sloboda-baner

Из најновије Слободе

  • Слобода 2172

    Није могуће да се Косово и Метохија шаптом препусте

    Пише: Мило Ломпар

    Уколико престане да постоји на једном делу своје територије, држава озбиљно доводи у питање свој разлог постојања, односно постојање и на другим деловима територије, рекао је професор Мило Ломпар на трибини посвећеној Апелу за одбрану КиМ

    Мило Ломпар (Фото: Медија центар)

    Опширније...

  • Liberty 2172

    It’s All About the Base: Grassroots Organizing for Serbian-Americans

    By Vanessa Rastovic

    There’s an old saying in politics, “if you don’t have a seat at the table, you’re probably on the menu.”  While it’s a harsh thought, it’s nonetheless true.  Thomas Jefferson put it more politely when he said, “we don’t have a government of the majority.  We have a government of the majority who participate.”  While most times participation means voting, there are often times when meaningful participation requires more—especially during times when laws or policies have negative effects.  Those are times when, if we don’t self-advocate, someone else will determine how we will be affected—and it may not be what we would have chosen for ourselves.

    For those who have never heard the term “self-advocate” before, it simply means to represent yourself and your interests.  Although it’s true that our elected officials work for us, they often must choose between competing interests, have misconceptions, or don’t know all the facts.  Serbian-Americans are one of many groups who experience this dynamic. Our leaders depend on us, and if we don’t tell our own story, someone else will tell it for us—sometimes with misconceptions, half-truths, or maybe even lies. Self-advocacy simply means telling your story and asking for what you want.

    Even better, you don’t have to be a lobbyist to self-advocate.  All you need is a little know-how and some courage to speak up for yourself.  That’s it!

    Here are some easy ways to self-advocate:

    • Talk to your friends and neighbors

    • Donate a book about Serbian-Americans to your local library there are many good ones about Nikola Tesla or The Forgotten 500 is an exciting true story about a World War II rescue mission in Serbia

    • Write a letter to the editor of your local or regional newspaper

    • Get your lodge to organize a “post-card campaign” to your elected official

    • Call, email, or write a polite and short letter to your elected leaders asking clearly for what you want.

    • Tweet, post, blog, vlog. . . you get the idea!

    The most important thing to remember when self-advocating if that you catch more flies with honey!  Resist the urge to get upset or lecture if it seems like you’re getting resistance—with some folks it just takes time.

    ...

    Full article in Liberty

    Опширније...

  • Слобода 2172

    Кина означена као главни противник Америке

    Пише: Срђа Трифковић

    Срђа Трифковић

    Непуних месец дана после објављивања нове Националне безбедносне стратегије Доналда Трампа, из Вашингтона је 19. јануара 2018. представљен јавности још један сличан документ, Национална одбрамбена стратегија Министарства одбране САД (Пентагона). 

    Опширније...

  • Слобода 2172

    Чему нас учи Свети Сава

    Пише: Марина Дабић

    marina dabic

    • “Цела нам је земља болесна од похлепе, зато што смо се у време стварања модерне државе отворили ка материјализму, иако је јасно: ко воли новац, не може да воли људе“, порука је светосавске беседе о којој многи причају • 

    Опширније...

  • Слобода 2172

    Да ли је Председник Трамп сам себи највећи непријатељ?

    Пише: Никола Марић

    Никола Марић

    Председник Трамп је заиста сам себи највећи непријатељ када је у ситуацији да говори искрено и спонтано. Можда бисмо ми исто тако желели да кажемо, можда би нам се и опростило, али ми нисмо председник који мора да се бори са девет десетина америчких средстава за информисање и половином Америке

    Опширније...

  • Liberty 2172

    Is President Trump His Own Worst Enemy?

    By Nikola Maric

    If you’re ready to do more, we are ready to help.  Check back for news about self-advocacy training via webinar and a brand new toolkit with resources, letter templates, and lots of ideas to help get organized.

    Опширније...

  • Слобода 2172

    Српски пут у ЕУ-топију

    Пише: Мирослав Н. Јовановић

    ЕУ није више пројекат који је првенствено фокусиран на трогвину и економију како се често и лажно приказује у Србији. ЕУ постаје подухват који полако поништава целокупну сувереност држава чланица. Због тога Британија напушта ЕУ јер жели да очува своју слободу. Британија као врло стара и држава са богатим искуством сматра да је за њено благостање сада и убудуће боље бити ван ЕУ.

