SLOBODA - novi broj
cirilica / latinica

Arhiva

=================

Last modified: Sunday, March 30, 2003

Број 1836 - 25. март 2003

ПОСЛЕ УБИСТВА ЂИНЂИЋА

Спровод безнађа

У паучини безнађа, два хица и један убијен човек нажалост, суочили су сваког Србина са питањем - има ли краја безумљу?! Ко је наредио, ко осмислио а ко повукао ороз - и зашто, можемо и имамо право да се надамо да ћемо сазнати једног дана.

Пише: Александра Ајданић

Негде средином седамдесетих година, Београђане и ваљда све Србе, шокирала је вест о човеку који је са пиштољем упао у продавницу музичких инструмената на Теразијама. Пар сати седели смо уз радио апарате пратећи "развој ситуације". Све је било као на филму: стигла је полиција, прилази Теразијама су блокирани, човек је ухваћен, а пиштољ је, како се испоставило - био лажни, један од оних дечијих. Шта је тај човек хтео - никада нисмо сазнали, али све скупа је изгледало нестварно. Било је заиста као на филму, јер тада смо такве сцене виђали и знали само са малих и великих екрана. Тридесетак година касније, Србија изгледа сасвим другачије: оружје, право и убојито, избрисало је све трагове некадашњег спокоја и безбедности; убиства су постала нажалост део политичког и свакодневног фолклора, а људи - глинени голубови.

Неких стотинак метара од поменуте продавнице музичких инструмената, усред једног овогодишњег мартовског поднева , убијен је Зоран Ђинђић. Онако како су последњих година убијени многи други - без упозорења, тихим фаталним мецима. Убијен је као и сви они који су, као и Ђинђић сада, некоме и некима, у одређеном тренутку, засметали.

Није ли српска историја пуна сличних политичких прича? Нажалост јесте, као што је и већина њих завршена на исти начин као и Ђинђићева. Неслагања на високим нивоима решавана су уклањањем неистомишљеника. Када се подвуче она логична црта, остаје само један закључак - ништа нисмо научили. Није додуше ни све тако црно-бело, као што се на први мах човеку учини. Како му се учини када покуша да пронађе неке одговоре.

Убиство Ђинђића није повод или разлог нечега, већ последица. Последица Србије која тавори последњих десетак година у сопственом глибу, и која је допустила да јој тај глиб диктира судбину. Мање је сада важно да ли је и колико Ђинђић био популаран међу народом, којим се све структурама замерио и због чега. Не само да је мање важно, него није уопште важно. Можда из пусте жеље, можда што је заиста све изгледало тако, али чинило ми се да је Србија претходних дана, опраштајући се од Ђинђића, плакала над сопственом судбином. Чини ми се да у оној огромној реци људи која ја корачала за његовим ковчегом, више никоме није било битно које политичке предзнаке и подзнаке носи, с чим се слаже а с чиме не. Као да је Србија самој себи ишла на спровод.

У паучини безнађа, два хица и један убијен човек нажалост, суочили су сваког Србина са питањем - има ли краја безумљу?! Ко је наредио, ко осмислио а ко повукао ороз - и зашто, можемо и имамо право да се надамо да ћемо сазнати једног дана. Многа убиства која су претходила Ђинђићевом, нестанци неких људи, остала су до данас обавијена велом тајне. Нема те "тајне силе" и "тајне руке" која може пустошити и унесрећивати цео један народ, и то толико дуго, истоветно и систематски. Полиција сада навелико хапси, распреда неке чворове. Сада је прилика да се коначно, том деценијском безумљу стане на пут.

То што је разједало Србију последњих година, сада је подведено под заједнички назив - организовани криминал. Али баш зато што је организован, по дефиницији, није ни једноставан ни доступан. И није настао и нарастао сам од себе. То је као паучина у којој нема самог једног паука, и само једне повезујуће нити. Не може се растурити преко ноћи. Али ако је почело, ако је - коначно почело, ако је Србија постала свесна сопственог талога, онда мора да на том путу истраје. Прилика је. И то презрела прилика.

Потребно је много више од воље и снаге да се крене тим путем, али пре свега морају постојати баш та воља и та снага.

Али као што имамо права на наду, имамо права и на бојазан. Недалека и непосредна искуства су нам наметнула ту бојазан. Морају се заборавити они мали, ситни, сопствени интереси, мора се пристати на гутање кнедли и признавање неких кривица и погрешних корака, мора се суочити са сопственим огледалом. Само је безнађе колективно - колективна кривица не постоји. Не сме се, као што је врло могуће да се (опет) догоди, под плаштом истеривања једне (или нечије) правде кршити друга. А томе смо склони, и са тим живимо последњих година више него икада пре. Не сме се сва кривица усмерити у једном правцу, јер није ни зачета само у њему. Ово није време доказивања политичке надмоћи, убирања поена и сврставања у нечије редове. Ово је шанса једино за здраву памет.

Свет нас опет посматра, али свет је сада мање битан. Имао је улогу у свему што је потапало Србију претходних година, али не пресудну, што умемо често да пригрлимо као оправдање. Сада може индиректно да помогне, и ту помоћ би ваљало прихватити. Али све је унутар Србије - и проблем, и решење и могући пораз. Јер ако се сада безумљу и владавини подземља не стане на пут, то ни по којим и ни по чијим критеријумима неће бити пропуштена прилика, већ највећи могући пораз. Ово није и не сме да буде обрачун оних који су тренутно на власти са онима који су против њих.

Нико нема илузија да се може вратити оно - из ове перспективе гледано- тако безбрижно време када је човек са дечијим пиштољем упао у музичку продавницу и постао малтене вест деценије. Не зато што Србија не може да нађе пут у бољу прошлост, него што читав свет више не станује тамо. Али, у име и за залог будућности, Србија мора да поврати достојанство, оно исконско. Али не силом, и не уз помоћ силе и присиле. Ни једно ни друго немају везе са достојанством. Поигравање и злоупотреба силе довели су нас ту где смо, разделили на масу беспомоћних и шачицу свемоћних. Последње од својих хитаца испалили су у Ђинђића. Надајмо се да су, и да ће заиста бити и последњи.