Слобода 2169

Природа међународних односа XXI века

Пише: Срђа Трифковић

Срђа Трифковић

Крајем друге деценије XXI века међународне односе карактерише хронична нестабилност. Од Источне Европе и Балкана преко ширег Блиског Истока и Централне Азије до Јужнокинеског мора и Корејског полуострва, присутна је растућа опасност од заоштравања постојећих и избијања нових сукоба. Могућност нагле, неконтролисане ескалације услед погрешног прорачуна или ирационалог импулса доносилаца одлука, већа је данас него у било ком тренутку од кубанске ракетне кризе пре 55 година.

У годинама непосредно после распада совјетског блока било би за очекивати, са становишта хладноратовског реализма, да се Американци ослободе трајних глобалних обавеза, да демонтирају НАТО и да се “врате кући” у улози спољних балансера. Meђутим, вашингтонски конгресно-лобистички дуопол, војноиндустријски комплекс, обавештајне структуре и Вол Стрит – кључни фактори тзв. дубоке државе – определили су се почетком 1990-тих за модел монополарне глобалне хегемоније који нема историјског преседана нити рационалног утемељења.

Епоха избалансираног супарништва две суперсиле била је релативно кратка, мање од пола века. Нуклеарно оружје створило је еквилибријум који је на моменте стварао привид статичности. Потом је уследио још краћи период глобалне доминације САД, са исходом који одише иронијом: концепти америчке изузетности и цена одржавања либералне глобалне империје показали су се корозивним за само америчко друштво и фаталним за легитимност система у целини. Светски хијерархијски систем данас постаје изразито динамичан. Он одражава нарушене претензије самопроглашене хиперсиле, која истовремено губи способност за одржавање кохезивне друштвене динамике код куће и за неспутану пројекцију моћи ван својих граница.

Овај проблем није стран познаваоцима појаве империјалне пренапрегнутости кроз историју. Историјске паралеле свеједно се одбацују од стране неолиберално-неоконзервативног дуопола, који сматра Америку вредносно утемељеном заједницом која се одликује „изузетношћу“ (exceptionalism) без преседана у историји и која стога није подложна законитостима које су важиле за друге силе и претходна времена.

Тзв. доминација целог спектра ипак узмиче пред мултиполаризацијом света, првенствено видљивом у успону Кине. Притом настају региони геополитичког јединства и истовремено зоне хроничне нестабилности. И јединство је међутим упитно: западноевропске елите су покушале да изазову одговоре консолидацијом наднационалних структура ЕУ, али су тиме отвориле питање сопственог легитимитета, а пре свега демографског, духовног и културног опстанка Европе саме под стегама идеологизованог бриселског апарата.

Савремени односи међу државама и другим актерима изразито су геополитички условљени: стварност је неподложна либералној реторици. Супарништво, сукоб, моћ и простор и даље су основа на стварности утемељених односа између народа и држава. У периоду растуће међународне нестабилности у целини и чињенице да нема краја егзистенцијалним изазовима са којима се суочавају Срби посебно, разумевање ризика и опција изискује поглед на свет ослобођен идеолошких стега, без реторике о „заједничким вредностима“, фраза у славу непостојеће „међународне заједнице“ и прича о наводно бенигној и прогресивној трансформацији међународних односа. Тежња за глобалном доминацијом пуног спектра била је и остала алфа и омега америчке геостратегије. У самом срцу те доктрине јесте тежња за контролом над Русијом, условљена како геополитичким амбицијама тако и дубоком културолошком русофобијом владајуће западне елите.

Тежња САД да опкољавају, спутавају, стежу и ако је могуће контролишу евроазијско срце копна чији је стожер Русија, старог је датума и неће се изменити. Огледала се још у стратегији „обуздавања“ СССР коју је формулисала администрација председника Харија Трумана. Чим се СССР распао, обуздавање је прерасло у експанзију видљиву у ширењу НАТО ка истоку. Украјина остаје главни згодитак, како рече Бжежински: не само кључ ускраћивања Русији приступа Црном мору него и потенцијални геостратешки нож у мекој утроби југозападне Русије.

Поред геополитичких императива, културолошки условљена антипатија према Русији и однос према њој као крајњем „другом“ од стране политичке, академско-аналитичке и медијске елите Запада. Мржња либералне елите према Русији патолошка је појава неподложна рационалном дискурсу, што конфликт чини нерешивим. Крајњи циљ те елите није промена овог или оног аспекта руске политике, већ промена режима у Москви као нужни предуслов темељите и неповратне трансформације руског идентитета. Као што је рекао Обамин бивши амерички амбасадор у Москви Мајкл Мекфол, крајњи исход политике САД треба да буде „де-путинизација“ Русије. 

