СЛОБОДА, лист Српске народне одбране
Број 1888 - 10. јул 2005.

РЕПОРТАЖА: НАЦИОНАЛНИ ПАРК ”ТАРА” И МАНАСТИР РАЧА
Спој природне и духовне лепоте

Испод Крстате стене, једној од природних знаменитости Националног парка “Тара”, у лађевачкој пећини, скривени од турске најезде радили су рачански преписивачи • 100 година туризма

Пише: Новка Илић

Низом манифестација на планини Тари обележено је 100 година организованог туризма. Година 1905. узета је као почетак развоја туризма на Тари, јер управо те године познати српски књижевник Милован Глишић боравио у кафани “Здравље” на Тари, да би лечио оболела плућа. Током прославе јубилеја у развоју туризма, биолози су низом стручних излагања подсетили и на још једну годишњицу: ове године навршиће се 130 година од када је наш знаменити природњак Јосиф Панчић пронашао оморику, за којом је трагао више од двадесет година, а у августу 1875. године у бајнобаштанском селу Заовине, у делу који је сада у оквиру националног парка, први пут је видео. Следеће, 1876. године објавио је на немачком језику рад о новој врсти, до тада непознатој у науци, која је добила његово име.

Туризам на Тари

Прича о туризму на Тари је прича о националном парку, и његовим саставним деловима.

Један од пет српских националних паркова је национални парк “Тара”, површином заузима део територије бајнобаштанске и ужичке општине. О богатству природе на простору од око 19.175 хектара мало се зна. Парк “иде” источном страном реке Дрине, кањоном реке Бруснице, па преко “Суве границе”, долином Раче, долази до Калуђерских Бара, и Доброг Поља. Велики број ендемских биљних врста основна је карактеристика Националног парка “Тара” каже за “Слободу’ директор Душан Милановић:

- Специфичност Националног парка “Тара” је Панчићева оморика, овде је једино њено природно станиште. Ову врсту четинара познати научник Јосиф Панчић пронашао је пре тачно 130 година, па из тог разлога ове године један од јубилеја на планини Тари је управо та годишњица проналаска Панчићеве оморике. Ње има на разним локалитетима у Националном парку, а евидентно, после проналаска она се проширила на друга места. Поред Панчићеве оморике овде има још доста биљака и животиња које су ендемске врсте. Морам поменути “Панчићевог скакавца” који је такође пронашао Јосиф Панчић, и то је посебна врста скакавца. Ми смо били сведоци да је прошле године са Биолошког факултета из Београда екипа стручњака вршила истраживања станишта овог скакавца, кога дуго нису могли да пронађу, а знали су да постоји, али није му се тачно знало станиште. Када поменете планину Тару, многи често помисле на мрког медведа, он је такође особеност овог простора. И дивокозе су становници планине Таре. Интересантно је да као нигде другде у свету, дивокоза овде силази на висину од око 250 метара, а највише је има близу језера у Перућцу. Ми у Националном парку водимо рачуна о свим животињским врстама. Медвед је од пре две године заштићена врста, ловци који посете Национални парк не могу да врше одстрел мрког медведа, али имају право да га виде на одређеним чекама. Наши ловочувари могу посетиоце парка повести да виде мрког медведа и то је врло атрактивно. Медведа можете видети и ноћу помоћу одређених техничких уређаја, или дању када долазе на наше чеке где им остављамо храну. На те чеке долазе и бројне дивље свиње као и срндаћи.

На простору Националног парка “Тара” има хиљаде биљних врста, и податак је да од укупно пронађених биљних врста на територији некадашње СФРЈ, једна трећина расте овде. За Тару су карактеристичне шумске заједнице, шуме Таре као најсложеније заједнице могу се сврстати у најквалитетније шуме у Европи. Тара је пребогата водама, хидрографски је добро испитана, има велики број изворишта, и ретке су сезоне да и поред великих суша нема воде.

Национални парк “Тара” великим делом финансира се из сопствених средстава, каже директор Милановић, углавном експлоатацијом шуме која се користи као грађа или огревно дрво, а има прихода и од угоститељства, туризма и производње рибе.

- Треба обезбедити довољно средстава да би се очувале биљне и животињске врсте. Немогуће је на 192 квадратна километра са релативно скромном средствима све то реализовати. Оног момента када држава буде јасно дефинисала шта је циљ Националног парка, и када буде издвојила део средства из буџета, онда ће овде бити много боље и лепше. Ми знамо да су свуда у свету национални паркови најлепши део једне земље, и ми ћемо се трудити да ова површина, која је иначе атрактивна и за изградњу, не поквари амбијент, дивљом градњом као што се то десило на Златибору, који више није планина већ град. Ми ћемо се одупрети свакој стихијној градњи.

Манастирска лепота

Посебно богатство Националног парка је манастир Рача.

У оквиру Националног парка “Тара” је средњовековни, манастир Рача, смештен у долини реке Раче, у месту Рача, два километра испод Крстате стене. Са свих страна манастира су велике шуме, бистри потоци, нетакнута природа… Мештанин Благомир Ристић који живи недалеко од манастира, годинама је трагао не би ли сазнао нешто више о историји и животу ове светиње.

