SLOBODA - novi broj
cirilica / latinica

Arhiva

=================

Last modified: Sunday, March 30, 2003

Број 1836 - 25. март 2003

УБИСТВО ПРЕМИЈЕРА ЗОРАНА ЂИНЂИЋА

6. октобар 2000 у марту 2003

Ванредно стање - увод у диктатуру и суноврат или препород Србије • Непрестано зову телефонима и траже да испоручим..., рече премијер

Пише: Мишо Вујовић

УУбиство премијера Србије, Зорана Ђинђића, евидентно је последица покушаја једног или више криминалних кланова да спречи обрачун државе са организованим криминалом, али оно има и своје политичке мотиве, утемељене како у домаћој тако у међународној политичкој сцени. Атентат на првог демократског премијера свакако је и последица немоћи нове власти, да након промена 5. октобра 2000 повуче неке болне и радикалне резове.

Петог октобра на улицама Београда догодила се критична маса, коју нису чиниле само престалице 19 странака уједињених у ДОС (демократску опозицију Србије), већ незадовољни народ који је на референдуму За и Против Слободана Милошевића, рекао напокон НЕ диктатору са Дедиња .

Међутим, како ће се испоставити, кључну улогу имала је служба Државне безбедности. У сенци целе приче помињани су смењени шеф ДБ Србије, Јовица Станишић, командант Црвених беретки Франко Симатовић, звани Френки, а главни херој био је командант ове јединице Милорад Улемек (Луковић), Легија, сада државни непријатељ број један.

Револуционарне заслуге припале су већини Милошевићевих војних и полицијских генерала који су потражили заштиту неких делова коалиције. У трезору Комерцијалне банке, откривено је 600 килограма дроге, чији је власник била Државна безбедност Србије. Корени државног апарата у криминалу и мафије у држави били су дубоки. Већ тада бива јасно да демонтажа једног криминализованог и корумпираног апарата неће бити лака.

Такозвани »контроверзни бизмисмени«, као и целокупна пословна елита, остаје нетакнута. Неки, као власник ТВ Пинк, Жељко Митровић, из ЈУЛ-овог табора, преко ноћи прелећу у ДОС-ово јато. Обрачуни у подземљу и даље су имали своје крваве епилоге на улицама. Убиством полицијског генерала Бошка Бухе, мафија је послала недвосмислену поруку, на коју држава није била кадра да одговори. Нова власт чак не успева да реши ни једно старо убиство, а камоли да крене у одлучан обрачун са организованим криминалом. Бавећи се унутрашњим размирицама, обезбеђивањем скупштинске већине, након изласка ДСС из ДОС-а, нова власт, са корумпираним апаратом и својим »несналажљивим« кадровима, бирананим по критиријуму »револуционарних« заслуга, објективно није имала снаге за енергичан обрачун. Све се зна, а ништа се не преузима. Чак се у скупштину доносе кривични закони рађени по мери криминалне елите. Криминал цвета, што доказују најновија хапшења. За недељу дана од убиства премијера Ђинђића ухапшено је преко 800 људи.

Уз трговину наркотицима, отмице новокомпонованих богаташа постају, за наше прилике нов, али јако уносан вид криминала. Судови хронично кубуре са недостатком доказа. На елитним локацијама ничу велелепна здања налик на тврђаве, физички и електронски добро обезбеђене.

Из скупштинских клупа и јавних наступа појединих политичара, учестале су прозивке о блискости нове демократије и старог подземља. Стари гангови добијају нове кумове. Премијеру Ђинђићу спочитавана је »блискост« са мистичним дуванским босом Цанетом Суботићем, као и са Сурчинским гангом на чијем челу је »контроверзни бизнисмен« (нови – модерни назив, за успешне криминалце) Љубиша Буха, звани Чуме, који оптужује свог дојучерашњег ортака Душана Спасојевића званог Шиптар да је покушао да га ликвидира, те да заточену држи његову супругу Љиљану, која је неколико месеци раније покушала да га отрује. Буха упозорава премијера Ђинђића да земунски клан на челу са Спасојевићем и Легијом спрема његову ликвидацију.

У малој бари, препуној крокодила, вода је почела да кључа. На ауто-путу код спортске хале Лимес, Дејан Миленковић- Багзи, припадник земунског ганга, камионом налеће на премијеров аутомобил. Покушај атентата, неки дефинишу као неопрезну вожњу. Багзи, коме због фалсификовања исправа и сумње да је »одузео« камион, суд одређује осмодневни притвор, бива пуштен након само једног дана проведеног иза решетака. Ђинђић се у првом тренутку није обазирао, али када му је саопштено да је Багзи након пуштања из притвора отишао у Шилерову улицу у Земуну, где се налази права тврђава чији су власници Душан Спасојевић и његов кум Миле Луковић, покојни премијер је изјавио да напросто не може да поверује да се »Ибарска магистрала« може поновити. Очито да се преварио. По тврдњама Владе Србије, рукопис атентатора са Ибарске магистрале, на Вука Драшковића, када су погинула 4 висока функционера СПО-а и овај на премијера Ђинђића, готово је идентичан.

