SLOBODA - novi broj
cirilica / latinica

Arhiva

=================

Last modified: Sunday, March 30, 2003

Број 1836 - 25. март 2003

ФЕЉТОН НЕКО ЈЕ ОДАО ТАЈНУ (5)

Мањи сам од маковог зрна

Јединствен догађај у историји ратова: немачки официр бежи у окупирану Србију

Пише: Антоније Ђурић

Доброту француских људи и уопште њихову наклоност према Србима осетио је Крсман Јанковић већ на првом сусрету у логору.

Сведоче његове забелешке:

“Француски заробљеници нуде кекс и цигарете. Немамо чиме да узвратимо. Баш ништа. Жао нам, како да се одужимо за овакво гостопримство? Покушавам да им то кажем, а они одмахују руком: ‘Ма пустите то! Наши смо ...’

Њима је лакше; ближи су својој земљи, брже су и везу ухватили са својима. Тако су им стизали пакети и писма... Нису живели у толикој неизвесности као ми.

Логор је био уређен и ми смо увече седели са Французима и причали. Највишеје причао поднаредник Кузмановић. Било је и других који су знали понеку француску реч, као што је било и Француза који су знали понеку српску. И ја сам тих дана научно стотинак француских речи.

Француз пева “Тамо далеко”

Дође и време растанка. Српским заробљеницима рекоше да се за ујутро припреме - идемо даље. Те вечери, уочи поласка, седимо дуго у француској бараци. Поднаредник Кузмановић свира на гитари. Не сећам се те песме, али знам да један Француз, звао се Жорж, замоли поднаредника да му за тренутак уступи гитару. И тада се догоди нешто што нас гану до суза: Жорж засвира »Тамо, далеко...« Свира и пева. То стварно нико није очекивао. Сви смо знали ту песму. Често смо је раније слушали и на радију. Али откуда да је тако добро зна и овај Француз? Кад престаде, бараком одјекну аплауз...

Таман се спремамо да га питамо када је и од кога научио ову песму старих српских ратника, кад он рече:

- Мој отац је био на солунским фронту. Отуда је донео многе успомене и ову лепу песму... Певушио је на српском језику. У нашој кући се често певала.

- И мој стриц! - кликнух раздрагано. - Мој стриц је био на солунским фронту! Можда су мој стриц и твој отац били у истом рову!

Све ово изговорим на нашем језику, тако да моји другови праснуше у смех. Жорж није ништа разумео. И ту ме спасе поднаредник Кузмановић: преведе оно што сам рекао. Жорж приђе да се братски пољубимо...

Настаде неки свечани тренутак.

Сви сми весели, посебно Жорж. Жели да нам покаже колико зна о солунском фронту и нашим ратницима:

- Мој отац је био потпоручник у трупама генерала Транијеа, које су 1918. године, после пробоја, ослободиле неколико градова у тадашњој Србији... Био сам дечак кад је дошао с фронта. Ретко је причао о рату, али кад је говорио, то су били узбудљиви моменти који се дуго памте...

Поднаредник Кузмановић преведе, а ми навалисмо на Жоржа да нам исприча оно што је упамтио. Окупише се и други заробљеници, српски и француски, и начинисмо круг око Жоржа.

Поднаредник с лакоћом преводи, а ми гутамо сваку реч:

- Кад је пробијен солунски фронт и кад су кренули српски и француски пукови, главна препрека је, причао је мој отац, била Црна Река. Бугари и Немци жестоко бране прилазе реци. Они који покушавају да пређу преко мостова - падају покошени. Туку их артиљеријом и митраљезима. Остаје само да се река гази. Јављају се добровољци да измере дубину. Рапортирају: ни говора! Могу само да се подаве . ..

У следећа два дана направљено је неколико импровизованих пролаза. Али, уочавају их Бугари и Немци и за неколико минута бива покошено тридесетак француских и српских пешака... Ипак, прелази се у трку, погнуте главе. Неки, погођени рафалом, падају у воду и нестају у њој...

