SLOBODA - novi broj
cirilica / latinica

Arhiva

=================

Last modified: Sunday, March 30, 2003

Број 1836 - 25. март 2003

12. МАРТА У БЕОГРАДУ, ПРЕД УЛАЗОМ У ЗГРАДУ ВЛАДЕ

ИЗВРШЕН АТЕНТАТ НА ПРЕМИЈЕРА СРБИЈЕ

Несагледиве последице на политичкој сцени Србије после убиства премијера • У држави уведено ванредно стање док се убице и саучесници не пронађу • Преко две хиљаде притворених • После три године Влада се обрачунава са подземљем.

Пише: Милош Јевтовић

У Србији је, одмах после убиства премијера Зорана Ђинђића 12. марта 2003. године, уведено ванредно стање. Власти су процениле да је поредак и стање у земљи толико угрожено да су морали да посегну за том најрадикалнијом мером. Ванредно стање ће трајати све док, како је образложено, не буду ухапшени атентатори и њихови налогодавци. Званичници најављују да то може да потраје најмање до краја априла, али се већ чују речи критике и упозорења да дуго трајање тих мера можа озбиљно да се одрази на стање у земљи и демократизацију у њој.

Убиством српског премијера - означеног као предводиника реформи, прагматичног политичара западног типа - новоформирана заједница Србија и Црна Гора ушла је, на самом почетку, у озбиљну политичку кризу. Аналитичари већ указују да та криза наредних месеци може додатно да се продуби. Они указују да су Ђинђић и његов црногорски колега Мило Ђукановић суштински два политичара који су практично на себе преузели улогу кључних људи те заједнице.

Како су у Србији, и пре убиства Ђинђића, политичке прилике биле крајње компликоване, а односи међу странкама у владајућој коалицији често на граници пуцања, једно од првих питања које се поставља је да ли ће политичка струја коју је предводио убијени премијер успети да одржи контролу над ситуацијом. Србија нема ни председника, већ вршиоца дужности, а то је председник парламента Наташа Мићић.

Два дана након сахране премијера Ђинђића, скупштина Србије је са 128 гласова за, 100 против и три уздржана, изабрала новог премијера - Зорана Живковића, једног од четири потпредседника Демократске странке (ДС). Уведено је и још једно вицепремијерско место и на ту функцију изабран је потпредседник ДС Чедомир Јовановић. Трећи потпредседник ДС Борис Тадић изабран је за министра одбране заједнице Србије и Црна Гора. Четврти потпредседник Гордана Чомић је од јануара 2001. године потпредседник Скупштине Србије.

У првим данима након атенетата на Ђинђића, док је још трајао шок од те трагедије, сви су указивали на то да је непсредни чин убиства дело мафије, једног од кланова. Оптужен је "земунски клан”, за који је речено има око 200 чланова, међу којима су и некадашњи припадници специјалних јединица тајне полиције. Тек после сахране, представници појединих мањих партија из владајуће гарнитуре, почели су да оптужују две опозиционе странке, Српску радикалну странку (СРС) и Странку српског јединства (ССЈ) да су својеврсни "политички инспиратори" атентата на премијера, а одмах су се појавили и они који су затражили забрану те две странке. Представници те две странке су, наравно, одмах одбацили такве оптужбе.

Забрани тих странака успротивио се председник Скупштине Србија и Црна Гора, Драгољуб Мићуновић, а то је учинио и лидер Демократске странке Србије (ДСС) који се успротивио увођењу ванредног стања и предложио да се формира влада националног јединства у коју би ушле све парламентарне партије. На опаснаст од дугог задржавања ванредних мера у Србији, указали су и лидери новоформиране странке Г-17, Мирољуб Лабус и Млађан Динкић. Сви они, при том, ни једног тренутка не доводе у питање борбу против организованог криминала и извршиоца, организатора и налогодаваца атентата на Ђинђића.

Атентат

Ђинђић је убијен само неколико дана пошто је именован специјални тужилац за борбу против организованог криминала. Оцена је аналитичара да је Ђинђићева влада практично дуго оклевала да се озбиљније ухвати у коштац са подземљем. Има и оних који кажу да је Ђинђић својевремено чак и подцењивао ту опасност, поготову 2001. године, када су на улицама поново почела да се се дешавају спектакуларна убиства чији починиоци нису хапшени. Својеврсна иронија је да је премијер убијен у години коју је Влада прогласила годином борбе против организованог криминала.

