SLOBODA - novi broj
cirilica / latinica

Arhiva

=================

Last modified: Sunday, March 30, 2003

Број 1836 - 25. март 2003

УЗ ПРОВЕРЕНУ, ОДМЕРЕНУ И ДОПУШТЕНУ РЕЧ

Одложена слобода

Каква ће Србија изаћи из свог ванредног стања?

Пише: Вишеслав Симић

Као што је познато, док се пише овај чланак, медијима у Србији је забрањено да објављују ишта што није званично саопштење владе. У Србији је заведено ванредно стање за које се не зна колико ће трајати. Наредба владе Србије је обзнанила да је забрањено свако политичко, синдикално и друго деловање, којим се омета и спречава примена мера за време ванредног стања. Гласила су упозорена да ће се према њима предузети одговарајуће мере уколико одступе од Наредбе.

Толико о слободи у Србији. Хвала Богу за Слободу ван Србије па ми можемо да напишемо и по коју реч која није стигла од групе која данас господари Србијом.

Жалосно убиство Зорана Ђинђића је послужило његовој успаниченој свити да покуша да се одржи на власти по сваку цену и да из политичке утакмице избаци свакога ко није у малобројној спрези мегаломана, нарцисоида, власто/сребро-љубаца, мозго-испирача и залудних згубидана.

Искористивши прилику да своју похлепу за влашћу скрију иза крајње неопходне, предуго кукавички и саучеснички одлагане и преочигледно осветољубиве хајке на један број из-узди-испуштених криминалаца којих су се највише бојали, бивши ДОС-овци су завођењем ванредног стања само јасно показали колика је паника у њиховим редовима и колики је њихов страх и од избора и од дељења власти са било киме, а нарочито колико се боје да у јавност не доспе ни реч која није строго од њих проверена, одмерена и допуштена. Да ли се највише боје продирања у јавност изјава баш тих криминалаца које сада гоне о томе колика је била блискост сарадње једних са другима? Да ли се стиде пред јавношћу и пред самима собом, а и пред дојучерашњим саучесницима, прогона оних који су их на власт и довели? Да ли се боје да би се међу, од њих одбаченим, политичарима појавио који поштен човек који би могао да поведе Србију, отворених очију, исправним путем у часну будућност? Или им годи да, поред очију, сада завежу и уста Србији и да је, сапетих и руку и ногу, као таоца, спроводе својим халуциногеним лавиринтима, опијени влашћу?

Више него завера

О покојном Ђинђићу је доста речено. Оставимо и историчарима и иследницима да истину открију српском народу о оних десетак година Милошевићеве власти и ових пар година Ђинђићеве.

Једно је сигурно, данас јуре многе за које се сумња да су умешани у убиство Зорана Ђинђића. Сумњивих је на све стране. Више их је умешано у ту заверу него у ону против Јулија Цезара! Ипак, не подижу се оптужнице баш против свих који су подстицали и утицали да до злочина дође. Ако узмемо мерила Хага за полазну основу савременог судства онда би криви били и они који су својим деловањем утицали на ум (или безумље) осумњичених починитеља. Није ли и Карла Дел Понте хушкала и роварила против Ђинђића тиме што није престајала да га приморава да изјављује како ће све и свакога кога она жели испоручити Хагу? Нису ли и Кандићка, Бисерко, Лихт и Ковачевић-Вучо проузроковале хистерију страха и грозницу осветољубивости својим једностраним и неукусним прозивањем само Срба за разне наводне злочине? Није ли и сам Ђинђић самоме себи потписао смртну пресуду рушењем правног и уставног поретка Србије (ма како да је несавршен и недоследан био) и обзнањивањем правила да је у Србији једино право право оног јачег, лукавијег, покваренијег, хитријег, бескрупулознијег… ?

И још нешто, није Ђинђићу никада претила толика дугорочна опасност, ни пре а ни током злочиначког атентата, ни од његових непријатеља и противника, као што му сада, покојном и немоћном, прети од његових пријатеља и сарадника!

Док је био жив, Ђинђић је умео, као школован филозоф да изокрене и лаж и оптужбу и да их преобрати у славу и хвалу. Знао је како да нападаче и кудитеље исмеје и разјури а да и не помисли ко је ту у криву и неправедан. Увек би испливао и опстао (ах, та вечита српска крв!) упркос свему и свакоме, увек спреман да се опет носи и са слабијим и са јачим.

И када није било части некако би изгледао морално победоносан. И кад је све било душоморно што је радио, освануо би за народ нову будућност пуну оптимизма.

Данас, а тек у будуће, нема га и неће га бити да заштити своје име од употребе при исприкама наследника који ће се иза њега склањати кад се разлете блато и поган. Свака грешка, свако сумњиво дело, сваки корак у страну, правдаће се Ђинђићевом жељом да све баш тако буде. И на крају ће га историчари тражити по нечовечним траговима оних који наставише његовим путем. Ђинђић је бар трагове умео да заметне.

У највећој опасности је, ипак, Република!

Шта се са Србијом збива? Каква ће изаћи из свог ванредног стања? Тек донекле ослобођена и на путу опоравка, Република Србија се стропоштала у ропцу неразумних освета, затирања трагова, властољубивог грабежа.

Да би се похватали криминалци и убице није потребно заводити ванредно стање за целокупно становништво земље. Да би спречили лажи и преваре завереника и злотвора није потребно зачепити уста свим медијима. Да би омели окупљања и удруживање насилника и назаконика није потребно забранити постојање и деловање легитимних странака и организација. Ништа од тога није смело да се деси!

Да су икада учили историју (и о њој размишљали) сетили би се поука римске матроне Корнелије Грах, мајке преправедних браће Граха. Та стамена републиканка, из херојских дана Рима, пре монархистичке декаденције, поручивала је и синовима и другим Римљанима да, ни када њихова страна надјача, ни када дође време за освету, не смеју тиме да угрозе Републику! Подучавала је, мудра и поносита, пуна бола због неслоге међу земљацима и суграђанима, да је Република изнад свих и свакога, да је то Заједничка Ствар, света и неприкосновена, и да чак и та дивна ствар, освета, може да се изврши само ако се тиме неће угрозити Република! “Боље је да наши непријатељи не нестану и да опстану као и до сада него да Република буде нагрђена и да нестане!”

Упозоравала је да ће, и поред задовољства осветом, и упркос победи, расти срамота и проклетство због немира и укидања Републике!

А ми се сетимо да Република није ни оно у шта су је дегенерисали Јакобинци, диктатура у којој Робеспјер самовољно и бескрупулозно уклања противнике из Скупштине уз помоћ младог и надобудног Сан Жуста, већ заједничка, милосрдна и заштитничка Отаџбина свима који за опште добро раде, а строг и непоколебљив, али праведан и непристрастан Судија свима који друге угрожавају грабећи само за себе.