СЛОБОДА, лист Српске народне одбране
Број 1888 - 10. јул 2005.

ПАРАСТОС У СЛОВЕНИЈИ
Молитва после шездесет година

Посвећено онима падоше на олтару Отаџбине у Словенији 1945.

Међу најстрашније приче о страдању свештенства Митрополије Црногорско-Приморске, али и свештенства других епархијских епископија Србске мученичке Цркве, дела припадника Југословенске војске у Отаџбини са простора Црне Горе, Боке, Херцеговине, Старога Раса, Србије и Босне и Херцеговине, али и ненаоружаног збега - деце, жена, стараца, рањеника и тифусара, спада истинита прича о бестијалном злочину, који су крајем маја и почетком јуна 1945. године (дакле, после званичног завршетка Другог светског рата) над свештенством, монаштвом, националном војском и ненаоружаним народом, без суда, суђења и пресуде, широм Словеније, на око 400 до сада пронађених и од стране словеначких државних власти обележених масовних гробница, починили партизани Јосипа Броза.

Деценијама се пут од Црне Горе до Словеније у народу називао злим путем или путем од Везировог до Зиданог Моста.

Овим болним и, по много чему, библијско-голготским догађајем са половине двадесетог века, догађајем који је размеђио и запечатио будућност и живот православних Срба и Србске Цркве у будућим деценијама, у Отаџбини се деценијама није објективно говорило нити се смело говорити. Догађај су описивали комунистички историчари и, без трунке савести и научне објективности, тумачили га као “обрачун народно-ослободилачких снага са народним издајницима, слугама окупатора и буржоаском реакцијом”. Десетине хиљада оних којима су најближи рођаци и братственици кренули на “зли пут од Везировог до Зиданог Моста”, деценијама нису смели ни да помену имена својих пострадалих рођака и братственика, а камоли да им подигну споменик и напишу њихова имена, учине помен и запале свећу воштаницу. На честе случајеве распитивања комунистичких шпијуна и провокатора народ је, из страха за потомство, одговарао да су они за које се злогласна поратна ОЗНА и потоња УДБ-а интересовала отишли на - зли пут. На томе се свака даља прича завршавала, а памћење и сведочење је остало у најдубљим скривницама њихових душа да би данас, шест деценија касније, извирало одатле и пресељавало се у братске сузе и сестринске тужбалице, на странице књига и новинских текстова.

У србској националној емиграцији је било другачије. Они који су имали срећу да извуку живу главу из пакла и мора невине србске крви у Словенији, у слободном свету су деценијама носили своју и народну рану и муку и сведочили о страшном комунистичком злочину над разоружаним људима. Сведочили су и о злочину издаје и предаје разоружане војске и голоруког народа, који су починили Енглези - њихови дотадашњи “савезници”.

Архивска грађа тадашње ОЗНА-е ни данас није доступна истраживачима. Ипак се, на основу народног памћења и објављених сећања преживелих, може реконструисати трагични пут “од Везировог до Зиданог Моста” и комунистички злочин у Словенији 1945. године. Те недужне жртве, а њих је, према најгрубљим проценама и сазнањима, око двадесет хиљада само са црногорских простора, и данас су побацане по јамама, јаругама и масовним гробницама, неопојане и необележене на “злом путу од Везировог до Зиданог Моста” и од Зиданог Моста до Камника, Кочевја, Цеља и других мученичких места. Међу невиним жртвама се налази и више десетина србских православних свештеника од којих је највише свештеника из древне, светосавске, светопетровске и мученичке Митрополије Црногорско-Приморске.

Четничке јединице, свештенство са својим митрополитом и многобројни голоруки и престрављени народ кренули су 6. децембра 1944. године у одступање од Манастира Дајбабе из зетске равнице. На том простору се сабрало око двадесет хиљада војника, људи, жена и деце. Колона је подсећала на нову сеобу Срба, а Митрополит Јоаникије на новог Арсенија Чарнојевића. Колона се путем увећавала придошлим четничким јединицама и народним колонама, али се и умањивала свакодневним и сваковрсним страдањем у борбама које су успут вођене.