Политичке последице Ђинђићевог убиства ће свакако бити велике и највероватније далекосежне. Он је предводио реформску струју у Србији, називали су га "мотором реформи" и био је наклоњен тесном повезивању са Европом и сарадњи са Хашким трибуналом. Био је вешт и прагматичан политичар. Успевао да одржи релативно танку већину у парламенту и да у таквој ситуацији преузме потпуну контролу над свим сегментима власти у Србији и, заједно са Ђукановићем, сву власт у новоформираној заједници.

Из власти у тој заједници искључени су Коштуничин ДСС, који подржава готово четвртина бирачког тела у Србији, и новоформирана партија Г 17 плус, Мирољуба Лабуса, донедавног вицепремијера СРЈ. Та партија већ има подршку нешто више од десет одсто бирача. Њих двојица су били супотписници Београдског споразума, којим је ударен темеље нове заједнице. Некада су били у истом блоку са Ђинђићем, али је премијер, на разне начине, успео да их потисне и чак маргинализује. Тако је остао сам на политичком трону у Србији.

Будући потези власти

Након убиства Ђинђића тешко је предвидети развој догађаја на политичкој сцени Србије. Не треба искључити да ће Ђинђићев блок, за неколико месеци, ослабити јер је у њему тешко наћи личност способну да вешто маневрише, добро управља и брзо доноси одлуке. Ђинђићу су и политички противници признавали интелигенцију, образованост, прагматичност, брзину у доношењу одлука, спремност за преузимање ризика. Он, међутим, никада међу грађанима није био међу популарнијим политичарима. Најпопуларнији није био никада. Тога је био свестан и није се стидео то да призна. Знао је, такође, да је од октобра 2000. године био несумњиво моћан политичар. Његова политичка моћ је расла из месеца у месец.

Ђинћић ће, по много чему, дуго бити упамћен. Био је први политичар менаџерског кова, који у Србији никога није остављао равнодушним. Његови прагматични потези, а међу првима је било хапшење и потоње изручење Милошевића у Хаг, имали су подршку из иностранства. Ђинђић је био први српски премијер кога је примио један амерички председник. На жалост, он је и први српски премијер који је убијен. Од убиства Улофа Палмеа 1986. године, у Европи се тако нешто није догодило.

Ђинђић је био свестан да ће у Србији дуго носити хипотеку "издајника", како га је током опозиционог деловања годинама означавао Милошевићев режим. Истовремено, било је фаза када су га означавали и као "окорелог српског националисту". Први пут због тога што је својеверемо активно подржавао лидера босанских Срба Радована Караџића, а сада што је последњих месеци знатно заоштрио питање Косова, у чему су многи политичари у Приштини препознали "ту његову националистичку црту".

Убијени премијер Србије је протеклих неколико недеља почео да бере и горке плодове победе над опонентима, јер је међународна заједница почела да га третира као политичара који контролише сву власт и да му испоставља захтеве везане за сарадњу са Хашким трибуналом. Доста је оних у Србији који верују да је Ђинђић двостука жртва, рецидива Милошевићвог режима и притисака из Хага. Чак је и главни тужилац Трибунала Карла дел Понте изјавила да јој је Ђинђић, након њиховог београдског фебруараског разговора у четири ока, казао да ће га убити. Дел Понте је Ђинђића назвала својим пријатељом.

ПОСЛЕДИЦЕ АТЕНТАТА

Последице атентата на премијера Ђинђића нису само унутрашње-политичке. Свет је почео да указује на сву сложеност стање у које запала Србија. Једна од првих следећих "жртава" могла би да буде економија. У дану када је убијен Ђинђић, у Београду је објављено да је по трећи пут одложена уплата транше од 125 милиона долара кредита Међународног монетарног фонда. То ће се свакако одразити на одлуке странаца да се упусте у неки посао у Србији, која економски не стоји добро. У земљи је више од 900.000 незапослених, а број фирми које успешно раде је изузетно мали. Стручњаци упозоравају на опасност од успоравања приватизације, од које се, према проценама владе, очекивало милијарда долара у овој години.

