Слобода 2168

Деца и унуци дочекали правду, и ништа више...

Пише: Марина Дабић

marina dabic

• Потомци вероватно најбогатијег индустријалца у тадашњој Југославији, који је 1945. оптужен за наводну издају, робијао седам година, а онда и умро у беди, његову рехабилитацију дочекали су после више од 60 година•

Када је пре 11 година, пресудом Окружног суда у Београду, обнародовано да, по Закону о денационализацији и рехабилитацији, Миљко Петровић Рижа није издајник државе и народни непријатељ, била је то победа у којој је, према речима Рижиних потомака, „коначно оборена лаж у коју су увијали његово име деценијама“.

- То је болело много више од материјалних ствари – рекла је тада Миљкова унука Маријана Нешовић, која је својој штампарији у Краљеву дала име по надимку свог деде.

Решење о рехабилитацији донето је на основу захтева Драгутина Петровића, Миљковог сина. Правнички штуро, у решењу се констатује да је пресуда комунистичког суда од 2. јуна 1945. године, донета по експресном поступку, свега две седмице по званичном окончању Другог светског рата – ништавна, а Миљко Петровић Рижа, рођен 1902. године у селу Драгосињци, од оца Игњата и мајке Јелке (рођене Милашиновић) - сматра се неосуђиваним.

На ту реченицу, потомци Миљка Петровића Риже чекали су дуже од 60 година, а шта су за то време преживели, након што је овом краљевачком индустријалцу отета имовина, знају они који су на правду чекали све те године: Миљкова супруга Стевка, деца - Верица (1925), Драгутин (1927), Зорица (1935) и Миломир (1932), који није дочекао очеву рехабилитацију, јер је умро 2005. године.-

- Када су тати конфисковали имовину, одузели су нам дословце све. И пријатеље и родбину. Као што то обично бива, нестали су преко ноћи заједно са богатством - записала је у својим сећањима у књизи „Човек звани Рижа“, његова кћерка Зорица.

Годинама су Рижини потомци, од људи које су сретали, слушали лепе речи и приче везане за Миљка Петровића Рижу. Говорили су људи сетно и са пуно поштовања о томе како им је помагао Рижа, предратни индустријалац и народни посланик, који је вероватно био један од најбогатијих људи у тадашњој Краљевини Југославији. Ништа од тог богатства: шумско-индустријско предузеће са неколико стругара, српске железнице, два хотела, бројни дућани, неколико вила и породичних кућа са земљиштем, није остало у власништву породице Петровић. Комунистичке власти осудиле су Рижу за наводу издају, зато што је предузеће радило све време рата, пa је он седам година провео у завору, а онда 1952. године умро – у беди.

У завршном делу образложења решења о Рижиној рехабилитацији се наводи:

„Сада покојни Петровић Миљко није био комуниста, али није био ни сарадник окупатора. Био је имућни Србин грађанске политичке оријентације, индустријалац - власник шумског индустријског предузећа у Краљеву од пре Другог светског рата. Предузеће је, као и готово сва друга предузећа у окупираној Европи, наставило рад и током окупације, јер његов власник другог избора није имао. Престати са радом предузећа значило би довести у питање сопствени живот и живот своје породице, са сигурним истоветним крајњим исходом - наставком рада предузећа. У таквим околностима Петровић Миљко је чинио оно што је било могуће. Одређени погони нису радили извесно време, поједини уређаји су оштећени, а запосленим радницима су плаћане наднице веће него у другим предузећима и бесплатно дељене животне намирнице. Осим тога, у предузећу су запошљавана и лица из Краљева и околних села која нису радила, али су на тај начин спасавана од депортације у Борски рудник. Осим тога, сиромашне становнике је помагао новцем, намирницама или грађом потребном за обнову порушених, односно оштећених кућа.

Пресуда је, према мишљењу овог судам донета у револуционарном заносу развлашћења предратне ,,буржоазије” којој је припадао и сада покојни Петровић Миљко, политички и идеолошки мотивисана са циљем одузимања имовине у корист државе као економске основе нове народне природе“.

„Пола града било је његово“

Занимљива је прича како је Петровић, без образовања и школе, постао поштован градитељ и уважен конструктор и како је уопште дошао до толиког капитала, да је, као што се говорило – „пола Краљева било његово“?

Подаци о животу и раду Миљка Петровића Риже веома су оскудни, а на основу сећања његове кћерке Зорице М. Петровић, Миљко је био личност која је обједињавала све најважније особине неопходне за успон у свету српског предузетништва између два светска рата.

Имао је само 19 година када се оженио две године млађом Стевком Камиџорац, а када су сујеверни отац и браћа, због послова који никако нису ишли, оптужили снају за „баксузлук“, напустио је породичну заједницу и започео самосталан посао. Као радник-рабаџија у прилично запуштеној стругари тадашњег краљевачког богаташа, касније и сенатора Петра Богавца, одлучује да стругару откупи на рате, а сам Богавац је Миљку још и позајмио нешто новца како би могао да почне да ради.