... Памтим ово очево казивање због нечег другог. Због једног српског свештеника. Кад је он прелазио, паде му у реку велики свештенички крст који је носио на грудима. Приметио је то на средини прелаза и - није хтео даље! Војници у таласима прелазе, али свештеник стоји на греди. Војници га гурају, вуку, грде, али он каже да даље не може без свог крста! Наши се приљубили уз неке стене и отуда гледају чудо божје: рафали косе, меци пљуште по греди, али свештеник и даље стоји. Сви очекују да га меци погоде и падне у реку...

Наједном, свештеник паде у реку и потону. Али, мало затим, појави се на површини реке и поново потону. Напослетку, исплива на обалу. Маше им својим великим крстом! Бог зна како га је у реци нашао. Сустигао је своју јединицу...

Отац је наводио и његово име, али ми оно тада није ништа значило. Не знам каква је била даља судбина овог свештеника, али знам да ме је очево казивање о њему много узбуђивало. Ја сам у својој дечачкој машти видео тај чудесни призор: видео сам и мост и митраљезе и топове, као што сам видео и смртоносно олово које је пљуштало по реци, прелазу и око свештеника...

И ми се, док Жорж прича а поднаредник преводи, преносимо у то далеко време и као да гледамо ту необичну ратну слику.

И ово Жоржово казивање би пропраћено аплаузом. Није више имало смисла да молимо да исприча још нешто; касно је, а ми сутрадан идемо у неки други логор. Неочекивано, Жорж рече:

- Мој отац је имао једног побратима у Србији. Не знам његово име, али знам да се мој отац дописивао с њим све до овог рата. Отац је причао о њему као о веома чудном човеку. Био је необично поштен и храбар. Био је каплар у српској војсци. Отац се радовао писмима свог побратима. Њиме се поносио и пред својим ратним друговима који су често навраћали у нашу кућу.

Сећам се једног детаља: негде 1913. године, кад је Бугарска напала Србију, очев побратим, онај каплар, био је у једној љутој бици заједно са шесторицом своје браће и три шурака. Битка је вођена на око тридесет километара од њихове куће. У тој бици био је тешко рањен један од капларове браће. Он га је у току ноћн, по одобрењу команде, однео на леђима својој кући, а ујутро се вратио на положај и наставио борбу. Отац је о томе говорио као о ретком примеру пожртвовања и јунаштва.

Те вечери догодило се још нешто што нисам могао да очекујем. Изненади ме поднаредник Кузмановић. Какве је све муке доживљавао због своје гитаре! Шта је све чинио да је сачува! Ни кад смо посртали од глади, није хтео да је уступи Бугарину за хлеб и сланину. А овог тренутка, кад се опраштамо са француским заробљеницима, одржа чак и говор:

- И у овом рату, као и у прошлом, драги пријатељи, наше две нације везала је заједничка мука и искрено пријатељство. Хвала вам на свему ономе што сте овде за нас учинили. У знак те захвалности, одлучио сам да ову гитару, која ми је драга успомена из завичаја, поклоним пријатељу Жоржу, јер он заиста много боље свира...

Тајац. Нико ни реч да изусти. Ја запањен: ко би се томе надао! Дошло ми да заплачем, да приђем и загрлим га, да га замолим да ми опрости за све грубе речи које сам му упутио. Али, не могу да се помакнем.

Сви гледамо у Жоржа. Он поцрвенео, збунио се. Види се да је ганут овим неочекиваним поступком. Очекујемо да приђе и узме понуђену гитару. Али, он рече:

— Хвала вам од свег срца, заиста, али не могу да примим тај дар. Знам шта вам та гитара значи и знам шта ће вам тек значити у овој туђини и у овим логорима...

И тако поднаредник Кузмановић понесе своју гитару у следећи логор ...«

Одлазак у Трир

А следећи логор био је последње пребивалиште Крсмана Јанковића и његових другова. Нашли су се у Триру, родном месту Хајнца Шумана.

То је велики логор са неколико хиљада заробљеника. Било је доста Пољака, Чеха, Француза. Убрзо затим почеше да пристижу и Руси и то у све већем броју.