    Треба имати на ’радарском екрану’ чињенице да постоје свесне (или несвесне) тежње у Европи да се створи једна над-држава која би укључила Француску, Немачку и Бенелукс. То би могло да буде или унутар постојеће ЕУ или ван ње. То значи да би и исток Европе који има специфичну организацију друштва и југ Европе који се налази у економском беспућу могао лако да остане ван токова у средишту садашње ЕУ. А ако се икада Србија (или то што од ње преостане) прими у чланство ЕУ, биће то у дубоки подрум (трећа лига) архитектуре ЕУ.

    Све ће то ЕУ позлатити максима је заслепљених или плаћених евроентузијаста и у ЕУ, али и у Србији. Власт у Србији или не схвата или није у стању да схвати функционисање и захтеве и ЕУ и њених земаља чланица. Свака земља чланица ЕУ има право вета на проширење ЕУ и то на много нивоа током бескрајног поступка пријема у чланство. Рецимо, шта сматра премијерка Србије:

    Када је реч о Косову, Брнабић је на питање да ли одбијање Србије да призна Косово може да омета пут Србије у ЕУ одговорила да тај проблем "не стоји" јер неке чланице ЕУ такође нису признале Косово.

    "Не знам зашто би то било нешто друго. Шпанија је рекла да 'чак и да Србија призна Косово, она никада неће'. Не мислим да ће то бити предуслов за улазак у ЕУ", рекла је Брнабић.

    Наведено мишљење може да има само онај ко верује да се деца рађају у купусу или да их доносе роде. Многе земље чланице ЕУ спремне су понаособ да поставе ултиматум Србији да призна независност Косова и Метохије као услов за даљи напредак (отварање или затварање поглавља) на путу ка ЕУ. То је само питање времена. На крају процеса, свака земља чланица ЕУ треба да ратификује споразум о приступању нове државе ЕУ. То уопште није никаква формалност. Поједине земље ЕУ имају обавезу да о таквом питању распишу народни референдум.

    Наведено виђење премијера Србије је само наставак онога што је раније изјавио Ивица Дачић, тадашњи премијер Србије: ‘ми прво треба да уђемо па ћемо видети да изађемо ако је лоше.’ Слично је поновио ‘потребно је ући у ЕУ, а уколико нам се не свиђа лако ћемо изаћи’.[16] Оваква изјава, чак државна политика, захтева озбиљно објашњење јер показује да му познавање функционисања ЕУ није јача страна. Неколико битних непознаница треба да буду разоткривене:

    ЕУ није експрес ресторан да се у њега улази и излази како се коме кад прохте.

    Како се тешко приступа ЕУ, тако се из ње тешко и излази. Муке које има Британија при изласку из канџи ЕУ оповргавају овакво виђење највиших државника у Србији. Не схвата се у врху власти какава је ЕУ хидра.

    Главна ствар на коју треба да одговоре Дачић и сви други који тако мисле и делају је следећа: ако Србија напусти ЕУ, да ли ће да добије назад своја уложена средства? Тај улог може лако да буде прихваћена независност Косова и Метохије; уништење Републике Српске као административно-политичко-територијалне јединице; па питања око Војводине, Рашке области,...

    ’Коначно решење’ за Косово и Метохију?

    Покренути унутрашњи дијалог о Косову и Метохији помало личи на формалност, замајавање јавности и скретање пажње са јасног проблема. Таквим режираним дијалогом унутар одређених (јавних?) кругова власт покушава да испипа пулс преко стручне јавности и да потом стави шећерни прелив на будућу озваничену одлуку о истинском одустајању од Косова и Метохије, а све због погубног пута ка ЕУ. Прича може да се развије у смислу да имамо веће користи од боравка у (распадајућој) ЕУ, па то морамо да прихватимо због будућих генерација. Зато на крају режираног дијалога може да буде подметнут неки ’Урош нејаки’ да објави и потпише погубни документ...

    Решење за проблем повезан са Косовом и Метохијом тражи се још од 1389. и још увек га нема. Велики је залогај власти у Србији покушај да се ’коначно’ реши тај проблем на убрзани начин током 2018. Проблем је такав да ни много умешније генерације политичара пре садашње нису успеле да га реше и то у много повољнијем међународном окружењу за Србију. 

    ...
    Комплетан чланак у штампаној Слободи

    Опширније...

Слобода 2169

Природа међународних односа XXI века

Пише: Срђа Трифковић

Срђа Трифковић

Крајем друге деценије XXI века међународне односе карактерише хронична нестабилност. Од Источне Европе и Балкана преко ширег Блиског Истока и Централне Азије до Јужнокинеског мора и Корејског полуострва, присутна је растућа опасност од заоштравања постојећих и избијања нових сукоба. Могућност нагле, неконтролисане ескалације услед погрешног прорачуна или ирационалог импулса доносилаца одлука, већа је данас него у било ком тренутку од кубанске ракетне кризе пре 55 година.