Колона је преко Подгорице изашла на Биоче и преко Матешева се упутила према Колашину. Колона се, када је при поласку формирана, простирала од Биоча до Вјетерника. Од првог дана их је пратила ледена киша. Прва жртва из ове нове сеобе Србе пала је већ сутрадан, 7. децембра 1944. године. Према запису хроничара Стевана Ј. Вучетића смрзло се двомесечно мушко дете поручника Божа Борозана. Дете се смрзло у покислим и залеђеним пеленама на леђима своје мајке.

Колона се споро кретала како због врлетног терена тако и због мноштва рањеника и хладноће. Енглески и амерички бомбардери су већ 8. децембра започели да бомбардују и митраљеском ватром обасипају предугачку колону. Рушили су и мостове и путеве што је додатно успоравало и отежавало кретање. Први напад комуниста на колону је забележен истог дана када је започето бомбардовање. Водили су борбе и са немачким јединицама које су се повлачиле из Црне Горе.

Колона се 11. и 12. децембра, када су их немилосрдно тукли Енглези и Американци из бомбардера, протезала од Лијеве Ријеке до Поља Колашинских.

Колона је прегазила реку Тару пре Мојковца и стигла до Бијелог Поља, а одатле се кретала долином Лима преко Бродарева, Пријепоља и Прибоја до Рудог. У Рудо су стигли 28. децембра 1944. године, а током наредних дана су пристизали остали делови предугачке колоне.

Божић 1945. године, последњи у животу Митрополита Јоаникија и многих његових епархиота на земљи, саборно је и хришћански прослављен у Рудом без обзира на јад, бол и чемер. Предраг Цемовић, блиски рођак и саборац Војводе Павла Ђуришића, после рата је у “Гласнику” Србског историјског и културног друштва “Његош“ из Чикага, објавио своје сећање на те дане и Божић у Рудом 1945. године. Цемовић је о том Божићу записао:

“...Божић је прослављен врло скромно. Служио је седи Митрополит Јоаникије. Асистирало је (саслуживало - прим. ј.В.Џ.) више свештеника. Послије службе је благословио војску и народ. Говорио је светитељски: тихо и побожно. Овог Божића, стари Архијереј није говорио о витлејемској звезди и о рођењу Богочовека, Који доноси мир и добру вољу међу људима, већ о Великом Петку и Голготи србскога народа на челу са ђенералом Михаиловићем. Никад већег броја верника на богослужењу није било. Никада усрдније и топлије молитве верници нису изговорили обраћајући се Спаситељу. Никада жалосније, гушећи се у сузама, “Рождество” није отпевано. Народ је плакао...”

Читајући овај Цемовићев запис, у човеку се јављају сцене из живота и страдања ранохришћанских мученика описаних у Житијима Светих.

Колона је из Рудог кренула 10. јануара 1945. године. Снег је непрестано падао, снежни наноси су били велики, а температура ниска. Колона се кретала правцем Горње Руданце - Вишеград - планина Семић - Бранковићи - планина Деветак - Олово - Кладањ - планина Коњух - Маглај - планина Озрен - Требава. Колона је по залеђеним планинама, без адекватне одеће и обуће, без хране и лекова, пролазила кроз спаљена и запустела србска села по Босни. У селима није било живе душе. Многи су се у тим тешким условима смрзли, неки су залутали, а било је и оних који су самовољно напуштали колону и одлазили у другом правцу. Они који су ишли у правцу супротном од команде одлазили су право усташама и комунистима под крвави нож или на нишан. Сви су немилосрдно побијени по Босни.

Исцрпљена колона је, после тридесет и пет дана надљудског путовања, стигла на Требаву. Неколико дана, средином фебруара 1945. године, у Требаву су стизали делови колоне. Распоређивани су по селима и кућама тамошњих Срба.

