СЛОБОДА, лист Српске народне одбране
Број 1888 - 10. јул 2005.

РЕПОРТЕР ”СЛОБОДЕ” СА РАСЕЉЕНИМА ИЗ ИСТОКА У ОБИЛАСКУ ЊИХОВЕ ИМОВИНЕ НА КОСОВУ
Ни на небу, ни на земљи

Чињеница да се у протеклом периоду на Космет, од преко 230.000 протераних, вратило само 12.727 лица (из мајског извештаја Канцеларије УНХЦР-а у Приштини) мора да забрине све који су радили на процесу повратка

Пише: Марина Дабић

Прошлог месеца навршило се тачно шест година од егзодуса преко 230.000 Срба и другог неалбанског становништва са простора Косова и Метохије. До 1999. године у царском граду Призрену живело је преко 8.000 Срба. Данас их је тридесет троје… Двадесеторо њих, од 17. марта прошле године живи у кампу КФОР-а, остало су углавном изнемогли старци и старице који из својих кућа и не излазе. Према попису из 1961. године у насељу Ајвалија у Приштини живело је 513 Срба, 597 Албанаца и 82 припадника осталих. Данас је број Албанаца удесетостручен, а Срба – више нема… Почетком шездесетих у Косову Пољу било је 950 српских домаћинстава и – ниједно албанско. Ајвалија, Матичане, Златаре, Софалија, Којловица, Бариљево и друга, данас етнички готово чисто албанска села праве обруч око Грачанице. Нажалост, данас је тако готово свуда тамо где је вековима била и још увек јесте, у главама свих оних за које су Косово и Метохија више од мита и легенде, света српска земља.

Одувек се говорило да сви путеви на Косово воде. Данас је ситуација – прилично другачија: многи путеви воде ка Косову, али се мало ко њима креће, поготову када су у питању Срби. Њима су ти путеви последњих година готово искључиво служили за одлазак са свете српске земље, њима су “бродили” напуштајући своје домове и огњишта. Пут Косова и Метохије кренула је ових дана и група од једанаесторо Срба који су, до пре тачно шест година, живели у селу Љуг, општина Исток. Захваљујући Данском савету за избеглице, канцеларија у Краљеву, организована је посета под називом “Иди и види” поменутом селу током које су ови људи могли да провере у каквом је стању њихова имовина и да ли постоје услови за безбедан повратак. Неколико породица из овог села које тренутно живе у Београду, Великој Плани и Крагујевцу, рано ујутру последњег јунског понедељка стигло је у Краљево где их је сачекало неколико бивших комшија који су, видно узбуђени, са нестрпљењем очекивали пут до свог некадашњег завичаја. Неки од њих видеће свој Љуг, први пут после шест година.

ЖЕЉА ЈАЧА ОД СТРАХА

Љубинка Перовић током шест својих “расељених” година, десетак пута одлазила је да обиђе родно огњиште. Каже да њена породица у Истоку има стан у коме одавно живи албанска породица која стан не жели да откупи. Плац са великим воћњаком у насељу Љуг крај Истока – уништен је у правом смислу те речи. Она – зна шта је очекује.

Љиљана Војиновић тврди да одлази због жеље да њен и повратак њене породице на Косово и Метохију – буде коначан:

- Желим да одем, да живим у своји кући у којој сам живела 38 година. Има нас осморо, сви желимо да се вратимо.

У грлу јој стаје кнедла и глас подрхтава кад почиње да објашњава да њена косовска мисија и даље подразумева потрагу за братом који се од 1999. године – води на списку несталих.

Ђорђе Церовић присећа се како је Косово и Метохију напустио на исти дан, пре шест година:

- Толико дуго нисам видео своју кућу, ни оно што је од ње остало. Срамота је то и за међународну заједницу, јер ја желим да се вратим на своје огњиште, у своју кућу, без обзира на страх.

У Звечану, на железничкој станици, мали караван чека патрола КФОР-а која ће наредна два дана бити задужена за безбедност тих људи. На уласку у подручје где је нетрпељивост два народа обележила последњу деценију, Србе упозоравају да морају бити – нарочито опрезни. Младић из групе која је дочекала госте из Србије објашњава онима који у Љуг одлазе први пут, да је село – готово у потпуности уништено. Остаци кућа које су биле грађене углавном од камена препуни су змија. Војници шпанског батаљона оивичиће жутим тракама терен на коме је кретање безбедно, све ван тога – може да буде минирано.

