СЛОБОДА, лист Српске народне одбране
Број 1888 - 10. јул 2005.

ПРОФ. РАДМИЛА РАДОВИЋ
Професори отпуштени са посла јер хоће да предају српски језик у Црној Гори

Беседа професорке српског језика у никшићкој средњој школи на Видовданској прослави у Чикагу

Срећан вам овај велики хришћански, историјски, српски празник Видовдан, којем је од одвајкада Бог подарио исконску моћ да сабира и уједињује свој народ ма гдје се он налазио. Хвала вам до неба што сте се сјетили једне мале али одабране групе од 27 средњошколских професора из Црне Горе која се збратимила и здружила у одбрани части своје професије и очувања имена великог и светог српског језика.

Да је српски језик велики и свети најбоље говоре Светосавље, српска народна поезија и Његош и остала бројна, велика књижевна и културна баштина. А да је моћ српског језика чудотворна и благословена, свједочи и овај свијетли предвидовдански дан који нас је, захваљујући заједничким коријенима и заједничком језику, окупио око овог великог храма Пресвете Богородице у Чикагу.

Браћо и сестре, на нашем сабору у Никшићу који су наши отпуштени професори одржали у децембру прошле године, ви сте нам били на срцу и поменути сте не као туђинци него као настављачи исте лозе, не као странци већ као наши сродници који су у невољи потражили друга станишта.

Нажалост, морам вам рећи да су и невоље отпуштених професора у отаџбини сада преголеме. Недемократски режим у Црној Гори се жестоко обрачунао са нама, избацио нас из школских учионица јер смо имали другачије мишљење. Наше мишљење, за разлику од њиховог, темељило се на научној и правној истини. Ми смо због тога кажњени. Да нам је била битна наука свједочи наш велики лингвистички скуп на којем је било преко 100 научника који су расправљали о језичкој проблематици у Црној Гори и дали своје мишљење. Међутим, ниједан заговорник “матерњег језика” није дошао иако су уредно били позвани. Шта би се друго могло рећи него да су у познатом маниру, у недостатку аргумената, свој експериментални пројекат “матерњег” образложили ћутањем. Колико смо жељели да чујемо глас правних експерата говори наше обраћање уставном суду као највишој црногорској правној инстанци која се по том питању ни до дан данас није изјаснила. У срамној кампањи за независност уводи се црногорски језик у школске програме, а по уставу важећи службени српски језик маргинализује и обезвријеђује.

Не чини ли вам се да је то духовни геноцид који се спроводи као у стаљинистичко вријеме, гвозденом песницом и помраченим умом? Да није тако не би се на ударном телевизијском каналу појавио премијер Мило Ђукановић и запријетио сада много већем броју професора који су нас подржавали да ће се са онима који се не врате у учионице – немилосрдно обрачунати. Како се зове то када се просветни радници уцјенама и пријетњама натјерају да држе часове повијене кичме и обореног погледа, мучећи муку како да кажу својим ученицима да правда, здрав разум и здрава логика не станују више у Црној Гори. Можете ли замислити како су се осјећали ти професори-повратници над којима су специјални изасланици Министарства просвјете ликовали и јавно их блатили по медијима.

Послије свега овога треба се запитати ко нам, како и под којим условима и у каквој атмосфери васпитава сада школску омладину! Није ли црногорска школа постала једна квази-установа са квази-предавачима и квази-науком?! Ако није квази-установа зашто у школске програме укључује један непостојећи језик? Зашто присиљава професоре са дипломом српског да уместо српског предају језике за које нијесу квалификовани? Посебно је питање како је замислила да тај српски чаробњак на једном часу предаје четири језика?! Зар та школа у неку руку није и опасна установа која кроз српски, црногорски, бошњачки и хрватски тражи од ученика да се национално изјашњавају. Да ли она тим чином крши дјечија хуманитарна права?

Сада вам је, драга браћо и сестре, даме и господо, много јасније што смо нас 27 професора из Никшића и Херцег Новог кост у грло црногорског режима, што нас је та власт дисквалификовала и удаљила са својих радних мјеста. Вјеровали или не, радно мјесто је са нама изгубила и једна кафе-куварица са петоро малољетне дјеце, наредбом Министарства да се школски бифе у коме смо пили кафу затвори! Црногорско министарство просвјете је тврдоглаво радило свој посао, није се обазирало нити на апеле професора Филозофског факултета у Никшићу, нити на штрајк глађу студената са катедре за српски језик. Симптоматично је и да се примјетити како су уста највјештијег и најопаснијег играча у Црној Гори увијек пуна мултиетничког, мултиконфесионалног и демократског меда и масла, кад год се појави тамо гдје га широка свјетска јавност може чути. Тај човјек никоме и ништа није дао а да му много више није узео.

Увођењем матерњег језика националне мањине нису ништа добиле што нијесу ни прије тога имале а што и по другим земљама припада по уставу и закону. Оно што им се обећава увођењем матерњег језика је чиста лаж и превара. Заслугом просвјетних власти добија приватни пројекат једног човјека, а губи само српски језик и српски државотворни народ у Црној Гори. Да прича актуелног режима годинама не пије воду лако се увјерити: довољно је питати прости народ како живи и да ли му је 15-годишња владавина цара из Растока донијела обећани бољи живот. Ако јесте, зашто се 90 одсто грађана Црне Горе задужује од мјесеца до мјесеца у продавницама хране и купује на повјерење да би преживјели. Жао ми је што морам да признам да ту исту судбину, и још тежу, у последње вријеме дјели са њима и група од 27 средњошколских професора отпуштених са посла.

Користим ову прилику да се са овог мјеста обратим цијелој међународној јавности, међународним правним институцијама и свим људима добре воље да нам начин који је у њиховој моћи – помогну. Наши животи су се претворили у праву ноћну мору и ми не знамо колико ће то дуго трајати у Црној Гори, али оно у шта смо потпуно сигурни јесте да никада нисмо зажалили због избора који смо направили у септембру 2004. године.