Покрет црногорских јединица и народног збега са Требаве је започет 9. и 10. марта 1945. године пребацивањем на леву обалу реке Босне. Комплетно пребацивање јединица је завршено 13. марта. Јединице и народне колоне су се сабирале под ведрим небом испод планине Вучјак. Није било ни хране, ни лекова, ни одеће, ни обуће, а тифус је свакодневно носио у смрт нове и бројне жртве. Из једне депеше, коју је 21. фебруара 1945. године (дакле, двадесетак дана пре покрета са Требаве и преласка на леву обалу реку Босне) Војвода Павле Ђуришић упутио ђенералу Милану Недићу види се да је на Требаву из Црне Горе, и поред многобројних жртава током проласка кроз Црну Гору и Босну, стигло петнаест хиљада бораца и око хиљаду и по избеглица.

Ђуришићеве јединице су се 16. марта 1945. године сабрале око Подновља код Добоја и формиране су колоне за марш према Словенији. Кретали су се сеоским путевима између Дервенте и Босанског Брода. Водили су борбе, а људске главе су свакодневно падале и у борбама и од болести и глади. Четници и народ, који су тада свакодневно убијани или умирали по босанским селима, најчешће су сахрањивани поред србских цркава по Босни у заједничким гробницама. Епископ Зворничко-Тузлански Василије (Качавенда) је писцу ових редова говорио да су тадашњи свештеници Зворничко-Тузланске Епархије у летописима својих храмова или на празним страницама октоиха и минеја цртали места тих масовних гробница и бележили распоред и имена оних које су ту сахрањивали. Цртежи тих заједничких гробница и до данас су остали сачувани.

Пут је био веома напоран, а путовање знатно отежано због многобројних усташких јединица које су харале на тим просторима. Те дане карактерише изналажење могућности да огромне колоне црногорских четника прођу кроз подручја на којима су се налазиле усташке јединице.

Војвода Павле Ђуришић је, тражећи и изналазећи могућност што безбеднијег проласка кроз НДХ, покушао и успео да ухвати везу са Секулом Дрљевићем, познатим црногорским црнолатинашем и миљеником усташког поглавника и србског крволока Анте Павелића. Преко емисара је постигнут договор којим је Ђуришићу и његовим јединицама гарантован пролаз, али већ 4. априла 1945. године усташке јединице су напале колону код села Разбој. Ту је погинуо поп Радојица Перишић, легендарни четнички командант са Голије. Ђуришићеве јединице су се тада кретале у правцу Мотајице и Лијевча Поља (комунистички историчари су, углавном на преговорима између Ђуришићевих четника и Дрљевићевих следбеника, базирали своје тврдње о наводној сарадњи четника са усташама грубо прескачући истину да је Војвода Павле Ђуришић жив спаљен од усташа у Јасеновцу).

Усташке снаге су биле добро утврђене на положају Бања Лука - Босанска Градишка. Војвода Павле Ђуришић је 5. априла наредио напад на усташке положаје и утврђења у том правцу. Усташки крволоци су их тукли артиљеријом и ватром из авиона. Међутим, овај четнички пробој није успео. Остало је запамћено велико страдање четника од усташа на Лијевча Пољу.

Црногорски црнолатинаш Секула Дрљевић је имао намеру да све четничке снаге стави под своју команду и прогласи некакву “црногорску војску тзв. суверене Црне Горе”. У то време, уз помоћ усташа из Загреба, штампао је и из усташких авиона четницима бацао летке којим их позивао да се ставе под његову команду обећавајући им куле и градове.

Партизанска војска је у то време већ прешла реку Врбас и то је уносило велику забуну у четничке редове. Леци Секуле Дрљевића су посебно бацани из авиона на простору изнад Лијевча Поља.