У годинама непосредно после распада совјетског блока било би за очекивати, са становишта хладноратовског реализма, да се Американци ослободе трајних глобалних обавеза, да демонтирају НАТО и да се “врате кући” у улози спољних балансера. Meђутим, вашингтонски конгресно-лобистички дуопол, војноиндустријски комплекс, обавештајне структуре и Вол Стрит – кључни фактори тзв. дубоке државе – определили су се почетком 1990-тих за модел монополарне глобалне хегемоније који нема историјског преседана нити рационалног утемељења.

Епоха избалансираног супарништва две суперсиле била је релативно кратка, мање од пола века. Нуклеарно оружје створило је еквилибријум који је на моменте стварао привид статичности. Потом је уследио још краћи период глобалне доминације САД, са исходом који одише иронијом: концепти америчке изузетности и цена одржавања либералне глобалне империје показали су се корозивним за само америчко друштво и фаталним за легитимност система у целини. Светски хијерархијски систем данас постаје изразито динамичан. Он одражава нарушене претензије самопроглашене хиперсиле, која истовремено губи способност за одржавање кохезивне друштвене динамике код куће и за неспутану пројекцију моћи ван својих граница.

Овај проблем није стран познаваоцима појаве империјалне пренапрегнутости кроз историју. Историјске паралеле свеједно се одбацују од стране неолиберално-неоконзервативног дуопола, који сматра Америку вредносно утемељеном заједницом која се одликује „изузетношћу“ (exceptionalism) без преседана у историји и која стога није подложна законитостима које су важиле за друге силе и претходна времена.

Тзв. доминација целог спектра ипак узмиче пред мултиполаризацијом света, првенствено видљивом у успону Кине. Притом настају региони геополитичког јединства и истовремено зоне хроничне нестабилности. И јединство је међутим упитно: западноевропске елите су покушале да изазову одговоре консолидацијом наднационалних структура ЕУ, али су тиме отвориле питање сопственог легитимитета, а пре свега демографског, духовног и културног опстанка Европе саме под стегама идеологизованог бриселског апарата.

Савремени односи међу државама и другим актерима изразито су геополитички условљени: стварност је неподложна либералној реторици. Супарништво, сукоб, моћ и простор и даље су основа на стварности утемељених односа између народа и држава. У периоду растуће међународне нестабилности у целини и чињенице да нема краја егзистенцијалним изазовима са којима се суочавају Срби посебно, разумевање ризика и опција изискује поглед на свет ослобођен идеолошких стега, без реторике о „заједничким вредностима“, фраза у славу непостојеће „међународне заједнице“ и прича о наводно бенигној и прогресивној трансформацији међународних односа. Тежња за глобалном доминацијом пуног спектра била је и остала алфа и омега америчке геостратегије. У самом срцу те доктрине јесте тежња за контролом над Русијом, условљена како геополитичким амбицијама тако и дубоком културолошком русофобијом владајуће западне елите.

Тежња САД да опкољавају, спутавају, стежу и ако је могуће контролишу евроазијско срце копна чији је стожер Русија, старог је датума и неће се изменити. Огледала се још у стратегији „обуздавања“ СССР коју је формулисала администрација председника Харија Трумана. Чим се СССР распао, обуздавање је прерасло у експанзију видљиву у ширењу НАТО ка истоку. Украјина остаје главни згодитак, како рече Бжежински: не само кључ ускраћивања Русији приступа Црном мору него и потенцијални геостратешки нож у мекој утроби југозападне Русије.

Поред геополитичких императива, културолошки условљена антипатија према Русији и однос према њој као крајњем „другом“ од стране политичке, академско-аналитичке и медијске елите Запада. Мржња либералне елите према Русији патолошка је појава неподложна рационалном дискурсу, што конфликт чини нерешивим. Крајњи циљ те елите није промена овог или оног аспекта руске политике, већ промена режима у Москви као нужни предуслов темељите и неповратне трансформације руског идентитета. Као што је рекао Обамин бивши амерички амбасадор у Москви Мајкл Мекфол, крајњи исход политике САД треба да буде „де-путинизација“ Русије. 

Хегемонистички опредељена елита САД очувала је контролу и после победе Трампа на председничким изборима новембра 2016. Трезвена процена политичке равнотеже снага у САД указује да ће за још много година дубока држава задржати своје позиције. Оперативна матрица неоконзервативно-неолибералне симбиозе наставиће да битно утиче на формирање спољне политике и војнобезбедносне стратегије САД. Као и у претходних четврт столећа од краја хладног рата, творци политике понашаће се у супротности како са трезвено дефинисаним америчким државним и националним интересима тако и са основним пробицима заједничке, егзистенцијално угрожене цивилизације на обе стране Атлантика.