- Манастир, задужбина краља Драгутина, подигнут је 1275. године. Манастир је 1459. године први пут спаљен, и постоји прича да су пре самог спаљивања монаси на 12 коња однели књиге узводно два километра од манастира, и зазидали их у једну пећину. Манастир је тада остао у рушевинама, а оно што је овде било Срба, разбежало се куд који. Прошло је потом 160 година до доласка првих преписивача, а многи не знају ко су ти преписивачи, ко је то заправо дошао да преписује књиге. То су били монаси Рујанци из Манастира Рујно, тамо из Ужица, они су имали своју цркву посвећену Светом Ђорђу, и она је спаљена. Рујанци су имали први штампарију, и зна се да су дошли овде, у ове забити и пронашли су књиге. Почели су да преписују књиге и прва богослужбена књига је написана 1624. године . Она је отишла до Грчке, на Свету Гору, а за узврат су Рујанци добили мало хартије и других реквизита да наставе преписивање књига. Рачански преписивачи живели су око 70 година у тим вододеринама горе у Лађевцу, испод Крстасте стене, где се сада врше истраживања јер су пронађени темељи једне црквице. Када се 1690. године наднела авет над Србијом, тада је Арсеније Чарнојевић дошао и повео Рачанске преписиваче. Постоји податак и о путу којим су прошли. Пошли су одавде из Раче, преко Поникава до Јелове Горе, па изнад Ужица. Тада ужички Турци изађу пред њих и ту настане туча. Легенда каже да је 200 Срба погинуло док су пробили турски кордон, док су се спустили до Ваљева, а затим у Шабац, Беочин, па на Фрушку Гору, и Сентандреју. Ту су се зауставили Рачански преписивачи. Касније уз благосов Арсенија Чарнојевића наставили су преписивање, а познато је, Вук Караџић је искористио Кипријанову азбуку, 13 слова унео је у своју азбуку. Манастир је много касније обновио игуман Хаџи Мелентије и захваљујући њему, султан је поклонио манастиру 1600 хектара земље. А, ево како је то било: када је Хаџи Мелентије ишао на Христов гроб да се поклони, он је успут свратио код султана, рекао му је тада: “Честити царе дај ми милост да обновим манастир Рачу, и да се пружи рука помирења”. Тада султан извади 100 жутих дуката и даде му, а он рече, а ако ми даде ове дукате, дај ми земљу да напасам кравице, дај ми толико колико твој прст притисне на мапи. Онда њих двојица заокруже прстима површину од места до места на широкој планини Тари: од Шарамповине до Грановине, од Грановине до Соколине. И то беше око 1600 хектара. Тако манастир доби велико имање са кога врло брзо побегоше Турци љути на султана што је то поклонио Хаџи Мелентију.

Данас у манастиру живе само три монаха. Игуман, отац Сава Ристић родом из околине Трстеника, већ пет деценија у манастиру Рача служи Богу, и народу. Иако је старешина манастира, увек је у послу. Треба обићи рибњаке, и остали део манастирског имања. Преко главе радова, а радне снаге мало… каже о манастиру Рача већ се све зна…

Писаних трагова има врло мало и они упућују на неколико периода живота и рада манастира Рача, приповеда нам дугогодишњи туристички радник Бориша Чолић:

Одбрана од надируће богумилске јереси

Сматра се да је манастир саграђен између 1275 и 1281. године као задужбина краља Драгутина. Са сигурношћу се зна да је његов превасходни значај био брана према надирућој богумилској јереси из суседне Босне, која је у непосредној близини манастира Први документ о овом манастиру пронађен је у Софијском летопису 1516. године. Значај манастира у каснијем периоду, посебно у 17. веку, такође је велики, било је то време велике сеобе Срба, када је овај манастир био последњи центар српске писмености и културе. У том периоду овде се стекла бројна колонија од преко 300 монаха, тада је радила такозвана Рачанска преписивачка школа. Године 1690. заједно са монасима из шире околине Ужица, према истраживања Илариона Руварца, иселило се око 6000 душа, а њих је према Панонији предводио рачански капетан Радослав Бијанић. Манастир је тада спаљен, и до темељан уништен, и био је у рушевинама 150 година. Тек 1795. игуман Хаџи-Мелентије Стефановић започео је његову обнову, и обновљени манастир Рача са црквом Вазнесења Христовог освећен је на Божић 1796. године. Ни време мирног рада није било дугог века, а током Првог српског устанка 1813. године манастир Рачу спаљује Мемиш-ага са сребреничким Турцима, и тада су убијена два монаха, која су заклана на часној трпези, и спаљена на ломачи наложеној у олтару манастирске цркве. Била је то одмазда сребрничких Турака за активну улогу коју је манастир имао током Првог српског устанка. Игуман Стефановић био је главни организатор устанка у овом крају, а у ризници манастира и дан-данас се чува аутентична војводска застава, из 1807. године као један од ретких аутентичних барјака Првог српског устанка. Игуман Хаџи Мелентије Стефановић избегао је на просторе Паноније.

Друга обнова манастира Раче је од 1816 до 1834, игуман Стефановић није дочекао другу обнову манастире Раче, он је умро 1824. године. Манастирски конаци претрпели су још једно спаљивање, било је то 1943. године. Познато је да је игуман Захарије Милекић, на манастирском имању у месту Калуђерске Баре подигао први туристички дом у тадашњој Краљевини Југославији. Тај дом и манастирске конаке спалила је 1943. године бугарска војска. А када је у питању период Другог светског рата не може се заобићи податак да је Мирослављево јеванђеље током ратних година сачувано овде у манастиру Рача, заслугом тадашњих монаха.

Новка Илић