Четници су у борбама на Лијевча Пољу изгубили један део војника, а муниције им је понестајало. Војвода Павле Ђуришић је одлучио да са једном добро наоружаном групом војника пређе преко Грмеча и Бихаћа и стигне до Словеније, а да остатак војске и народа привремено приђе Секули Дрљевићу и тако покушају да се домогну Словеније и Запада. Ђуришић се ту поздравио са својом супругом и сином и отишао са својом јединицом.

Народ и војска су се, силом прилика, нашли под злом руком Секуле Дрљевића, који је од њих прогласио некакву “црногорску војску”. Људство је то прихватило из крајње нужде знајући да и усташе морају да крену у одступање те рачунајући да ће тако лакше стићи до Словеније. Покрет из Градишке је започео половином априла 1945. године и то преко Окучана, Новске, Банове Јаруге и Дугог Села до Загреба. У Дугом Селу, надомак Загреба, били су 29. априла 1945. године. Црногорски четници су 6. маја 1945. године у Загребу збацили самозвано и самопроглашено усташко вођство Секуле Дрљевића. Из Загреба су се, самоорганизовано, упутили према Зиданом Мосту. У Словенију су ушли већ 7. маја 1945. године. Кроз Словенију су се кретали правцем Брежница, Кршко, Савинце, Радече, Зидани Мост.

Путовање кроз Словенију је, такође, било јако напорно. Митраљирани су и бомбардовани из авиона, а пут је добрим делом био запречен заосталим, поквареним и изгорелим камионима, тенковима, топовима и аутомобилима.

Партизани су у то време већ били око Зиданог Моста. Четничке и народне колоне су се путем раздвојиле тако да се свако кретао правцем који је желео. Једни су ишли уз реку Саву према Љубљани, други према Италији, трећи према Цељу. Највећа је била група која се кретала према Цељу.

Многи су директно одлазили у руке партизанима, који су их на лицу места, без суда и суђења, убијали. Ни рањеници ни тешки болесници нису били поштеђени.

У Цеље су стигли 9. маја 1945. године. Немачка је тог дана капитулирала. Једна група је из Цеља кренула према Камнику са намером да се преко планина пребаце у Клагенфурт у Аустрији.

У тој групи се налазило свештенство Митрополије Црногорско-Приморске. У Камник су стигли крајем маја 1945. године. Водећи људи из те колоне, у којој се налазило око хиљаду људи, већали су шта даље да раде и куда да иду. Одлучили су да онима који желе да иду даље то омогуће, а да се они који нису желели да иду даље предају партизанима. Педесетак људи из те групе је донело одлуку да настави пут, а остали су одлучили да се предају. Свештеници су остали у групи која се у Камнику предала партизанима.

Словеначки партизани су их разоружали и стражарно су их спровели у неку шуму у близини Камника. Словеначки партизани су им дозволили да подигну шаторе у тој шуми и пуштали су их да слободно одлазе у оближња села ради набавке хране. Однос словеначких партизана према њима је, према сведочењима тадашњих малолетника, који су преживели ту голготу, био коректан. Није било злостављања и мучења.

После два три дана у тај заробљенички логор стигли су црногорски партизани. Логор је опколила Пета црногорска пролетерска бригада Треће дивизије под командом Сава Бурића. Црногорски партизани су извршили попис свих заробљеника. Издвајали су малолетне и одмах су их отпремили у своје штабове како би их мобилисали у своје јединице.

Све пунолетне заробљенике су везивали жицом. Исте ноћи су их стрељали. Међу стрељанима су били и сви свештеници из Црне Горе, али и свештеници из других епархија, који су се успут придруживали групи црногорских свештеника. Сви су сахрањени у неколико масовних гробница у тој шуми у близини Камника.

Иста судбина је задесила и све остале четнике и националисте, који су стигли у Словенију. Многи су успели да пређу у Аустрију. У Блајбургу су их прихватили “енглески савезници”, који су их “дипломатски убедили”, тј. преварили, да положе оружје и уђу у вагоне како би их, наводно, отпремили на запад. Међутим, уместо на запад - вратили су их у Југославију и предали их Јосипу Брозу и његовој војсци. Сви су немилосрдно побијени у Словенији. У тој великој групи страдалника били су четници из Црне Горе, Босне и Херцеговине, Србије, припадници Србске државне страже и Србског добровољачког корпуса. Највише је убијено Срба, а потом и словеначких домобрана, а најмање хрватских усташа.

