Број 1820 - 25. јули 2002
ВИДОВДАНСКА ПРОСЛАВА СРПСКЕ НАРОДНЕ ОДБРАНЕ У АМЕРИЦИ
Само Света Слога Србина Спасава
Запис са Славе и Видовданске академије Српске народне одбране у Америци, одржане у манастиру Нова Грачаница, 30. јуна ове године
.
Пише: Драган Ћирић
- Више о 61. Конгресу СНО
- Беседа Њ.В.П. Митрополита Амфилохија
- Беседа српског књижевника Антонија Ђурића
- Беседа Славомира Гвозденовића, српског књижевника и представника српског народа у Румунији
Дошао је српски народ да се на косовском извору душевно и духовно окрепи, национално освежи и оснажи. Беше то јуна 30-ог, лета 2002, у манастиру и задужбини расејаног Српства у Америци – Новој Грачаници. Српска народна одбрана у Америци, најстарија национална организација, одаде дужно поштовање и проносећи славу косовским јунацима палим у одбрану темеља свега онога што српски народ носи као своје предање, у деценије и векове уназад и унапред. Одадоше своје молитвено сећање и на све оне који падоше за Крст часни и слободу златну, бранећи заклетву риге Лазара од Крушевца, Косова и Србије. Бранећи своје парче земље и своје саплеменике. Дође и многи народ и гости из завичаја наших далеких и сви заједно увеличаше и прославише завештање српског рода – прославише Бога, претке своје и дадоше себи духовне и националне хране да наставе своје постојање као рода српског, тамо далеко, преко велике воде, са мишљу и жарком жељом да Српство у Отаџбини процвета и уреже се у душе и срца како оних који земље српске воде тако и народа целог.
Ето, тако беше расположење међу бројним Српством које се окупи најпре на Светој архијерејској литургији, а потом и на парастосу Српству палом на олтар Отаџбине, у манастиру Нова Грачаница, на Трећем језеру, у држави Илиноис. Литургији чинодејствују Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски, зетско-брдски и егзарх пећког трона Г. Амфилохије, Преосвећени владика америчко-канадски Новограчаничке митрополије Г. Лонгин, а бројно свештенство саслужује и сви узносе Господу молитву. Хор одговара умилним гласовима, а кад дође време за нафору, запева славујским и од Бога даним гласовима песме косовским пољима и божурима, Богу миломе и роду српскоме. Ко то тако умилно пева, упита се народ. Они који узносе молитву за нас, увек и за свагда.
Свечана сала манастирска била је врло лепо постављена захваљујући вредној браћи и сестрама окупљених око идеала СНО, спремни да помогну своју организацију да пред народ изађе у најлепшем светлу и да свој допринос највећем годишњем догађају – прослављању Крсне Славе Светог великомученика Лазара косовског. Видовданска академија, која прати овај догађај, увек окупи Српство које остаје и заклето је да верно служи свом роду, и у Отаџбини и у Америци. И, заиста, овога пута пуна манастирска сала изгледала је величанствено. Не само да је број присутних одавао потпуну пуноћу, већ је из свих њих исијавала жеља да чују уважене госте са свих страна Српства, жеља да увеличају ову светковину Српске народне одбране, организације која је многе њихове очеве и дедове довела у ову земљу, организације која је у тешким временима знала као кремен-камен постојати и остати верна идеалима њених оснивача ђенерала Боже Јанковића и Михаила Пупина. За СНО у Америци нема веће среће од оваквог расположења, и оваквог саборовања.
Славски колач у част Лазара косовског
Најпре је отпеван славски тропар Светом великомученику Лазару косовском, молитвено је владика Лонгин подигао у висину славски колач и окренуо га заједно са кумом-домаћином овогодишње Славе Дејаном Вуксановићем, председником Месног одбора СНО у Северном Чикагу, председником Српске народне одбране Славком Пановићем и његовом породицом, секретаром Бором Рајићем и другим гостима. Погледавши са тог узвишенијег дела свечане сале на народ, видела се сва снага и лепота тог светог и часног чина обретенија Славе у српском роду. Главе погнуте и молитвене, диже се славски колач у част Светог великомученика Лазара косовског.