Изван логора, Крсман Јанковић више није значио ништа, као што ни у логору ништа више није значило његово име и презиме. Добио је металну плочицу са знаком КФ и бројем 56472. Од овог тренутка био је ратни заробљеник.

Велике дрвене бараке, опасане жицом и кулама, у којима на смену бораве стражари - то је логор у Триру. Бараке, дужине око педесет метара; у њима кревети од дасака, на два и три »спрата«. Жица, наравно, бодљикава, густа и у два реда, а између редова - згужвана. Ограда висока око три метра. У »кулама«, како заробљеници називају стражарнице - немачки војници са пушкомитраљезом; свуда около рефлектори.

Све ово од првог тренутка уочава и Крсман Јанковић.

- Овуда, брајко, ни миш не може да се провуче, а камоли човек! Одавде, ни макац! Шта те снађе-трпи...

Ипак, нада га не напушта. Ко зна, можда ће се указати нека прилика. Можда их неће стално држати у логору...

Већ сутрадан Крсман Јанковић од француских заробљеника сазнаје да се град зове Трир, да лежи на реци Мозел, да има железничку пругу ... Сазнаје још неколико значајних података: да је близу француска граница и да до Луксембурга има највише педесетак километара. Сакупља и бележи сваки податак који би му могао бити од користи. Све му је, чини се, важно, свака ситница. Ако му пође за руком да побегне, свака од ових наизглед ситних ствари може му спасти живот; може му помоћи да опстане...

Мучи га неизвесност: нити он шта зна о својима, нити његови шта знају о њему. Што се родбине тиче, она је, мисли Крсман, могла да има у виду само две околности: мртав или заробљен!

У тренуцима очајања увек се као поручен појављује поднаредник Кузмановић: свира на гитари... Људи се навикавају на логорашки живот. Све чешће говоре: »Из ове се коже у другу не може ...« Мире се са судбином ...

Врбаци у сну

Сви тугују за својима. Увече, обично, ваде фотографије и показују: »Ево, ово ми је син, а ово кћер, ово жена, мајка . . .« И Крсман показује једину фотографију коју је имао; сви су на њој: он, Љубинка, а испред њих два сина и кћер. Стоје на ливади пред кућом. Доле, у позадини, виде се Морава и врбаци на обали. Та слика је начиљена у лето 1939. године, када је Малина имала две године, Миломир седам, а Драгован осам година.

Кад год мисли на породицу, размишља истовремено и о бекству. И даље сакупља податке о Луксембургу, ваљда зато што је најближи логору. А ако су и тамо окупаторски војници? Ко ће га скривати? Ко ће му дати парче хлеба?

Најгоре је, мисли, за одећу. У овој, војничкој, не би могао да пређе ни десет метара - одмах би га ухватили. Ту је и онај проклети заробљенички знак.

Западе у тешку потиштеност; изгледа као човек коме више није до живота. На све је киван на краља, генерале, владу, официре, војнике и - свог поднаредника! Њему, свом другу и пријатељу Драгану Кузмановићу, никако не може да опрости што је дозволио да буду заробљени...

Бележи Крсман Јанковић:

»После месец дана почеше да изводе заробљенике из логора. Воде их по немачким кућама на рад. Неки се одмах успротивише. Веле да се ратни заробљеници не смеју користити ни за какве радове. Поготово за физичке. Позивају се на некакве конвенције. Не буним се. Напротив - мило ми је; лакше ћу да побегнем... Зато једва чекам да ме позову. Али, као за инат, сваког дана изводе нове и нове групе, а мене никако! Ујутро одлазе на рад, увече се враћају у логор. Окупљамо се око њих да чујемо шта причају, како им је. Сви су на сељачким имањима, раде исто што би радили и код својих кућа: у штали око стоке, на њиви, у воћњаку... Из ових породица су сви на фронту, нема ко да обрађује земљу. Заробљеници им дошли као бесплатна радна снага. Неки од ових заробљеника увече доносе покоји барен кромпир, ређе парче хлеба, најчешће коју воћку... Све што донесу деле са својим друговима ...