Хегемонистички опредељена елита САД очувала је контролу и после победе Трампа на председничким изборима новембра 2016. Трезвена процена политичке равнотеже снага у САД указује да ће за још много година дубока држава задржати своје позиције. Оперативна матрица неоконзервативно-неолибералне симбиозе наставиће да битно утиче на формирање спољне политике и војнобезбедносне стратегије САД. Као и у претходних четврт столећа од краја хладног рата, творци политике понашаће се у супротности како са трезвено дефинисаним америчким државним и националним интересима тако и са основним пробицима заједничке, егзистенцијално угрожене цивилизације на обе стране Атлантика.

БРИСЕЛСКИ ЛЕВИЈАТАН – Идеолошку основу за рани период европског пројекта пружио је деголистички концепт l’Europe des patries, „Европе отаџбина“. Према тој прагматичној визији, европски клуб националних држава треба окупити око заједничких интереса да би се успешније обавио посао уклањања старих нетрпељивости, при чему свака нација и држава задржава своје институције и идентитет уз договорене оквире интеграције. Фокус је био на функционалном моделу економског повезивања.

Наизглед бенигна у принципу, али потенцијално федералистичка у тумачењу, била је следећа идеја јединства Европе у различитости. Овим је концептом направљен корак ка чвршћој унији од Европе Отаџбина. Растући значај новог концепта поклопио се са проширењем заједнице на Дванаесторицу. Поборници јединства у различитости су тврдили да Европа није само мозаик култура већ и органска целина. Импликација је била јасна: да органска целина буде здрава, напредна и ефикасна, она изискује јединствен центар доношења одлука.

Притом, стари аргумент евроскептика – да бриселска машинерија тежи стварању јединствене федералне државе – једноставно није тачан. Све већа власт без јасног државног оквира кључна је основа бриселског пројекта у последње три деценије. Кроз процес освајања огромне власти – у оквирима институционалних механизама који су постепено преузели ингеренције националних влада – неизабрани функционери који воде бриселски апарат функционишу ван светлости јавне сцене. У контексту паневропске федералне државности, они би били много више на оку јавности него што је данас случај, док своју моћ пројектују из анонимности кабинета у Бриселу, Луксембургу или Стразбуру. Моћ се преноси на Апарат, али без нежељене одговорности, видљивости и других ограничења којима су подложни носиоци власти у националним државама. Од Мастрихта ЕУ је постала механизам за спровођење континуираног државног удара. Она се налази у стању аморфне неодређености и сталних промена. Основна одлика тог постмодерног створа јесте недефинисаност, неухватљивост. У његовом оквиру суверенитет је релативизован, а раздвојеност спољне и унутрашње политике немогућа: замагљене су до тачке размењивости.

Моћ припада неизабраним, идеолошки подобним апаратчицима без лојалности ма којој нацији или држави. Један од кључних резултата те метаморфозе јесте судбинска одлука 1999. да чланице ЕУ више нису овлашћене да доносе сопствене законе о имиграционој политици. Данас, чак и у време све очигледнијег неуспеха мултикултурног експеримента, апарат ЕУ одржава симбиотички однос са петом колоном џихада. Та „Европа“ фабрикује и намеће политичку и културну ортодоксију која се претворила у туробну истост наводних заједничких европских вредности: мултикултурне толерантности, антидискриминационизма итд.

Еврократија одбацује саму помисао да су завештање европске породице, њена култура и историјска искуства, вредни очувања. Негација историјске и духовне утемeљености сопствених народа и друштава пропраћена је наметањем парадигме глобалног света и међусобно ускладивих вера, културе и порекла, култа „различитости“, „мултикултурализма“ и „толерантности“. Следи демонизација и криминализација сваког неслагања са овим принципима, применом драконских закона против „говора мржње“ и мерама полицијског надзора против „девијантних“ особа и група. Номенклатура ЕУ, неизабрана и неодговорна, носилац је тог удруженог злочиначког подухвата. Она је такође, супротно свим трезвено дефинисаним европским интересима, саучесник Америке у третману Русије као претње, супарника и непријатеља.

Крај хладног рата рашчистио је пут за уздизање нове, прве уистину глобалне империје. На обе стране Атлантика доминантне елите почеле су да све отвореније теже наметању неке варијанте универзалистичке утопије. Такве пројекте глобализација чини могућом кроз нарушавање традиционалних структура кадрих за отпор. Демократија је претворена у растегљив концепт заснован на унапред зацртаном идеолошком вредновању исхода процеса. Моралност није функција објективног понашања актера већ је зависна од положаја актера на скали политичког и идеолошког вредновања, за шта драстичан пример пружа пракса Међународног кривичног суда за бившу Југославију у Хагу.

ЗАКЉУЧАК – Зенит америчке моћи је прошао. ЕУ је прерасла у механизам за наметање идеолошких норми самоуништења Европе и налази се у стању латентне и структурно нерешиве кризе. За жаљење је неспособност или неспремност носилаца власти у Србији да те чињенице спознају и да из њих извуку одговарајуће поуке. 

...

Комплетан чланак у штампаној Слободи

Print