Радио је, кажу, и по 20 сати дневно, враћао позајмице и кредите у року, а онда се поново задуживао ширећи посао обраде сировог дрвета, а преломни тренутак у његовом пословању на путу до богатог и угледног човека био је успостављање пословних веза са извесним грчким трговцем Димом, који је откупљивао сву грађу произведену на поменутој стругари. Миљко је посао проширио градњом нових стругара на огромним шумским комплексима Гоча и Чемерна. Успео је да реши и главни проблем код експлоатације шума: транспорт грађе и дрвета из неприступачних предела. Оригинално решење, по коме је постао познат и које му је обезбедило надимак, састојало се у изградњи тзв. водене риже, којом је, користећи снагу воде, пребацивао дрво и грађу до железничке станице. Била је то рискантна и скупа инвестиција, али је омогућавала лак, брз и јефтин транспорт дрва, па је и цена грађе била знатно нижа, што је Петровићу давало монополски положај на тржишту.

Ширио је посао, куповао плацеве и зграде, шумске комплексе и њиве. Расла је и његова породица, али је Миљко Петровић, и поред великог богатства, живео релативно скромно, захтевајући то и од своје четворо деце (две кћерке и два сина). На једном, ипак, није штедео: сматрајући да то што није образован (имао је свега два разреда основне школе) представља велики хендикеп, захтевао је да његова деца добију добро образовање, па су похађали приватне часове немачког и француског језика, као и часове клавира. Поседовао је Рижа многе банкарске акције, имао у свом власништву, осим предузећа и 15-ак кућа, два хотела („Национал“ и „Југославија“), три локала у главној улици и плац од два хектара у строгом центру Краљева. Пред само избијање рата подигао је и модерну стругару на парни погон. По сведочењу самих радника, Рижа је рад богато награђивао, а наднице код њега биле су и до три пута веће него код других газда, тако да се то прочуло широм Краљевине, па су посао у Великој индустрији грађе и дрвета за гориво Миљко Петровић Рижа, нашли чак и младићи из Лике. На врхунцу моћи Рижа је, кажу, имао око 3.000 радника. Колико је посао са грађом био уносан довољно говори податак, по сведочењу његове кћерке Зорице, да је тада било могуће да се у једном дану превезе око хиљаду кубика дрва, чија је вредност око 200.000 динара. Чиста дневна добит за ,,газда Рижу” износила је 22.000 динара. Ако се, у то време, за те паре могла купити кућа од 90 квадрата или добра кола, лако је схватити какав је то капитал био.

Пословни успех, Рижи је отворио и врата политике. На општинским изборима 1936. године изабран је за председника општине Каменичке, а 1938. је, као кандидат Југословенске радикалне заједнице, изабран за посланика. Према једној верзији - у Краљеву, није имао добар изборни резултат, јер су га мештани, како се претпоставља, највероватније доживљавали као скоројевића и сеоског газду. Према другој: на тим изборима је добио гласова колико и сви његови противкандидати заједно, али је у политици остао свега нешто више од годину дана, пошто је настао раскол у Радикалној странци. Пред почетак Другог светског рата, Рижа је, кажу, имао двоја кола: ,,опел адмирал” и кабриолет ,,опел капитен”. Трећи ауто у Краљеву имала је још само Фабрици вагона. У то време, чак половину прихода од пореза на промет краљевачком буџету доносила је - Рижина фирма...

Сиротињска мајка

У априлу 1941. године, Немци су га прогласили масоном и једним од организатора напада на Краљево, као таоца држали његову супругу, конфисковали му целокупну непокретну имовину. Захваљујући делом срећним околностима, али и предратним политичким везама, Рижа је ослобођен, а имовина му је враћена. После одмазде Немаца због напада на Краљево, многе породице остале су без хранитеља. За све веће празнике - Ускрс, Божић, Рижа је за сиромашне грађане свих општина среза Жичког давао бесплатно по вагон жита, као и најнеопходније намирнице - брашно, шећер, маст, а најугроженијима и новчану помоћ. Одвајао је, наравно, и дрва за огрев и делио народу, па га је народ прозвао сиротињском мајком.