По завршеном обреду послужен је изванредно спремљен и богат славски ручак, који је био дело мајсторских руку чланица и чланова Месног одбора СНО у Либертивилу. Сала је била велелепно украшена и сва декорација била је заслуга протинице Марије Стојановић, која је уложила много времена и пажње у то остварење. Такође, протиница Марија је припремила и славски колач и жито, са истом љубављу, на чему јој СНО остаје неизмерно захвална.
Искупили су се на једном месту представници српских организација, свештеници, верни народ, чланови и чланице СНО, пријатељи да би присуствовали једном не само лепом и пријатном догађају, већ и зато што су за ту прилику дошли и специјални и уважени гости Српске народне одбране: Њ.В.П. Митрополит Амфилохије, Њ.П. Епископ Лонгин, српски књижевник Антоније Ђурић, министар вера у савезној влади у Отаџбини др Богољуб Шијаковић, песник и посланик Срба у румунском парламенту Славомир Гвозденовић, ктитор и кум првопрослављене Славе СНО Бранко Тупањац, овогодишњи домаћин Славе Дејан Вуксановић, потпредседник Српског народног савеза и члан Савета дијаспоре Љубиша Миличић, игуманија мати Епраксија из манастира у Карлајлу.
Видовданску прославу отворио је водитељ програма прота Урош Оцокољић, рекавши да “ниједан догађај у историји српског народа није уткан у народну душу као што је Косово, о коме се вековима причало и певало и о коме се и данас говори”. О значају Косова и Метохије и њиховој историјској важности, о духовном и политичком животу Срба кроз историју и данас – то су теме о којима су говорили гости СНО у Америци. Гости су, такође, дошли да нам помогну да, како рече прота, евоцирамо успомене на наше српско Косово, да нас подсете на нашу тешку и трновиту историју, али у исто време, светлу историју, историју пораза и уздигнућа, историју Голгота и Васкрсења.
Из косовске крви, рекао је прота Оцокољић, нису ницали само црвени божури, него и надахнућа. Отуда се појавио и легендарни вожд Карађорђе, отуда је на Равној Гори развијен барјак слободе под вођством Драже Михаиловића, отуда и данас имамо српских народних вођа по слободним српским планинама, рекао је прота Урош Оцокољић завршавајући свој кратки уводни говор.
Пановић: Данас нам је света дужност да будемо на бранику Српства
Он је представио председника Српске народне одбране Славка Б. Пановића, који је претходног дана, по десети пут, изабран на тај највиши и најодговорнији положај и коме интереси СНО стоје изнад личних интереса, а Српство и Светосавље изнад свих других интереса, рекао је прота Оцокољић, и наставио да његов живот и рад у СНО представљају сталну ревност и непоколебљиво стајање на бранику Српства и српских националних интереса.
Председник СНО Пановић је најпре свима честитао Славу и подсетио да је Српска народна одбрана ушла у историју српског народа са скоро 90 година свог постојања и која је за тај свој рад одликована од Српске православне цркве Орденом Светог Саве Првога степена, подсећајући на све оне који су многе деценије узидали у темеље ове славне организације. “Данас, можда више него икада”, рекао је председник СНО, “треба да нам је света дужност да и даље будемо на бранику Српства. Посебно данас, када нам отаџбина прелази из мрака комунизма у светлост, ми, Срби из расејања морамо да будемо на помоћи нашој браћи и сестрама у Отаџбини”, нагласио је Славко Пановић, захваљујући свим гостима.