- Јер, – каже младић коме до краја пута не сазнајемо име, Бајрам Ћељај (повереник за повратак Срба у општину Исток) је обавестио цео Исток да ви данас долазите.

Косовска Митровица је једини, на папиру, “мултиетнички” град на Косову (ако мултиетничким може да се зове град са мостом као линијом раздвајања два народа чији припадници не воле ни погледи да им се сретну). У северном делу града – права мала Србија: све врви од аутомобила са регистарским таблицама из градова централне Србије, па и Војводине. Вијоре се српске заставе и ћирилични натписи што кад пређете мост на Ибру и уђете у јужну Митровицу – постаје незамисливо.

СУЖИВОТ - ШТА ТО БЕШЕ?

Следеће место на путу до Истока је село Ракош. Ту упознајемо скаута који је задужен да оде до села у коме он треба да омогући безбедност за нову организовану групу Срба која ће стићи у то село. То, пре свега, значи да проверава да ли су осигурана места посете и да ли, којим случајем, постоје потернице или оптужнице за Србима који планирају да обиђу то место. То је, уједно, прилика да се уверимо и у добру опремљеност и ангажованост шпанског и италијанског контигента КФОР-а.

Кроз свако насељено место, Албанци са знатижељом посматрају колону аутомобила, а на сваком кораку не можете, а да не запазите новоизграђене албанске куће.

Ако сте и помислили да цивилизацијски изглед стамбених блокова у Истоку може да значи да ту скорије може да буде неког “суживота”, већ сам улазак у Љуг – у потпуности ће вас разуверити.

На месту где је некада била породична кућа Љиљане Војиновић, само гомила камења. И четири, полудивље, прелепе руже розе боје, као спуштене ту из неког другог бољег, хуманијег света. Нема прозора, нема врата, нема ни читавих зидова. Љиљана љуби руже, а у једној руци чврсто стеже камен покупљен са остатака зидова своје некадашње породичне куће:

- Осећања? Тужна и жалосна што сам отишла, што сам видела кућу у оваквом стању. Била је велика, била је лепа… Сада нема ничега… Али, вратићу се ипак. Живећу овде. Живим за дан да се вратим у свој Исток.

На новинарско питање верује ли у заједнички живот са комшијама Албанцима, Љиљана одговара кратким:

- Не знам… Кућу су ми уништили, брата су ми киднаповали… Моја осећања страшно су помешана. тешко ми је да причам о томе. Не волим да вређам било кога. За себе знам да сам права и таква планирам и да дођем: с мајком од 78 година, неспособним братом, са двоје својих, снајом и двоје братовљеве деце.

Од већине кућа није остао ни камен на камену. Нису били поштеђени ни преградни зидови, инсталације свих врста као да никада нису ни постојале: све је почупано. Једна нагорела тепсија и један зарђали, некада метални “прахер” за трешење тепиха су све од некадашњег покућства у кући Љубинке Перовић. Ипак, није све без живота у овом месту “ни на небу, ни на земљи”: ластавице су баш ту направиле гнездо, а три танке гране липе из дворишта “ушле су”, преко прозора, у кућу, као да нешто поручују.

- Немам шта да кажем – у сузама проговара Љубинка Перовић. Како да се осећам у остацима куће у којој сам провела готово цео свој живот? Видите и сами – подрхтава јој глас. Мој отац је дао живот за ове две куће и 200 стабала воћака којих више нема. Материјална страна није проблем, све се да обновити, али проблем је сам живот. Видите, испред саме куће Албанци праве три зграде од осам спратова. Како овде да се врати и живи мој брат са три сина од шест до дванаест година? Чим нема безбедности, нема ни живота. Време ће показати колико је ко овде спреман опрости.

ИМА ПРОБЉЕМ…

- Било је шта је било. Уложени новац, време труд, зној, све је отишло – са уздахом каже Жарко Патрић. Сваки потенцијални повратник рећи ће вам да смо се помирили са судбином, јер је све ово изван наше моћи. Нада је оно што нас држи у животу. Борићемо се свим демократским средствима за своја права, људска, мањинска и како их све зову. Нашом жељом да се вратимо овде не угрожавамо никога. Само имам жељу да осетим земљу ову, камен овај, воду ову, ваздух где сам одрастао, успомене, корени где су… Људи су као биљке, а кад сасечете корен, биљка се суши. Дрво можете да посадите и у равници, и у планини, било где… Али, ми смо људи… Стока може да се води да живи било где, али човек је више биће - Жарков глас губи се у подрхтавању јабучице.

