.

    Како се тешко приступа ЕУ, тако се из ње тешко и излази. Муке које има Британија при изласку из канџи ЕУ оповргавају овакво виђење највиших државника у Србији. Не схвата се у врху власти какава је ЕУ хидра.

    Главна ствар на коју треба да одговоре Дачић и сви други који тако мисле и делају је следећа: ако Србија напусти ЕУ, да ли ће да добије назад своја уложена средства? Тај улог може лако да буде прихваћена независност Косова и Метохије; уништење Републике Српске као административно-политичко-територијалне јединице; па питања око Војводине, Рашке области,...

    ’Коначно решење’ за Косово и Метохију?

    Покренути унутрашњи дијалог о Косову и Метохији помало личи на формалност, замајавање јавности и скретање пажње са јасног проблема. Таквим режираним дијалогом унутар одређених (јавних?) кругова власт покушава да испипа пулс преко стручне јавности и да потом стави шећерни прелив на будућу озваничену одлуку о истинском одустајању од Косова и Метохије, а све због погубног пута ка ЕУ. Прича може да се развије у смислу да имамо веће користи од боравка у (распадајућој) ЕУ, па то морамо да прихватимо због будућих генерација. Зато на крају режираног дијалога може да буде подметнут неки ’Урош нејаки’ да објави и потпише погубни документ...

    Решење за проблем повезан са Косовом и Метохијом тражи се још од 1389. и још увек га нема. Велики је залогај власти у Србији покушај да се ’коначно’ реши тај проблем на убрзани начин током 2018. Проблем је такав да ни много умешније генерације политичара пре садашње нису успеле да га реше и то у много повољнијем међународном окружењу за Србију. 

    ...
    Комплетан чланак у штампаној Слободи

    Опширније...

  • Home
  • Слобода
  • Откривена масовна гробница на Златибору

Слобода 2169

Откривена масовна гробница на Златибору

Пише: Новка Илићnovka ilic

• Заробљеним младим четницима обећали слободу, а онда их сурово ликвидирали • Неистражена пећина у златиборском селу Мушвете 72 године крила тајну о ликвидираним „младим четницима“ • Фрескописац и спелеолог Мирко Ћелић из Пригревице открио људске скелете у јами Церова • Претпоставља се да су то кости четника који су се враћали из Босне по завршетку рата • Ради се о младим људима који нису имали значајнијег учешћа у рату • Нова власт им обећала слободу, а онда их сурово ликвидирала и побацала у пећинску јаму • Деценијама чувана тајна, откривена је, стари Златиборци се сећају тих језивих погубљења •

После седамдесет година обистинила се сумња и прича старијих мештана златиборског села Мушвете да се у јами Церова, испод истоименог брда, налази масовна гробница у којој су кости ликвидираних четника, повратника из Другог светског рата. Ову гробницу четничких страдалника открио је Димитрије Мирко Ћелић, фрескописац и спелелолог из Пригревице, места крај Апатина. Сплет околности довео је Мирка до ове јаме-масовне гробнице, у којој је, претпоставља се, ликвидирано измећу 200 и 300 младића. Мирко је радио иконостас у једној златиборској цркви, и том приликом упознао Златиборца који му је испричао причу о две јаме на Златибору, као местима погубљења младих четника који су се највероватније враћали, преко Дрине, из Босне крајем рата. За „Слободу“ Мирко нам је овако причао:

„Прича о масовним гробницама у неоткривеним златиборским пећинама ме је јако заинтересовала и желео сам то да истражим. Обилазио сам шумарке и на брду Церова у селу Мушветама, нашао сам мали улаз у једну јаму. Пошто сам се и раније бавио спелеологијом, са колегама из београдског клуба „Асак“ спустио сам се у јаму, на дубини од око петнаестак метара. У једном делу јаме, најудаљенијем од улаза, угледао сам десетак људских костура, а затим у продужетку, видело се још људских костију. Оно што је прво упало у очи, сваки скелет има жицу везану око ручних зглобова. Поред костију, видео сам опанке, цокуле, појасеве... личне ствари поубијаних. Нисам приметио војна обележја, па претпостављам да су их четници поскидали, у страху од освете победника. Запазио сам на једном каишу значку Савеза скаута Краљевине Југославије... Када сам све ово видео, фотографисао, решио сам да ову причу доведем до краја“, каже Димитрије Ћелић, који је иако млад, од раније посвећен проучавању историје Другог светског рата и злочина над српским народом.