Масовне гробнице тих невиних жртава комунистичког терора налазе се у Кочевју, Новом Месту, Зиданом Мосту, Техарју, Шент Виду, Радовљици, Шкофјој Локи и по многим другим местима. Највећи број тих жртава је убијен после званичног завршетка рата. Убијани су без суда, суђења и пресуде. Није прављена разлика између здравих, болесних и рањених. Није прављена разлика између војника и цивила. Сви су пре убиства мучени. Сви су пре убиства опљачкани. Сви су сахрањени у плитким масовним необележеним гробницама или побацани по дубоким јамама

Може се слободно закључити да би све било другачије да србске националне снаге током одступања нису, поред метеоролошких и географских потешкоћа, за љуте противнике имали и глад, и болест, али и фашисте, и усташе, и комунисте, а, пре свега, тзв. “савезнике”, који, заједно са комунистима, пред Богом и човечанством носе највећу одговорност за крваве догађаје у Словенији.

Очевидно је да је србски слободарски и анти-фашистички народ био и жртвован и преварен, издан и продан комунистима. Када се данас погледа путања кретања и четника из Црне Горе и четника из Србије види се да је у питању лавиринт смрти и страдања. Лако је данас анализирати путању смрти. Али, још је лакше доћи до закључка да су Немце из Србије протерали Руси, а не комунисти Јосипа Броза.

Када би данас на једној географској карти бивше Југославије крстићима обележили места масовних гробница у које су побацани и набацани Срби - жртве комунистичког терора, не бисмо имали шта друго да видимо него скоро читаву карту у крстићима и то је једна од најтрагичнијих и најпоразнијих истина Другог светског рата на овим просторима.

Митрополија Црногорско-Приморска је само у тих неколико месеци, од децембра 1944. до јуна 1945. године, изгубила и свог епархијског Архијереја и трећину од укупног броја свештеника. Током Другог светског рата и у првим годинама по завршетку рата, комунисти су убили више од половине православних свештеника у Црној Гори. У Митрополији Црногорско-Приморској је, у првим годинама после рата, остало свега двадесетак парохијских свештеника од преко две стотине колико их је било 1941. године.

Тим и таквим жртвама, Новим Србским Мученицима, 16. јуна ове године у Камничким Бистрицама, на једној омањој пољани у којој је сахрањено око 3.500 жртава из Црне Горе, одржан је заједнички парастос. С благословом надлежног архијереја Његовог Високопреосвештенства Митрополита Загребачко-Љубљанског и све Италије г. Јована парастос су служили Митрополит Црногорско-Приморски г. Амфилохије и Епископ Будимљанско-Никшићки, а саслуживали су им свештенослужитељи: протојереј-ставрофор Перан Бошковић, парох Љубљански, протојереј-ставрофор Тома Ћирковић, парох Копарски, протојереј-ставрофор Милан Дудуковић, парох Цељски, протонамесник Миодраг Поповић, парох Београдски, јереј Велибор Џомић, парох Подгорички, јереј Горан Шљивић, парох Новомештански, јереј Душан Томић, парох Новогорички, као и ђакони Јован Пламенац и Миладин Кнежевић. Парастос је одржан на молбу потомака побијених који су окупљени у Невладиној организацији “Открићемо истину” из Будве на челу са Душаном Никлановићем.

Тужан је био тај дан у стравним шумама у Камничким Бистрицама. Први пут након шездесет година, потомци побијених из Црне Горе са свећама у рукама, са болом у душама и сузама на лицима походили су масовне гробнице у којима почивају кости њихових предака. Масовне гробнице на Крфу и Виду су, након Албанске голготе, обележиле пострадање у првом, а масовне гробнице широм Словеније, након Босанске голготе, обележиле су пострадање Срба на крају Другог светског рата.