Војислав Шешељ је, пред одлазак у Хаг, најавио ј крваво пролеће у Србији. Шешељ је, уобичавао да у Шилеровој улици игра шах са Легијом и Шиптаром. Шешељ је био одлично информисан и први је објавио сценарио најављене смрти, за који једино »нису знали« премијер и његово обезбеђење и министар полиције!?. Био је очито изненађен и Беба Поповић, шеф државне безбедности, близак пријатељ покојног премијера.

Дан пре убиства магазин »Идентитет« на насловној страни најављује : » Ђинђић мета слободног стрелца, хашки Срби наручили атенатат«.

Главни тужилац Карла дел Понте, је свакодневно на вези. Притисци не престају.

» Непрестано зову телефонима и траже да испоручим Младића, Шљиванчанина… », говорио је пријатељима. Почињу приче о тајним хапшењима.

Једна од фантомских прича је да су специјалне полицијске снаге код Ваљева ухапсиле Младића, Легија је реаговао муњевито, отимајући Ђинђићевог сина и супругу.

Мотива за ликвидацију премијера има на претек. Што намеће низ питања, од основног , зашто премијер Зоран Ђинђић није био адекватно обезбеђен, па све до оне помало хипотетичке претпоставке: Да ли је неко чекао да једним метком убије два зеца. Првим да елиминише јаког конкурента на политичкој сцени, који је био у евидентном успону популарности и другим да кроз обрачун са организованом криминалом неки други центар моћи преузме контролу над Србијом

Нису ретки ни они склони размишљању да су и неке тајне службе умешане у овај атентат.

Блискост Зорана Ђинђића и Милорада Луковића - Легије, датира и пре 5.октобра. Још за време бомбардовања СРЈ у пролеће 1999 године. Легија, тада командант Црвених беретки, упозорио је Зорана Ђинђића о већ припремљеном атентату на њега. Упућени тврде да су управо Легијини људи безбедно пребацили Ђинђића у Црну Гору.

Милорад Улемек Легија, (презиме Луковић узео од жене) бивши легионар, некада пуковник Арканове, Српске добровољачке гарде, са места команданта ЈСО смењен је 25. фебруара 2001. године, након повратка са југа Србије, где је командовао јединицом у борбама против шиптарских терориста. Неколико дана касније, Легија тражи раскид радног односа и одлази из службе. Након одласка из полиције, како се сада тврди, Легија стаје на чело Земунског клана.

У домену нагађања остаје када се десио последњи сусрет између Ђинђића и Легије. По једној верзији десетак дана пре атентата Легија је упорно покушавао да дође до Ђинђића, како би му нешто важно дошапнуо, али га премијер није примио. По другој, веродостојнијој, два дана уочи убиства, Легија је упао у његов кабинет где се задржао тридесетак секунди. Сасвим довољно да га упозори, да на њега не креће.

Легија је свакако имао више кртица у врху власти, што показује и сама егзекуција, као и признање Милана Сарајлића, ухапшеног заменика републичког тужиоца, да је био на платном списку земунског клана. Легија је на столу имао, унапред сваки потез државе. Након смене свог ратног друга Милорада Брацановића, са места заменика шефа Безбедоносно информативне агенције, Легији је било јасно да је истекао рок његовим заслугама за државу, како ратним тако »демократским«.

Да је државни апарат заиста био немоћан, најилустративније показује, рушење Спасојевићевог тржног центра у Шилеровој улици. Наиме, градске власти су се одједном досетиле да је објекат од неколико хиљада квадрата, изграђен без дозволе, што само показује бес немоћне администрације.

Италија, која такође има специјални закон и тужилаштво за обрачун са мафијом, сву имовину по закону о реквизицији, стечену криминалним радњама, одузима и продаје на јавним лицитацијама.

На прозивке адвоката СПО- а да је главни организатор злочина на Ибарској магистрали и да га власт штити, свезнајући министар Унутрашњих послова Душан Михаиловић изјављује: - Господин Легија се увек уредно одазива судским позивима.