Комшије Албанци су, у непосредној близини ових згаришта подигли велике куће и мноштво нових, модерних зграда.

- У оној згради тамо, на другом спрату, ближе центру је мој стан – показује Жарко Патрић.

Иако је, кажу, већина Шиптара у Истоку била обавештена да у посету стижу некадашње комшије Срби, саговорнике међу Албанцима било је – немогуће пронаћи. Да каже пар речи пристаје случајни пролазник који се, слика делује потпуно нестварно, срдачно поздравља са својим бившим комшијама Србима. На питање да ли би волео да се комшије Срби једног дана врате, Истраф Незири, мештанин села Љуг каже:

- Како да не, па ми смо увек били комшије. Нема никакво пробљем, што се тиче код нас, мислим, аљи – не могу да гарантујем за целу општину. Што се тиче код нас, ми смо браћа, “комше” увек бисмо…

- Како се онда догодило да су браћи и комшијама запаљене куће?

- Е, за то - ја не знам. И ја сам био “на кризу” – каже Истраф Незири, док га госпођа Незири вуче за рукав и говори “’Ајде, идемо!”

И одоше… Он је пристао бар толико да каже…

Повереник за повратак у општину Исток Бајрам Ћељај, ипак, тврди да је Исток – најстабилнија општина на Косову и да је безбедносна ситуација – веома добра:

- Мислим да ће и убудуће бити тако, јер КФОР и полиција су за безбедност, мада ми не можемо стопостотно обезбедити никога. Ни председник Истока, ни председник Косова – нису апсолутно безбедни, али на Космету се заиста сматра да је Исток једна од најбезбеднијих општина. КФОР и полиција заиста су спремни да ураде све за безбедност тих људи. Сада је схватио и албански народ да и Косово мора да буде мултиетничко, јер – то су међународни стандарди и да, ако хоћемо да испуњавамо стандарде – морамо и то да испунимо – оцењује Ћељај.

Мајор Карлос Торалба објашњава да КФОР сарађује са УНМИК-ом у области када треба обезбедити сигурност терена приликом неке од посета, као и све што је у тој надлежност, док је мисија УНМИК-а да ради на организацији и враћању Срба.

- КФОР је свом задатку потпуно посвећен и тако треба и да остане – каже мајор Торалба, сматрајући да као војник нема право да било шта коментарише.

МАНАСТИР КОЈИ И АЛБАНЦИ ПОШТУЈУ

Пут нас води до женског манастиру Гориоч у коме живи осам монахиња. Овде током претходних шест година није било никаквих напад на сестринство, нити на саму грађевину. Као и већина српских светиња на Косову, и Гориоч је под заштитом КФОР-а, у овом случају вода од седам војника шпанског контигента.

Манастир је задужбина лозе Немањића Стефана Дечанског. Прича се да је настао на темељу цркве Светог Георгија с краја седмог и почетком осмог века. На једној фресци може се видети мотив где свети Никола враћа вид светом Краљу који је три године био обневидео.

