SLOBODA - novi broj
cirilica / latinica

Arhiva

=================

Last modified: Sunday, March 30, 2003

Број 1836 - 25. март 2003

ИСТОРИЈСКА БИБЛИОТЕКА “СЛОБОДЕ”: (4)

Кнез Павле и европска политичка сцена 1934-1941.

Кнез Павле Карађорђевић јединствена је и притом јединствено трагична личност у савременој српској историји. Његова животна прича је сага вечитог аутсајдера: префињени љубитељ уметности гурнут у мрачни свет балканске политике; непоправљиви англофил али истовремено и одговоран српски родољуб, приморан на неугодне споразуме са старим британским и српским непријатељима; природни џентлмен у свету перфидних хуља. Трудећи се да усклади захтеве личног интегритета са захтевима политике као "вештине могућег", кнез Павле је био невољен у Београду, притискан у Берлину, дочекиван са једнаким подозрењем у Паризу и Риму, док је у Лондону, после покушаја да буде злоупотребљен, доживео да буде презрен.

Наш стални сарадник и члан редакције др Срђа Трифковић недавно је објавио једну краћу студију о кнезу Павлу на енглеском језику. За читаоце Слободе др Трифковић је припремио и нешто скраћени српски превод ове занимљиве студије, која износи низ појединости мало познатих нашој широј јавности.

Пише: Срђа Трифковић

Неким посматрачима је изгледало необично што је Италија почела да мења свој став према Југославији готово непосредно после помагања и подупирања акта тероризма који су на крају коштали главе њеног монарха.

Мусолинијеви мотиви за повратак политици детанта са источним јадранским суседом били су у његовом схватању опасности коју је нови режим у Берлину представљао по италијанске интересе у Подунављу и нарочито у односу на бивше аустријске покрајине које су 1919. ушле у састав Краљевине Италије. Додатни циљ Мусолинијеве политике био је одвајање Југославије од њених заједничких савезника (Француска, Мала Антанта) чиме би се политичка мапа Балкана битно изменила у корист Италије.

Стојадиновићева влада

Промена у италијанским ставовима подударала се са доласком др Милана Стојадиновића на место председника југословенске владе 1935. године. Стојадиновић, динамични министар финансија под Јефтићем, задобио је поверење кнеза Павла превасходно из домаћих разлога: као човек који је могао извадити земљу из уставног хаоса који је за собом оставио Александар, али без мењања Устава. Он је такође деловао као човек који је могао постићи договор са Хрватима. Стојадиновићеви претходници Узуновић и Јефтић су кнезу Павлу деловали као немаштовити узорци старе гарде, нити способни нити вољни да мисле маштовито или делују одважно. Међутим, да би се ослободио Јефтића кнез Павле је морао да прибегне макијавелистичким потезима које је лично сматрао неукусним, али неопходним у миљеу унутар кога је морао да функционише. Уз Стојадиновићев и Живковићев прећутни пристанак он је вештачки изазвао кризу владе да би свргнуо Јефтића и утро пут свом изабранику за место премијера.

Павлова слобода деловања била веома ограничена. Премда је и желео да делује одважно и да реструктуише државу на федералан начин, такође се осећао обавезан да исгура тих седам година де факто владавине без мењања постојећег централистичког Устава из 1931. Он је видео улогу регента као улогу кућепазитеља а не реформатора, док је притисак догађаја и код куће и у иностранству захтевао темељито преуређење југословенске унутрашње политике и спољних односа.

Милан Стојадиновић је био позван да формира кабинет у јуну 1935. првенствено из домаћих разлога, али он је имао своје необнародоване циљеве и по питању иностране политике. Још као министар финансија - годину дана раније - Стојадиновић је изразио жељу за ближим економским везама са Немачком. Коначно ослањање на Немачку као главног трговинског партнера испоставило се као важна карактеристика југословенске стратешке позиције у наредним годинама.