Након парастоса на коме је пред лицем Божијим поменуто 9.675 до сада прикупљених имена побијених из Црне Горе, присутнима се, у име свих потомака, обратио академик Матија Бећковић, чији је отац Вук, предратни капетан ЈВуО, оставио своје кости “на путу од Везировог до Зиданог Моста”. Парастосу је, што је веома важно и похвале достојно, присуствовао и умировљени Надбискуп Београдски г. Франц Перко. Такође, парастосу су присуствовали и представници словеначких организација које се боре за истину о комунистичким злочинима. На задушном ручку, који је припремио прота Перан Бошковић са својим парохијанима, свима присутнима су се обратили г. Станислав Клеп и др Чедомир Вукмановић, а прочитан је и телеграм председника СНО из Америке г. Славка Пановића.

Данас су скоро све масовне гробнице комунистичког терора у Словенији, а њих је преко 400 до сада евидентирано, достојно обележене, а сведоци смо да се пред лице правде у Словенији изводе они комунистички функционери који су наређивали злочин и они који су убијали. Словенија добро зна да се са прикривеним ратним и поратним злочинима и некажњеним ратним и поратним злочинцима не улази у Европу. Неко је тога дана у Словенији рекао да је све ово било урађено крајем осамдесетих година можда епилог југословенске кризе не био био тако крвав. Некажњени комунистички злочини дали су подстрека многима и у овом последњем рату, на свим зараћеним странама, да чине злочине верујући да казне неће бити као што казне није било нити је још увек има за стотине живих комунистичких егзекутора и Брозових генерала по Србији и Црној Гори.

Прича о жртви, жртвовању и страдању најбољих из рода нашега данас би, да је среће и разума, са парастосом и извођењем живих злочинаца пред лице правде била завршена. Међутим, насртаји на невино побијене и све оне који чувају спомен на њихово страдање нису престали ни шездесет година након њихове присилне смрти. Велике припреме овог светог чина и контакте потомака побијених са државним властима Словеније, пратила је невиђена политизација и медијска хајка идеолошких и политичких потомака оних под чијом су руком пале невине жртве. Хајка се кретала од “доказивања недела народних издајника” до спекулација и небулоза да ће државне власти Словеније ускратити право уласка у Словенију никоме другоме него Митрополиту Амфилохију и академику Матији Бећковићу.

Све србске жртве на овом голготском путу ни до данас нису пребројане, пописане, нити имају гроба ни мрамора. Нема светије и часније дужности него да се што пре почне са пописивањем, пребројавањем, опојавањем, достојним сахрањивањем и обележавањем њихових гробова и масовних гробница. После рата су многи одважни људи, који су се осмелили да оду на масовна стратишта у Словенији, сведочили да је земља из своје утробе на површину избацивала људске кости опомињући успаване савести на свету дужност према њима. Сведочили су нам тога дана честити Словенци да су масовне гробнице после рата откривали и памтили по томе што је полиција на дан католичких Задушница стајала на тим местима не дозвољавајући никоме да прилази и пали свеће. Ваља рећи и то да су Словенци своје жртве побијене, па чак и рањене од комуниста, давно пребројали, пописали и објавили у књизи под насловом “БЕЛА КЊИГА СЛОВЕНСКЕГА ПРОТИКОМУНИСТИЧНЕГА УПОРА 1941.-1945.”. Али, пример националних Словенаца у попису својих жртава треба да буде пример Србима, Србији и Црној Гори.

Потписник ових редова дужан је, по молби потомака побијених, да на овај начин заблагодари Митрополиту Загребачко-Љубљанском г. Јовану на благослову и очинској подршци, а његовом свештенству из Словеније на челу са протом Пераном Бошковићем на братској љубави и молитвама које су тога дана за покој душа невино пострадалих принели Господу са свима нама.

Јереј Велибор Џомић