У јесен 1944. године, радост због ослобођења Краљева заменио је страх. Југословенски комунисти, ни у рату а ни после њега, нису развлашћивали грађанство у отвореном класном обрачуну, већ под плаштом „борбе против остатака фашизма“. Нова револуционарна власт је Миљка Петровића прогласила за ратног злочинца и непријатеља, па је Рижа прве месеце након ослобођења провео скривају}и се по селима око Краљева, а одлучио да се сам преда тек када је чуо да су образовани народни судови. Према неким подацима, Миљко Петровић Рижа је, наводно, 1941. године спасао из затвора у Краљеву Слободана Пенезића Крцуна, који му то није заборавио, па је Петровићу, 1945. године, уместо Војног преког суда, који је изрицао знатно теже казне, године судио Суд части. Петровић никада није негирао да је имао контакте с Немцима, нити је спорно да је предузеће, иако с минималним капацитетом, радило под окупацијом. Инсистирао је, међутим, да је добар део зараде одлазио као помоћ бројним сиромашним становницима Краљева и околине, што су својим писаним уверењима и изјавама (било их је на десетине) посведочили, како локални органи власти, тако и појединци и групе људи на суђењу 2. јуна 1945. године. Један број радника Петровић је фиктивно запослио, како не би морали да одлазе на принудни рад у Борски рудник. Ипак, осуђен је тада на трајан губитак српске националне части, укључујући ту и губитак грађанске части, на седам година тешког присилног рада и на конфискацију целокупне имовине. Оставили су му: „неколико виљушака и кашика, три плехана тањира у вредности 20 динара, један астал прост кухињски у вредности 50 динара и један гвоздени кревет са мадрацем”...

„Боље је неправду трпети, него је сам чинити“

Када је одробијао део казне, Рижа је, верујући у своју снагу и способност, покушао да обнови нешто од послова, али власт му није дозвољавала да заради. Преузимали су све што би започео, а када је 1968. године преминуо, његови наследници схватили су да и не знају коликом имовином је располагао. Остао је, додуше, списак најкрупнијих ставки, које је он, за себе, сачинио у свом стилу::

,,Петнаест стамбених кућа у Краљеву, хотел ,,Национал” (који је општина продала Фабрици ,,Магнохром” за око 38 милиона динара) и пола хотела ,,Југославија” са данашњим биоскопом ,,Сутјеска”; три локала у главној улици у којима су се налазиле трговинске радње; стругара са три машинска гатара са потребним зградама и осталим постројењима на плацу од два хектара, у Краљеву. То је после конфискације преузео Дрвни комбинат; празних разних плацева од два хектара са стругаром у центру града Краљева; шумску пругу ,,Краљево - Гоч”, дековиљског колосека са шест локомотива и 46 вагона за превоз грађе и дрва, као и сва постројења за ову шумску индустрију; Ложионица са потребним машинама и алатом за оправку локомотива и возног парка са плацем око три хектара у Краљеву и остале зграде и железничке станице за ову пругу; имао сам око 45 посто акција Привредне банке у Краљеву, чија се имовина састоји од више локала, трговинских радњи и великог шумског поседа у Бреснику од око 800 хектара који уопште није сечен; имање у Рибници око пет хектара плацева где је подигнута колонија код Рибничке школе и зграде са једном омањом кућом до школе; моја је парцела од 63 хектара која се граничи са јужне стране са војним касарнама у Рибници. Ова парцела је конфискована или национализована као својина Илије Михајловића из Београда и Шумадинске банке у Београду. То сам имање, уствари, купио од Илије Михајловића. Вредност тога имања је велика, јер свуда око те парцеле приватници продају плацеве од 800 до 1.000 по квадрату; на Гочу шумске железнице, где сам имао експлоатацију шуме, имао сам водену рижу у дужини око 15 км за пренос дрвног материјала из слива из Гвоздачке реке до железничке пруге у Сокољи, као и Брензберг за превоз балвана и остале грађе из слива Гвоздачке реке код Добре воде на шлус железничке пруге у Сокољи, и остали разни потребни путеви за транспорт грађе, као и остала потребна постројења: магацини, зграде, бараке и друго; на Гвозденој реци у Гочу имао сам две стругаре, једну сам купио од Мика Калајџића: машински гатар са воденим погонима на турбину, а други примитивни гатар се налазио у Белој реци на водени погон; на дан ослобођења имао сам око 40.000 кубика огревног дрвета и грађе, делимично извучене до водене риже и железничке пруге у Сокољи. У Богутовцу до саме железничке станице имао сам кафану и једну кућу за становање; у Добрим странама конфискована ми је водена рижа Добре стране - Рисовац и једна омања зграда за манипулацију. Дужина риже Добре стране - Рисовац је око 17 км. Ова водена рижа имала је годишњи пренос дрвног материјала око 90 до 100.000 кубика; имао сам још у Рисовцу поред водене риже, путеве и суве риже за довоз дрвног материјала до стругаре и водене риже: у Рисовцу сам имао стругару са машинским гатаром на водени погон преко Пелтонове турбине, као и остала постројења за ову шумску индустрију: моја је и хидроелектрана ,,Сокоља” снаге 1.000 КС”.

Породица Миљка Петровића није била погођена само осудом оца, конфисковањем имовине и остајањем без хранитеља, већ им се догодило још неколико драматичних догађаја. Миљков син Драгутин је био осуђен на годину и по дана затвора због организовања бекства из Југословенске армије и за непријатељску пропаганду, а кћерка Верица је, због организовања илегалне антикомунистичке организације, била осуђена на пет година лишења слободе с принудним радом.

...

Комплетан текст у штампаној слободи Слободи

Print