СЛОБОДА, лист Српске народне одбране
Број 1888 - 10. јул 2005.

КОМЕНТАТОРСКА РЕЧ СЛОБОДЕ
Сваки пут када у свету пукне бомба, сетим се...

Посвећено онима који говоре о тероризму, светском и домаћем

Сваки пут када у свету пукне нека бомба, помислим и на оне бачене на Косову и Метохији, на српске куће и цркве, и манастире. Прекјуче Лондон, прекјуче Косовска Витина. Једино питање које из ове једначине следи јесте: колико још бомби треба да падне на српске куће и цркве да би свет о њима размишљао на исти начин као о оним бомбама које су постављене у Лондону?

С краја овог лета почеће процес, миран политички процес, о томе како да међународна заједница оде са Косова и ту остану да управљају они који су својим бомбама и застрашивањем радили тај посао читавих 50-так година. Треба ли њих наградити, а ове бомбардере из Лондона и Њујорка хватати и затварати?!

Српска држава, без обзира да ли ће у Европу сада, или кад из Европе изађу многе земље, има право и обавезу да се бори за сваки педаљ своје земље, а то подразумева Косово и Метохију. Као погрешан исход Другог светског рата, Косово се нашло да сва своја права, као и многи други, црпи из комунизма и њихових сатрапа, тако да су тако добили и покрајину и населили стотине хиљада илегалаца из Албаније, који су просторе освајали путем насељавања, што је једном у Африци чак и санкционисано од стране УН као забрањено.

Још једном, сваки пут када у свету пукне нека бомба, помислим и на оне бачене на Косову и Метохији, на српске куће и цркве, и манастире. Оне нису ништа лакше и безболније, само остаје питање: има ли икога на овом свету ко има снаге да призна да је тероризам забрањен свуда осим на српском Косову и Метохији.