Из Европе су, свесни ваљда све сложености стања у Србији, почели да стижу сигнали да ће се помоћи држави и њеној економији. За почетак априла је најављен коначни пријем у Савет Европе, стижу сигнали да ће бити донација и страних улагања.

ХАПШЕЊА

За седам дана ванредног стања, власти су, користећи широка овлашћења, ухапсиле више од 750 људи. Ухапшени су и бивши шеф тајне полиције Јовица Станишић, некадашњи командант "црвених беретки" - специјалних јединица Државне безбедности (ДБ) Франко Симатовић и неколико чланова такозваног "земунског клана", за које се тврди да су умешани или организовали убиство Ђинђића. Вођа тог клана Душан Спасојевић и бивши командант Црвених беретки Милорад Улемек (Луковић) су и даље у бекству. Под сумњом да је имала контакте са том двојицом људи, ухапшена је и позната певачица, Светлана Цеца - Ражнатовић, супруга Жељка Ражнатовића - Аркана, некадашњег команданта Српске добровољачке гарде, убијеног 15. јанура 2000. године у Београду.

Ухапшен је, због повезаности са тим кланом, и заменик државног тужиоца Милан Сарајлић, а има озбиљних најава да ће бити још хапшења међу високим државним чиновницима, што из управе, што из тајних служби.

Истог дана је на седници парламената Србије, који није преношен на ТВ, одлучено да се пензионише 35 судија, међу којима и седам судија Врховног суда Србије. Високи функционер ДС Бошко Ристић затражио је да председница тог суда Лепосава Карамарковић, поднесе оставку. Она је крајње одлучно одбацила захтев да поднесе оставку, али је на крају попустила и рекла да се више никада неће бавити судством.

КРИТИКЕ И ОДБРАНЕ

Речи Митрополита Амфилохија

Српска православна црква негирала је 18. марта да је покушана забрана беседе митрополиту црногорско-приморском Амфилохију на опелу премијеру Србије Зорану Ђинђићу, одржаном у Храму Светог Саве на Врачару.

"Поводом злонамерних написа у дневној штампи везаних за опело у храму Светог Саве покојном председнику Владе Србије Зорану Ђинђићу, и беседе Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, одржане на опелу, обавештавамо јавност да нити је било, нити је могло бити било какве забране држања беседе било од стране државног протокола било од породице покојног председника. Иначе, беседа је саставни део опела над упокојеним хришћанима", саопштила је СПЦ.

Дан касније, Влада Србије је саопштила да је говор митрополита Амфилохија на опелу Ђинђићу "више личио на изношење политичких ставова" и да је "увредио (Ђинђићеву) породицу и пријатеље". У саопштењу се наводи да је сахрану организовала Влада, уважавајући жељу породице, а да је прихваћен предлог Српске православне цркве (СПЦ) да се опело одржи у Храму Светог Саве. Представници СПЦ су, према том саопштењу, били обавештени да су једини говори предвиђени на гробном месту у Алеји великана на Новом гробљу.

"Утолико је говор током опела од стране митрополита Амфилохија био изненађење, како за представнике Владе Србије, тако и за чланове породице. Садржај говора, који је више личио на изношење политичких ставова, него на, како представници Цркве истичу у свом саопштењу 'беседу над упокојеним хришћанима', увредио је породицу и пријатеље", саопштила је Влада Србије.

Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је 15. марта, након опела, између осталог казао да ће убијени премијер Србије Зоран Ђинђић бити упамћен првенствено по томе што је "у моменту најдубљег понижења свога народа испружио братску руку помирења Европи". Митрополит Амфилофије је, између осталог, казао, да је премијера Србије убила "братска мржња - кратковида и слепа, која превиђа вечну истину: ко се мача лати од мача ће и погинути". "Рана Зорана Ђинђића подсећа и опомиње све људе и народе који имају разума и памети да је било доста мржње и рата, јер свако убиство од оног Каиновог било је братоубилачко", рекао је Амфилохије, наглашавајући да је "ова рана Зорана Ђинђића, не само за његову мајку, за његову Ружицу, Луку и Јовану, него за све нас и за цели народ, јесте рана која је посред срца".