Земунски клан, чије су вође још у бекству, од Владе Србије, оптужен је поред убиства премијера Зорана Ђинђића, за отмицу Ивана Стамболића и његову ликвидацију негде на Авали, за више од 50 убистава, отмице, продају дроге… Овај клан је настао из Сурчинског који се почетком деведесетих »прославио« крађом и отимачином аутомобила, пленидбом покућанства, да би финансијски ојачао за време велике инфлације 1993 када сурчинци почињу, уз прећутни пристанак државе, да се баве трговином девиза и увозом горива, да би, неку годину касније, почели да дистрибуирају опојне дроге. Душан Спасојевић је у Сурчински клан ушао као бивши припадник ДБ-а. Дуле, постаје нераздвојан са Љубишом Бухом, који му даје надимак Шиптар (рођен у Медвеђи). Спасојевић ступа на сцену тек након смрти Зорана Шијана, званично боса сурчинске мафије, иако су добро обавештени знали да све важније одлуке доносе још два члана, Душан Спасојевић и Љубиша Буха, који се тренутно налази у иностранству и један је од четири заштићена сведока. Душан Спасојевић је био осумљичен за покушај убиства Вука Драшковића у Будви у лето 2000 г., када је ослобођен захваљујући лажном лекарском уверењу. Недостајало је доказа и за отмицу Мирослава Мишковића, власника Делта компаније, за чији је откуп плаћено 7 милиона евра. Јавна је тајна да је власник Верано моторса, Милија Бабовић, био заточеник у Шилеровој, да је пуштен након вишемилионског откупа.

Но, предстојеће ванредне недеље у Србији, показаће шта ће све изаћи на чистину. Да ли ће ванредно стање заиста очистити Србију од организованог криминала, или ће гвоздена метла, како ванредно стање назва Чеда Јовановић, нови потпредседник владе, већ виђен на месту будућег министра унутрашњих послова, очистити и политичку сцену од конкурената, остаје да се види. Једно је сасвим сигурно, у Србији након 12. марта 2003 више ништа није исто.

Сусрет у блиндираном џипу

У књизи »5.октобар, 24 часа преврата« Ивана Радовановића и Драгана Бујошевића, забележен је сусрет Легије и Ђинђића, 4. октобра, око 18 часова:

» Легијини људи стајали су у сенкама великих зграда. Ђинђић је ушао у блиндирани џип. Провозали су се градом.

»Великих срања ће бити «, рекао је Легија, »наређења су екстремна«.

»У реду«, Ђинђић је био миран, шта да радимо«?

» Не пуцајте на полицију не упадајте у касарне », кратко је одговорио Легија.

» Добро«, обећао је Ђинђић, »Нећемо«.

» Дајеш реч«?

» Дајем реч«.

А ево шта је сам Ђинђић изјавио о сусретима са Легијом.

- За мене је кључни контакт био са Легијом, шефом ?црвених беретки?, које су у Милошевићебој стратегији биле предвиђене за последњу одбрану. Ради се о 1200 људи који су обучени за борбу у граду, прса у прса и који могу без икаквих проблема да изађу на крај са 20 000 цивила. Имају хеликоптере, борна кола, најсавременије наоружање и нешто су између војске и полиције.

5. октобра, док је трајао метеж на улицама, поново сам имао састанак са Легијом у једним колима. Тај тренутак је био потпуно невероватан. И то је један од онох тренутака у којима човек мора брзо да мисли и још брже да реагује, у којима је понекад инстинкт најважнији.

Усред те гужве ја седим у неким колима са Легијом и он ми каже » За мене је све завршено. Што се мене тиче, Милошевић је већ готов. Ако војска буде интервенисала против вас, ми ћемо да интервенишемо против војске. Ми смо им то рекли. И они знају да немају шансе против нас. То значи да војска у целини неће интервенисати. Могу само да инервенишу неке издвојене јединице, али онда смо ми ту. Ако вас они нападну, ми ћемо вас бранити.«

Те његове речи биле су за нас велико олакшање. Питао сам га како је стање са другим местима. Одговорио је да су специјалне јединице САЈ-а потпуно синхронизоване с »црвеним береткама« и да је практично, 5 500 људи на истој таласној дужини . Рекао ми је, такође, да ће све полицијске јединице које су биле на Косову, исто тако да поступе, а што се тиче других јединица које нису биле на Косову, оне у ствари нису никакве борбене формације и не могу да изврше тај задатак, то су цивилни полицајци, прашинари, како их они зову, који не могу ништа да ураде, јер нису обучени да се боре.

Ипак морам да признам, размишљао сам да ли је то што ми је рекао Легија, истина или провокација. Питао сам се да ли само Државна безбедност покушава да нас успава и да нас онда изненади. Међутим све што је Легија рекао, било је тачно…

Тада ми је, такође рекао, да су добили налог да ме убију на путу за Кошутњак, када је требало, око један изјутра, да одем у студио РТС-а и испричам народу шта се дешава. План је био да на путу за Кошутњак, један камион препречи, а други камион, који је специјализован за то буквално пређе преко мог аутомобила и да то буде смрт гњечењем. То је Милошевић наредио. Он је све време био с Радетом Марковићем на вези и добијао је све информације. А међу нама су очигледно имали пуно својих људи, који су им све јављали«.