- Манастир Гориоч није никада био у опасности. Овде, у општини Исток никада није било неких већих сукоба – каже мати Антуса, монахиња манастира Гориоч. Људи су само тако, преко ноћи отишли – то је прво чудо. И сви су отишли… Остао је само манастир. Албанци нису ни знали да се то тако десило. Нису дирали сестринство. Шпански КФОР је каснио, дошли су са двадесетак дана закашњења, али нико од Албанаца се није усудио да дође овде. Мислили су да су Срби сконцентрисани ту негде и у почетку је било проблема, сестре причају, ја тада нисам била овде, да су дуго претресали манастир тражећи оружје, јер је раније војска била сконцентрисана овде, тако да је са припадницима шпанског КФОР-а, с те стране, у почетку било проблема. Касније је сарадња с њима текла нормално, кад су схватили да су сестре незаштићене. Ушли су у просторије конака, био је ту и један старији монах који се упокојио пре годину дана. Ја сам овде од 2002. године, али све монахиње ће вам рећи да су Шпанци јако коректни, да помажу пуно сестрама, да имају разумевања за наш живот овде, јер смо потпуно изоловани, да не кажем остављени. У мартовским догађајима прошле године нико нас није дирао. Малтене нисмо били ни обавештени шта се дешава, мада је се осећало нешто у ваздуху. КФОР је говорио да будемо мирне, да не правимо панику, да нас нико неће дирати, да нећемо бити евакуисани… Иако су од пуковника, то ми је лично рекао, тражили да евакуише сестринство, он је рекао: “Не, ја ћу заштитити манастир!” И тако је и било. Наши проблеми су текуће природе. Људи су отишли и шест година се нико није враћао. А све је дотрајало, све тражи поправке: и конак и црква, све је почело да прокишњава. О средствима за изградњу светиња и чување културне баштине пуно се прича, али – манастир Гориоч, још ништа није добио – резигнирано примећује мати Антуса.

ПОВРАТНИКЕ СВИ ЗАБОРАВЉАЈУ

Село Суви Лукавац у општини Исток… У њему је до 1999. године живело већинско српско становништво. Као и највећи број Срба са Косова, већина њих одселила се пре шест година. Захваљујући помоћи Данског савета за избеглице, јесени 2003. године, 21 породица вратила се у своје обновљене домове који у, како званичници кажу, уређени према УНМИК-овим стандардима.

За Станију Дубић чињеница да, одскора, више немају обезбеђење КФОР-а је најотежавајућа околност повратка у Суви Лукавац. Затворени смо, немамо слободу кретања. Уторком и петком “имамо конвој”, тада можемо да идемо у Косовску Митровицу. Не радим нигде, муж такође, прима минималац од 5.000 динара. Шта може да се купи за 5.000 динара? А овде зарадити је врло тешко, посла нема… До пре три-четири месеца стизала је и хуманитарна помоћ, али од тада ни тога нема. Кад смо дошли овде, било је помоћи у брашну, шећеру, уљу, у оном најосновнијем. Сада - ништа – каже Станија.

У Сувом Лукавцу живе две албанске породице чији чланови одбијају сваку врсту контакта са комшијама Србима.

- Кад смо одлучили да се вратимо, сви су нас тапшали по рамену. А сад, нико не мисли на нас – каже Миодраг Дубић из Сувог Лукавца. Да сам знао да ће бити овако, не бих се вратио никад, пустио бих да цркнем негде…

- Ово је први сусрет са расељеним лицима после шест година – каже Асани Бедрај, потпредседник општине Исток. Јуче су имали прилику да посете своју имовину, а већ данас да добију информације о повратку, где смо им ставили до знања да су, у ту сврху, формиране општинске радне групе које сачињавају представници КФОР-а, УНМИК-а и локалне самоуправе. Ове године одобрена је Стратегија за повратак у општину Исток. То значи да је одобрено пет концепт-докумената. Један је о имплементацији у селу Пеш где се тренутно враћају 33 породице. Општина Исток ради на слободи кретања и убеђује Србе да се интегришу у локалну заједницу. То је најбољи начин за одржив повратак. Када је у питању Љуг, радиће се на формирању нових фондова који су, додуше скромни, али ће све морати да буде у складу са локалном стратегијом повратка, што значи да ћемо радити и на повратку у централну градску средину, а не само на сеоска подручја – објашњава Бедрај.

- И пре рата они су обећавали, обећавају и сада, али – не можете никоме да верујете – каже у повратку, више онако за себе, Љубомир Крстић, некадашњи становник Истока. Кад упоредите званичан податак из мајског извештаја канцеларије УНХЦР-а у Приштини да се, од преко 230.000 са Космета прогнаних Срба и другог неалбанског живља, до сада вратило 12.727 лица – не можете, а да се не сложите са Љубомиром. И да се забринете у име свих који су све ово време радили на процесу повратка. Основна мисија међународне заједнице била је да на Космету уведе ред и створи безбедносне услове за повратак, албанска заједница морала је да има више разумевања за дојучерашње комшије, али и српска власт, бивша и садашња, мора да се пита да ли је могла више да допринесе да број оних који желе да се врате на Косово и Метохију и број оних за које су створени услови да то и ураде буде – бар приближно уједначен.

Марина Дабић