За ову свечану прилику, домаћин у храму Пресвете Богородице “Новој Грачаници” епископ Г. Лонгин, духовни отац и саветник СНО, а од скора и администратор Западно-америчке епархије СПЦ, изразио је своје велико задовољство што се ове прославе СНО одржавају под окриљем прелепог манастира Нова Грачаница, који важи као место српског збора и договора. “Да останемо и даље на Светосавском путу, да наше сутра буде боље него наше невесело данас, да будемо сложни и Богу вјерни и одани”, завршио је свој поздрав Преосвећени владика Лонгин.
Митрополит Амфилохије: Косово је најскупља реч и наша најдубља рана
Митрополит црногорско-приморски, зетско-брдски и скендеријски и егзарх пећког трона Г. Амфилохије, био је, сада је и биће увек драги гост Српске народне одбране и Срба Америке. Он данас стоји на челу српских духовника који воде брод СПЦ правим путем. У Митрополији црногорско-приморској, као и на Косову и много другде, страда српски православни народ од туђинаца и од својих због своје националне и верске припадности. Пут којим православни митрополит Амфилохије иде је пут правде и истине, пут на коме он зближава раздвојене, спаја растурене, мири завађене, подиже клонуле, храни нас надом у боље сутра и упућује нас на једини пут којим ми као народ можемо и треба да ходимо – путем светосавским, путем Христовим.
Данашње бреме српског расејања
Његово Високопреосвештенство Митрополит Амфилохије је у свом говору рекао да је Косово је најскупља реч и наша најдубља рана, рана која крвари непрекидно, данас можда више него икада. У 14. веку је било наде за Косово и она се није гасила, кроз историју је било и тренутака када се та нада оваплотила, али данас је стање страшно. Требаће много времена да добијемо јединство духа и душе, како бисмо могли да се упишемо у народ који припада Видовдану. Морамо се поново задојити једним духом, једним светим семеном, које је посејано на нашим огњиштима, а налази се свуда где се и ми налазимо...
Високопреосвећени Митрополит Амфилохије посебно је нагласио бреме које данас носи српско расејање: не само да се очекује да и даље и још боље ради овде у Америци на очувању свега онога што нас чини Србима, него се од српског расејања данас очекује много више да учини за своје саплеменике у отаџбини. Митрополит је позвао сав српски народ да се уједини у Светој Слози, налазећи да само у таквом стању духа и душе има спасења за наш народ.
Министар вера у савезној отаџбинској влади др Богољуб Шијаковић изразио је своје поштовање највиђенијима међу нама, онима којима у овој земљи овде воде нашу цркву и наш народ, и у знак пажње уручио им по један скроман и симболичан дарак, а који, према његовим речима, припада свима нама – “јер оно што наши прваци носе на себи, то и сви ми носимо на себи”.
Др Шијаковић је рекао да “Српска народна одбрана сведочи о томе шта значи волети свој народ. Ако се присетимо славног оснивача Михаила Пупина, великог научника и светског човека и, уз то, великог Србина, било је то у тренутку када се она морала основати”.
Министар Шијаковић је своју беседу о Видовдану закључио овако: “Сваки наш дан кад је Свети кнез Лазар са нама јесте наш Видовдан. Тог дана добро видимо, а дан када не мислимо на Лазара и Косово – није Видовдан, и зато обневидимо. Народно предање каже да све реке на Косову, уочи Видовдана, потекну црвено од крви косовских мученика. У ово наше доба, то се не дешава само уочи Видовдана него је то свакога дана. Свакога дана тамо црвене реке тамо теку. Да ли ми о томе мислимо? Ако смо одани Видовдану и цару Лазару, Светоме Сави, Господу нашем, онда Видовдан треба да буде сваки наш дан – све дотле док га сви заједно достојно не прославимо поново на Косову Пољу!” – рекао је др Шијаковић.
Посебна част за све присутне била је да чују и Србина из Румуније, српског књижевника и посланика у румунском парламенту, члан Савета дијаспоре савезне владе – Славомира Гвозденовића.