БРИСЕЛСКИ ЛЕВИЈАТАН – Идеолошку основу за рани период европског пројекта пружио је деголистички концепт l’Europe des patries, „Европе отаџбина“. Према тој прагматичној визији, европски клуб националних држава треба окупити око заједничких интереса да би се успешније обавио посао уклањања старих нетрпељивости, при чему свака нација и држава задржава своје институције и идентитет уз договорене оквире интеграције. Фокус је био на функционалном моделу економског повезивања.

Наизглед бенигна у принципу, али потенцијално федералистичка у тумачењу, била је следећа идеја јединства Европе у различитости. Овим је концептом направљен корак ка чвршћој унији од Европе Отаџбина. Растући значај новог концепта поклопио се са проширењем заједнице на Дванаесторицу. Поборници јединства у различитости су тврдили да Европа није само мозаик култура већ и органска целина. Импликација је била јасна: да органска целина буде здрава, напредна и ефикасна, она изискује јединствен центар доношења одлука.

Притом, стари аргумент евроскептика – да бриселска машинерија тежи стварању јединствене федералне државе – једноставно није тачан. Све већа власт без јасног државног оквира кључна је основа бриселског пројекта у последње три деценије. Кроз процес освајања огромне власти – у оквирима институционалних механизама који су постепено преузели ингеренције националних влада – неизабрани функционери који воде бриселски апарат функционишу ван светлости јавне сцене. У контексту паневропске федералне државности, они би били много више на оку јавности него што је данас случај, док своју моћ пројектују из анонимности кабинета у Бриселу, Луксембургу или Стразбуру. Моћ се преноси на Апарат, али без нежељене одговорности, видљивости и других ограничења којима су подложни носиоци власти у националним државама. Од Мастрихта ЕУ је постала механизам за спровођење континуираног државног удара. Она се налази у стању аморфне неодређености и сталних промена. Основна одлика тог постмодерног створа јесте недефинисаност, неухватљивост. У његовом оквиру суверенитет је релативизован, а раздвојеност спољне и унутрашње политике немогућа: замагљене су до тачке размењивости.

Моћ припада неизабраним, идеолошки подобним апаратчицима без лојалности ма којој нацији или држави. Један од кључних резултата те метаморфозе јесте судбинска одлука 1999. да чланице ЕУ више нису овлашћене да доносе сопствене законе о имиграционој политици. Данас, чак и у време све очигледнијег неуспеха мултикултурног експеримента, апарат ЕУ одржава симбиотички однос са петом колоном џихада. Та „Европа“ фабрикује и намеће политичку и културну ортодоксију која се претворила у туробну истост наводних заједничких европских вредности: мултикултурне толерантности, антидискриминационизма итд.

Еврократија одбацује саму помисао да су завештање европске породице, њена култура и историјска искуства, вредни очувања. Негација историјске и духовне утемeљености сопствених народа и друштава пропраћена је наметањем парадигме глобалног света и међусобно ускладивих вера, културе и порекла, култа „различитости“, „мултикултурализма“ и „толерантности“. Следи демонизација и криминализација сваког неслагања са овим принципима, применом драконских закона против „говора мржње“ и мерама полицијског надзора против „девијантних“ особа и група. Номенклатура ЕУ, неизабрана и неодговорна, носилац је тог удруженог злочиначког подухвата. Она је такође, супротно свим трезвено дефинисаним европским интересима, саучесник Америке у третману Русије као претње, супарника и непријатеља.

Крај хладног рата рашчистио је пут за уздизање нове, прве уистину глобалне империје. На обе стране Атлантика доминантне елите почеле су да све отвореније теже наметању неке варијанте универзалистичке утопије. Такве пројекте глобализација чини могућом кроз нарушавање традиционалних структура кадрих за отпор. Демократија је претворена у растегљив концепт заснован на унапред зацртаном идеолошком вредновању исхода процеса. Моралност није функција објективног понашања актера већ је зависна од положаја актера на скали политичког и идеолошког вредновања, за шта драстичан пример пружа пракса Међународног кривичног суда за бившу Југославију у Хагу.

ЗАКЉУЧАК – Зенит америчке моћи је прошао. ЕУ је прерасла у механизам за наметање идеолошких норми самоуништења Европе и налази се у стању латентне и структурно нерешиве кризе. За жаљење је неспособност или неспремност носилаца власти у Србији да те чињенице спознају и да из њих извуку одговарајуће поуке. 

...

Комплетан чланак у штампаној Слободи

Print Email

  • SPC
  • Dijaspora
  • Svetigora
  • Save Displaced Serbs
  • Srbi za Srbe