У сввом заокрету ка политици неутралности и једнаке удаљености у односу на традиционалне савезнике и тоталитарне суседе, Стојадиновић је деловао у договору са главним ауторитетом по питању спољне политике земље, Кнезом регентом. И Павле је веровао "да су добри односи са Берлином гаранција безбедности на пољу политике против немирног и увек опасног суседа Италије" (8). После периода огорчења после Марсеја, југословенска дипломатија је открила свеже тонове у Мусолинијевом ставу и тежила побољшаним односима са Италијом. Регентов задатак је био олакшан тиме што је био охрабрен од стране главног савезника Југославије - Француске - да нађе заједнички језик са Римом. И Југославија и Француска су прикупиле много чврстих доказа италијанске умешаности у убиство Краља. Међутим, француска дипломатија под Пјером Лавалом притискала је Београд да не сврста Италију у исти ред са Мађарском пред Лигом народа. Лавал је настојао да Стојадиновићу отвори пут за помирење са Италијом када је нови југословенски премијер посетио Париз у септембру 1935 (9). У то време Француска је тражила подршку од Италије с обзиром на растућу претњу на Рајни, а Лавал је чак наговестио могућу подршку Француске Мусолинијевим амбицијама у Абисинији.

Кнез Павле, окорели англофил, сматрао је лично важним да нађе пристанак и у Лондону за свој нови политички курс. Орм Сарџгент из Форин Офиса му је узвратио саветом који је био истовремено циничан и прагматичан: "ако било која страна земља треба да буде раскринкана због умешаности у атентат, онда је у целини боље да то буде Мађарска а не Италија".

Детант са Италијом

Појава Стојадиновића као јаког човека у Београду способног и вољног да покрене одважну нову иницијативу на пољу спољне политике, са одобрењем Кнеза регента, импресионирала је Италијане. Игром случаја, док су Французи саветовали Југославију да потражи нагодбу са Италијом, Немачка је саветовала Италију да уради то исто: Хитлер је разговарао са Ћаном у Берхтесгадену у октобру 1936 и саветовао му да поправи односе са Југославијом (10). Изгледало је као да су сви заинтересовани за боље односе између Београда и Рима. Француска је била забринута због Немачке и желела је да помири и свог старог савезника Југославију са Лаваловим новостеченим пријатељем Италијом. Немци су били озбиљни у намери да понуде Мусолинију компензацију за намеравани аншлус Аустрије и указали су му на Балкан као могућу сферу његовог утицаја. Италијани су се плашили немачких амбиција на југоистоку и тежили су да успоставе везе којима би могли да блокирају евентуално немачко напредовање; ако је све ово било праћено слабљењем традиционалних југословенских веза са Французима, утолико боље.

Што се тиче кнеза Павла, он је схватио де је Аншлус било само питање времена. По њему појачана безбедност на западној граници била је ствар хитне нужде. Примивши охрабрујуће сигнале из Италије, Кнез је овластио Стојадиновића да пошаље изасланика у Рим да изради детаље предложеног преговора са Италијом (11). Мусолинијев министар иностраних послова Ћано је изгледао оран да се постигне договор. Извештај југословенског преговарача је тачно оцртао профил Ћанове личности и стил фашистичке дипломатије: Ћано је жељан да дође у Београд и да направи сензацију, да приреди посету на хазардерски начин: долетеће, одлетеће, забезекнуће цео свет. (12)

Ћано је наравно отишао у Београд, 25. марта 1937. Споразум је дошао као изненађење целокупном светском мнењу, баш као што је Ћано и желео. Срж политичког договора је да ће постојеће границе бити поштоване. Ако једна страна постане жртва неиспровоцираног напада једне или више других држава, друга страна потписница споразума ће се уздржати од подршке агресору. Две стране су непрестано понављале одлучност да не прибегавају рату у билатералним односима и да реше све неспоразуме мирним путем. Обавезале су се "да се не толерише на њиховој територији ни у ком смислу" било каква активност која би била усмерена против територијалног интегритета и законског поретка суседа, чиме је обећан крај свим усташким активностима.