Прођоше још две недеље. Мене не прозивају. Додуше, не зову ни многе друге. Видим: измиче ми и ова прилика. Људи из оне прве групе, коју изведоше на рад, постали неки »слободњаци«: само три-четири пута су их водили стражари; после су и одлазили и враћали се сами... Ипак, уведена је нека врста контроле. Знало се кад заробљеник полази из логора и кад треба да се врати. Власници ових имања обавештавали су управу логора кад заробљеник закасни на рад, као што су проверавали да ли је увече стигао у логор...

Све ми ово не смета да кујем план о бекству. Мислим: једино је важно да ме позову. Све остало ће бити лакше. Радићу неко време, запећу из све снаге, бићу мањи и од маковог зрна - само да стекнем поверење. У тим кућама може да се нађе и цивилно одело. Још само да научим коју немачку реч и - збогом ропство!

У плановима сам већ кући, а у сновима врзмам се око Мораве; дању се скривам, а ноћи проводнм у својој кући, са децом... Пусти снови! Кидају ме и ломе...

Можда сам сумњив, можда су ови опаки Немци открили моје намере, можда читају моје мисли... А можда ме је неко одао? Неко, коме сам причао шта намеравам... Али, ко? Па, то не зна нико, осим поднаредника! А он ћути као риба. Не говори ни о својим плановима, а камоли о мојим. Он мисли да ће други све завршити, да ће Немци ускоро бити на коленима.

Одлучим да више ником ништа не говорим. Живим у страху да ће неко открити моје намере...

Узалуд сва надања: не прозивају ме! Дође, тако и 1942. година. Дође и април, прва годишњица пада у ропство. Ужас! Већ губим сваку наду да ћу се извући из логора.

Неочекивано, једне вечери, 17. априла, дођоше немачки официри: издвајају нове групе заробљеника за рад по кућама. Прозваше ме! Најзад! Али претварам се да сам равнодушан, да ми није ни до живота а камоли до рада и изласка из логора; а у себи кликћем од среће! Боже, сад или никад! Помози ми да изаћем из пакла и осветли ми путеве спасења...

Одабраше и мене

Једва чекам да сване. Буђење је у пет, а ја сам два сата раније на ногама! Стиже мали камион, потрпаше нас... Развозе нас по кућама, све близу града... Мени припаде једна кућа, удаљена око шест километара од логора. У кући само два створења: жена, власник тог имања, у поодмаклим годинама, и њен отац, непокретни старац, у инвалидским колицима... Муж ове жене, како сам већ сутрадан сазнао, погинуо је на руском фронту још у почетку рата, негде у јулу 1941. године.

Герда, тако се звала моја газдарица, била је благородна жена. Крупна, са једва видљивим пегама, плаве косе и очију. Мало се љуљала у ходу.

Њено имање није било велико, али је било запуштено. Ту је заиста била потребна мушка рука, и то сељачка, навикла на рад. Латим се посла, пошто ми газдарица рече шта је најважније. Испаде да је најважније све: оронула штала, изгладнела стока, запуштен воћњак, коров на њиви...

Стражар који ме остави овој породици, нешто је дуго говорио Герди. Ко зна, можда је упозорава на нешто у вези са мном. Ко зна... А можда је упозорава на нека правила према заробљеницима. Ништа од свега тога не разумем. Знам само десетак немачких речи.

Герда је имала четири краве. Преузмем бригу о њима. Бринем о њиховој исхрани и мужи…

Алн, бринем и о башти и воћњаку. Њен отац, Ервин, ретко излази из куће. Понекад би она изгурала његова инвалидска колица у двориште. Ту је седео највише двадесетак минута, па се повлачио...

Ова жена је у почетку била веома неповерљива према мени. Чини ми се да мотри сваки мој корак. Увек ми је некако за петама, ма куда да кренем. Увек сам помишљао да је то стога што су је стражари упозоравали да буде на опрезу...

У тој кући сам се и хранио. Боље ми је него у логору. Кромпир, углавном, ређе пиринач, још ређе пасуљ, уз парче хлеба, ни мање ни веће него у логору...

У следећем броју:
Ех, чоче, утече Вукашин