Братски поздрав 30.000 Срба у Румунији
Он је пренео поздраве српског народа у Румунији својој браћи и сестрама у Америци, спајајући, бар овако, српско расејање: “Долазим из Темишвара, још увек и српског, и доносим велики братски поздрав 30.000 Срба колико нас је још остало у Румунији". Наравно, потребно је поменути да су Срби у Румунији прави изузетак: једина су српска заједница у свету која има само једну организацију – Савез Срба у Румунији! Говорећи о косовском наслеђу, он је рекао: “У сваком зрну малтера, у сваку молитвену сузу са наших крстова, свако слово или крет кичице урезано је једно име: Косово. То је крштеница којом се (по)казујемо свету и којом опомињемо најчешће заборавну матицу".
Гвозденовић је уручио књиге и часописе на српском језику штампане у Румунији, Српској народној одбрани, а г. Бранку Тупањцу, због испуњења великог дела повратка Јована Дучића у родно Требиње, дар књигу Дучићевих Изабраних песама, такође штампаних у Румунији. Даровани г. Тупањац је узвратио г. Гвозденовићу златником са ликом Јована Дучића и Херцеговачке Грачанице, чији је он ктитор.
Главни говорник на Видовданској академији био је књижевник, родољуб, човек кога због разних неправди све ране нашег рода боле: г. Антоније Ђурић. Он је, не само својим говором и својом писаном речју, већ целим својим бићем и животом сведочио српску истину и раскринкавао све оне који Српству не желе добро и који још и данас држе положаје које не заслужују, не дајући могућности српским родољубима да дођу до изражаја. Дугогодишње тамновање Антонија Ђурића и чврсти и непоколебљиви антикомунистички став дају му данас право да о томе слободно говори и буде један од судија комунистичким џелатима, рекао је прота Урош Оцокољић представљајући књижевника Ђурића, који се потом обратио овом великом скупу Срба у Америци, најпре се захваљујући српским мајкама које су у туђини одњихале своју децу у српском језику и Православљу. Он се захвалио и српској омладини, надајући се да ће они понети оне српске заставе које су носили њихови очеви и дедови, сви јунаци под командом ђенерала Драже Михаиловића.
Он је рекао да је и он “сам, као и ви, запањен толиким бројем старих комуниста у свим структурама нове власти, нарочито у дипломатији; изненађен сам равнодушношћу оног националног и демократски оријентисаног дела нове власти према онима који су унаказили лепо и племенито лице српског народа и извели нас на светску позорницу као омражене и оптужене.
А честити српски народ, који је све своје моралне вредности давно уградио у морални кодекс човечанства, у свеопште вредности слободе и демократије, највећа је жртва комунистичке тираније и неразумевања светских моћника његове трагичне судбине. Ту Србију наших очева и дедова волео је свет. Они су задужили свет својом јуначком борбом у одбрани слободе, а потомке својом невиђеном патњом”.
И данас, рекао је Ђурић, то неизоставно мора да се каже – у Србији претежно владају комунисти, али се не зову више тако – уместо петокраке носе неке друге значке и покушавају да прикрију своје срамне трагове секретара партијских организација и комитета.
Антоније Ђурић је на крају свог говора упутио једну врло важну поруку не само окупљенима на Видовданској академији СНО, већ и целокупном Српству у расејању и Отаџбини: “Прикупимо се, саберимо се, уразумимо се. Последњи је час не за самосталну Србију него за слободно и самостално Српство! Прогнајмо тмину из домова српских! Вратимо сунце Србији. Вратимо Србији морални лик наших предака да би нас поштовао и волео свет. Нека и наша уста заћуте и нека проговоре наша дела!”
Надамо се да су гости отишли својим домовима надахнути несаломљивом вером наших предака, надахнути снагом да све одржимо и да све издржимо до правог и истинског васкрса српског народа. Нека је хвала и слава косовским витезовима, од оног првог Косова до овог данашњег!