Италијани нису крили југословенским преговарачима да је њихова спреност на компромис била делом базирана на страху од Немачке. Ово је звучало као притајени страх од Осовине коју је Мусолини прогласио четири месеца раније. Ћано је био искрен: ја сам пријатељ Немачке, говорио је Стојадиновићу,

“али - између нас и у поверењу - Немачка није само опасан непријатељ већ такође и велики терет својим пријатељима. Не мислим да ми требамо да се организујемо против Немачке у овом часу, али човек мора имати на уму да ваша и наша позиција у односу са Немачком ће бити побољшана ако останемо заједно. Наших 42 милиона и ваших 15 милиона становника ће значити више када смо заједно него одвојени. Немојте ме схватити погрешно. Не мислим да треба да се окренемо против Немачке али ми морамо - измећу нас - организовати нашу сарадњу са њом”. (13)

Такве изјаве су поставиле Кнеза Павла пред дилему: колика је била несагласност између Мусолинијеве про-осовинске реторике и Ћанових сумњи? Те две позиције су илустровале фаталну супротност италијанске спољне политике у 30-им годинама: Хитлер је желео савез са Италијом, али је тражио искључење италијанског утицаја из Дунавског басена и надокнаду Италији у Медитерану. (14)

Ране 1937. Мусолини је био приморан да покуша да задобије пријатеља па чак и савезника у Југославији - претходно гледане као инфериорног наследника аустријске баштине и италијанског ривала на Јадрану. Нарастајући немачки колос заокупио му је пажњу, што је учинило промену прихватљивијом и атрактивнијом за обе стране. Као што је Ћано изјавио, "оног тренутка када Аншлус постане постане свршен чин, све оне земље које морају да се супродставе Немачком силаску на Јадран или дуж Дунавске долине ће се поларисати око римско-београдског савеза. Овај блок који израста ће одвратити Немачку од било каквог сулудог покушаја.” (15)

У целини је споразум кнеза Павла и Стојадиновића са Италијом ишао на руку Југославији. Он је средио неспоразуме који су били на дневном реду готово две деценије. Италија је могла извући задовољство из чињенице да је споразум подразумевао промену у ставу југословенске спољне политике, односно удаљавање од Француске и Мале Антанте. Ово је међутим озбиљно узнемирило француске дипломате и војску средином 1937, и водило је посети генерала Гамлена (септембар) и француског министра спољних послова Ивона Делбоа децембра 1937. Београду, у покушају да зауставе нови ток у југословенској спољној политици. Са своје стране Стојадиновић је објаснио промену стила француском отправнику послова језиком реалполитичара: "Француска сама не може учинити много за Малу Антанту пошто нема средстава комуникације, с обзиром на чињеницу да ће Италија - по дефиницији - бити у рату са њом. (16)

Стојадиновићев ентузијазам према споразуму Београд-Рим био је прегрејан за укус Кнеза Павла. Кнез је желео да створи јаку и независну Југославију, и у прве две године као премијер Стојадиновић је деловао у пуној сагласности са њим. Када је почео да делује исувише на своју руку, биле су побуђене Павлове сумње у коначне намере Стојадиновића. Павле није био спреман да дозволи Стојадиновићу да одведе земљу исувише далеко у наручје Рима и Берлина. Италијански ентузијазам према Стојадиновићу је само појачао принчеве сумње. Ћанов лични утисак је био да београдски споразум представља само први корак према савезу "који је Стојадиновић сматрао природним и неизбежним". (16)

Понављајући Ћанове отворено изговорене стрепње од Немачке југословенски премијер је почео говорити о савезу Београда и Рима као нечему што ће зауставити немачки силазак на југ.

Наставак у следећем броју