Поубијани близу својих домова

Мирко је после открића масовне гробнице у златиборској јами Церова обавестио надлежне органе, а затим се посветио истраживању историје ове масовне гробнице. На основу података из скромне документације и на основу приче неколицине мештана, Мирко закључује да је јама Церова масовна гробница младих четника који су се на крају рата, после пораза, из правца Босне враћали својим кућама. Ишли су за Косјерић, Ваљево, и још нека села по западној Србији. И поубијани су недалеко од својих прагова.

2169 uzice

Мирко додаје:

„Подаци које сам прикупио говоре да је реч о позадинцима, младим људима који нису имали значајну улогу у ратним сукобима. Када су њихове јединице распуштене, обећано им је да неће бити кажњени. Али, десило се обратно. Крајем 1944. и током 1945.године хватани су и ликвидирани. Може се закључити да их је било између две и три стотине, макар на основу података до којих сам дошао. Када сам са колегама спелеолозима открио масовну гробницу у јами Церова, дуго сам обилазио по суседним златиборским селима у нади да ћу о овој гробници сазнати нешто више. Али, прошло је седам деценија, памћење се полако брисало, старијих Златибораца није било, ипак, сазнао сам из приче неколицине Златибораца да су младим четницима, повратницима из рата обећали слободу ако нису „окрвавили руке“. Тадашњи комунистички прваци су их убедили да се предају и да ће их вратити кућама. Одвели су их у кафану у центру Чајетине, и уместо кућама, довели су их до јаме, сурово их ликвидирајући. Чуо сам од једног Златиборца да су после рата годинама из Косјерића долазили људи, тражећи кости својих да их сахране... Следеће што треба урадити јесте ексхумација ових страдалника и откривање њихових имена. Извесно је, ради се о младим људима од 16 до 22 године, они нису имали значајнију улогу у рату“, рекао је Мирко Ћелић, после првог силаска у јаму Церова и суочавања са чињеницом да је реч о масовној гробници.

Страдалницима ће бити подигнут меморијални комплекс

А на вест о сазнању да се у пећини Церова у селу Мушвете налази масовна гробница ликвидираних четника, председник чајетинске општине, Милан Стаматовић каже, план је био да се пећина у Мушветама уреди за туристичке сврхе: „Сада најпре желимо да откријемо шта се тачно догодило овде и да српским младићима трагично страдалим од братске руке, подигнемо меморијални споменик. Настојаћемо да пронађемо потомке жртава и да сурово убијене младиће достојно сахранимо, по православном обреду“, рекао је Стаматовић. Стаматовић каже помоћи ће да се што пре открије тајна јаме Церова и да се сазна да ли постоји још која слична јама- масовна гробница на Златибору. У том смислу чајетински комуналци већ су почели чишћење корова испред улаза у јаму. О открићу масовне гробнице у јами Церово обавештено је и тужилаштво у Ужицу у чијој је надлежности чајетинска општина.

Стари Златиборац сведочи

Када је објављено Ћелићево откриће масовне гробнице у златиборксом селу Мушвете, старина Обрен Ђекић, Златиборац сетио се очевих речи и опомена. Са својих деведесет година и дан- данас памти причу оца Ивана, солунца, а после 72 године, каже, први пут о тим страшним догађајима проговорио је јавно. Испричао је Мирку Ћелићу све што зна, све што је од оца чуо, испричао је и ужичком дописнику „Вечерњих новости“ Николи Јанковићу. Каже, иако стар, са слабим видом и слухом, детаље те страшне приче „није погубио“, те је спреман, све што зна, да исприча свима који хоће да чују, оно што је он као седамнаестогодишњак чуо и видео:

