SLOBODA - novi broj
cirilica / latinica

Arhiva

=================

Last modified: Sunday, March 30, 2003

Број 1836 - 25. март 2003

АТЕНТАТ НА ПРЕМИЈЕРА СРБИЈЕ

Ђинђићева последња порука

Пуцањ који је усмртио Зорана Ђинђића погодио је укупни српски народ, његову демократију у повоју и наново је угрозио стечени углед Србије у свету. - У нашој историји Стеван и Вукан су се мирили преко очевог мртвог тела. Данас је тај тренутак настао и за наше демократе

Пише: Др Димитрије Ђорђевић

Неуспелим избором председника државе и убиством председника владе Србија је обезглављена. Пуцањ који је усмртио Зорана Ђинђића погодио је укупни српски народ, његову демократију у повоју и наново је угрозио стечени углед Србије у свету. Овај злочин је изнео на светло дана страховиту истину скривеног дејства криминала у нашем јавном животу. Сличне појаве постојале су и код других источно европских народа у раздобљу њихове транзиције из старог у нови друштвени и политички систем али је убиство Зорана Ђинђића указало на сложеност улоге криминала у нас, са члановима регрутованим међу мафијаишима из Милошевићевог времена, учесницима некадашњих паравојних јединица и у органима бивше државне безбедности. Овај криминал нагризао је нашу младу демократију, јавни поредак, реформу државе и изградњу њених правних институција.

Стравично делују најновији извештаји истраге о скривеним складиштима оружја и муниције широм целе земље. Убиство Ђинђића је такође указало на неефикасност нашег укупног правосудног и кривичног апарата. У нормалним демократијама света убиство председника владе узрочило би оставку одговорног надлежног министра и органа власти који су већ од раније располагали списковима криминалаца и њихових вођа. Један од ових криминалаца, који је недавно покушао атентат на Ђинђића, био је пуштен из притвора већ следећег дана. Пре више од једног и по века кнеза Михаила су 29 маја 1868 убили људи такође тамне прошлости. Одмах су похватани заједно са јатацима, јавно суђење обављено је већ 14 јуна, осуђени су на смрт и стрељани. Демократија се мора одлучно бранити од насиља, безакоња и анархије. Проглас ванредног стања у Србији данас био је оправдан. Историја ће једном ценити и оценити улогу народних вођа у данашњим тренутцима криза и недоумица. У тој оцени ће се одразити разлика између државника и политичара, доктринара и практичара. Потребни су и једни и други али потребе неизбежне стварности често намећу непопуларне одлуке. Некада је кнез Милош послао у Цариград главу српског вожда Карађорђа да би спасао своју, устанцима изнурену, Србију од нових искушења. Ђинђић се није устезао да Милошевића испоручи Хагу, упркос непопуларности одлуке, јер је тиме спасавао изнурену, осиромашену Србију од претње нових санкција и изолације од света. Била је то храбра одлука мада ће она допринети мотивима његових убица.

Уморство Зорана Ђинђића је уједно и упозорење да се мора обавити обрачун са остацима убиствене спреге комуниста и српског шовинизма који су, удружени, залуђивали српски народ током прошле деценије и коначно довели до незапамћеног историјског пораза и отуђења Србије од целог света. Ако је коренити обрачун са овом прошлошћу изостао у време преврата Октобра 2000 због оправдане бојазни од могућег крвопролића, данас је време да се доврши лустрација, чишћење од наслеђеног корова.

Убиство Ђинђића изложило је Србију поновним клеветама старих, познатих противника у свету. Једва су дочекали прилику да оптуже Србе као народ убица својих краљева и вођа, стални узрок дестабилизације Балкана. Међутим, много значајније је саучешће које јо Ђинђићева смрт изазвала у свету. Посмртно признање Ђинђић је добио величанственим погребом којим су га испратили поред Београда и Србије светски великодостојници. Његова сахрана потсетила је на општу жалост и сахрану краља Александра 1934 године. Светска штампа поредила је Ђинђића са Џоном Кенедијем који је такође био жртва америчког подземља.

Петог октобра 2000 ушли смо у свет са развијеним заставама демократије и модерног доба. Време је да се уразумимо, да се опаметимо усаглашавањем демократских снага и партија у заједничком фронту за даљи развој земље. У нашој историји Стеван и Вукан су се мирили преко очевог мртвог тела. Данас је тренутак за наше демократе, посебно оне из двеју великих странака, да се мире преко Ђинђићевог ковчега.

Пред државом Србије и Црне Горе налази се данас нимало лак задатак. Земља је суочена са низом сложених искушења. Она садрже даљу изградњу демократског друштва, учвршћење његових институција, уходавање и усаглашавање нове реорганизоване државе, реформу економије и војске и прихватање неизбежних захтева Хашког суда, што је посебно болно. За Ђинђићем је остала велика празнина јер је његова улога у јавном животу Србије покривала многе активности. Па ипак, српски народ има у себи довољно снаге и оптимизма да празнину створену његовим одсуством испуни новим, младим снагама. Ђинђићево дело увело га је у Пантеон српских државника. Он није стигао да започето дело заврши. За утеху нам је оставио бразду коју је заорао и европски пут којим нас је упутио.

* Аутор је историчар, професор у Калифорнији и члан САНУ