„Био је јун 1945, мој отац и комшија Никола Рајевац попели су се на брдо, у селу Мушвете, и гледали како тројица одводе младиће према јами, били су везани жицом, враћали су се из рата. Како су се она тројица удаљили, отац приђе јами, имао је шта да види - локве крви, над њима ројеви мува... један опанак код отвора у јаму, отац га убаци доле. И тако се то догађало три дана, сваки дан у рану зору... Би јасно да убијају људе над јамом, и бацају их доле. Мој отац, стари ратник није могао дуго да ћути, него крену у Чајетину да нађе ондашњег шефа ОЗН-е, Сретеновића, који са још двојицом својих удбаша дођоше до јаме, те Сретеновић пита: “Ко је ово урадио“. Мој отац рече имена, јер је сваке зоре гледао када су тројица спроводила несрећне младиће на погубљење. Знао је мој отац ко су, рекао је имена... И после овога ништа се не деси друго, само мом оцу убрзо одузеше инвалиднину стечену на Мачковом камену, и слободу кретања. Тако ми тада остадосмо без ичега, падосмо у сиромаштво, у страху сваки дан, а са јамом ништа не урадише. Ми остасмо да чувамо причу о овој јами, и злочину нове власти, а сваке године, тамо, тајно смо палили свеће на Задушнице“, испричао је Златиборац Обрен Ђекић.

Деценијско ћутање о ликвидацији младих четника на Златибору

Обрен каже, каснијих година и деценија тек понеко је шапатом поменуо ликвидиране младе четнике и масовну гробницу у јами Церова. Сви као да су се зарекли да ће ћутати довека о овом страдању. Ћутали су и свештеници, нису смели одржати ни опело над јамом. А после два месеца од покоља, појавише се две жене из Косјерића, у црнини, неко им је дојавио да су им мужеви ту страдали, присећа се Обрен: „Отац их поведе до пећине, и кад тамо стигоше, једна му је рекла да јој се муж звао Србо. Ето и тада сазнадосмо име макар једног страдалника. Ми смо сви знали да су ухваћене четнике масовно доводили у Чајетину. А онда им се губио траг. У селу су шапатом најстарији говорили да поред ове јаме Церова, постоји још једна јама, близу. Претпоставља се да је и она пуна људских костију. Она још није пронађена.

2169 kosti ubijenih

А у ову за коју се знало, као за место страдања младих четника, наш отац, солунац Иван Ђекић, увек нас је опомињао да у њу не бацамо камење...“ са олакшањем приводи крају своје сећање Обрен, додајући податак да је један број заробљеника спроведен у ужички затвор (зна се да је било после рата неколико места у околини Ужица где су стрељани, а ова места су годинама биле црне тачке на којима није било дозвољено извођење грађевинских радова) и само је један од њих стотину преживео. Он је Обреновом оцу почетком педесетих посведочио да су сви из његове групе на свиреп начин поубијани, а један од џелата који је учествовао у ликвидирању младих четника над јамом Церова, после тога одселио се у Банат, тамо је и умро, посведочио је на крају своје приче Обрен Ђекић.

Истражити злочин комуниста до краја, пребројати жртве

Пећина Церова налази се на тромеђи златиборских села Мушвета, Мачката и Криве Реке. Она је неистражена, а спелеолози знају да постоји још један улаз и да поред дворане у којој су нађени људски скелети, пећина има још два подземна крака. Дворана пећине богата је кречњачким накитима, а чајетинска општина има план да се до краја истражи ова пећина, тако да ће спелеолози поново сићи у јаму, и ако буде могуће пребројати жртве. Наш саговорник, Мирко Ћелић, рекао нам је, првог новембарског викенда поново ће са својим колегама спелеолозима из Београда, силазити у јаму Церова, а оно што ново открије, пренећемо читаоцима „Слободе“. Извеснији ће бити подаци о броју ликвидираних четника, али и истраживање ће се наставити, како би се тачно утврдило да ли постоји још једна масовна гробница, за коју старији Златиборци верују да постоји.

Мирков рад и „Мигина књига“

Димитрије Мирко Ћелић има 34 године, дипломирао је на Ликовној академији Српске православне цркве на смеру фрескописања. 

...

Koмплетан текст у штампаној Слободи

Print Email

  • SPC
  • Dijaspora
  • Svetigora
  • Save Displaced Serbs
  • Srbi za Srbe