David Binder na Vidovdanskoj akademiji u Cikagu

Први пут сам сазнао за постојање једног народа по имену Срби далеке 1942 године, и то баш овде у Илиноју. Имао сам 11 година и већ сам био жарко заинтересован за ток Другог светског рата. Мој отац је био спољнополитички уредник листа Чикаго дејли њуз и сва његова делатност је била усмерена на извештавање о рату и анализу збивања са тим у вези.

Мој брат је већ био у ваздухопловству, а моја сестра је недуго потом приступила ратној морнарици. Једног дана у бакалници на ћошку купио сам свешчицу ратних стрипова. Главна тема били су четници Драже Михаиловића, њихова храброст у борби против Немаца у Србији, њихова пожртвованост у борби против боље наоружаних непријатеља.

Био сам фасциниран ликом пуковника Михаиловића, са брадом и наочарима, и тим народом усред окупиране Европе који се усудио да дигне главу и да се први супротстави Хитлеровој ратној машини - не у Француској, нити у Пољској, нити у Чехословачкој, или Скандинавији, већ у Југославији, на Балкану. Разговарао сам са оцем о тим храбрим Србима. Касније током рата читао сам о Титу и партизанима, али су Дражини Срби остали неизбрисиво урезани у моје сећање.

Једног дана пре десетак година посетио сам свог најстаријег пријатеља у Југославији, Александра Ненадовића, Србина из Трбушана који је отишао у партизане са 14 година. Касније је постао уредник Политике док је она још била лист од неког угледа, али је постао жртва гнусне чистке коју је Тито спровео над либералима у Србији, Хрватској и Словенији почетком 70-тих година. Југославија је још била једна целина, али је показивала непогрешиве знаке распадања. Саша Ненадовић ми је рекао: У Југославији можеш да урадиш много тога против Срба, али на Балкану не можеш ништа без њих. Тај афоризам ми се учинио истинитим тада, и још увек ми звучи тачним, због тога колико има Срба, због тога ко су, шта су и где су.

Недуго потом опет сам се обрео у Београду и закуцао на врата једног стана у Палмотићевој 8. Милован Ђилас ме је увео у свој дом. Он је тада још важио за начувенијег Црногорца, али је тада почео да говори и пише да су Црногорци заправо Срби. Он се састао са Добрицом Ћосићем и Матијом Бећковићем, као што су чинили сваке суботе, ради разговора о политици. Тек сам сео када су Бећковић и Ћосић почели да ме нападају: Зашто ви Американци не саопштите свету како су Срби прогањани, од Албанаца и од Хрвата. Нађох се у чуду у први мах, али сам после краћег размишљања одговорио: Слушајте, људи, већ 40 година нам понављате да сте Југословени. На то смо се навикли. Сада одједном велите нам да сте Срби. То је конфузно, за Американце и за друге.

Са друге стране собе Ђилас се смешио Бећковићу и Ћосићу. Бајндер је у праву, рекао им је. Ово помињем само зато што мислим да и десет година после нестанка Југославије Американци још нису начисто ко су и шта су Срби. Мислим да та конфузија има своје дубоке историјске корене. Ако се вратимо у 1883, све је било релативно једноставно. Америка и Краљевина Србија су потписале трговински уговор и тиме су САД први пут успоставиле дипломатске односе са неком балканском земљом. Те две земље биле су потом савезнице у Првом светском рату и председник Вилсон је често изражавао дивљење према Србима. Међутим, ту долазимо до једне замке. У име самоопредељења Вилсон је обећао стварање нечега званог Југославија, са храбрим Србима као предводницима њеног уједињења, оличеног у њиховом краљу.

За Србе и за друге Јужне Словене, ова творевина је одмах постала и благослов и проклетство. Исти се проблем наставио и са другом Југославијом, комунистичком, под Титом, полу-Хрватом, полу-Словенцем. Он је још пре Другог светског рата закључио да Југославија може бити поново успостављена само на бази ослабљене и смањене Србије. Међутим, он је радио веома лукаво, ликвидирајући Дражу и четнике, одвајајући Косово-Метохију и Војводину, проглашавајући их за аутономне покрајине с једне стране, а с друге постављајући многе Србе на положаје у војсци и апарату безбедности. Потенцијална опасност са те стране уклоњена је 1966 са смењивањем Александра Ранковића.

Тито је потом додатно ослабио Србе проглашавајући Муслимане за посебну нацију, конститутивни народ у Босни, по Уставу из 1974. Као да све то није било довољно, Тито је дао широку аутономију косовским Албанцима на пољу управе, полиције, образовања. После Титове смрти Србија је остала у рукама вођства дубоко корумпираног и безнадежно ропски верног комунистичком систему који је умирао од сопствене неспособности. Србији је остало у наслеђе и безнадељно косовско клупко.

Није чудо што су Срби, укључујући Ћосића и Бећковића, били збуњени и очајни. Поднели су веће жртве него ма који други народ за прву и за другу Југославију а сада је све око њих почело да се распада. Били су унезверени. Није чудо да су насели Слободану Милошевићу, који је када сам га први пут запазио 1987 године, сањао да постане нови Тито, српски Тито. Шта је тада био? Ситни балкански деспот са великим претензијама. А шта је он данас? Ситни балкански деспот са само једном преосталом претензијом: да остане на власти. Немојмо заборавити да, иако је он имао у рукама моћни апарат умируће комунистичке партије, полиције, као и монопол штампе, да су многи Срби гласали за Милошевића. Под његовим окриљем неки Срби су починили извесна злодела, прво у Хрватској, потом у Босни и на Косову - премда нису били усамљени у таквим поступцима. Нити је Милошевић био једини деспот: имао је своје пандане у Загребу и Сарајеву, али са једном судбоносном разликом: Србија је била релативно велика, а остали релативно мали.

У једном од перверзних балканских обрта Милошевић је убрзо успоставио однос обострано корисне симбиозе са осталим ситним деспотима, прво са Словенцем Кучаном а потом са Хрватом Туђманом, и на крају са босанским Муслиманом Изетбеговићем. Њихова супарништва су их јачала на њиховим домаћим теренима. Додајте вође косовских Албанаца и македонског Киру Глигорова листи партнера ако желите, па чак и Мила Ђукановића. Уосталом, однос обострано корисне симбиозе постоји и између Милошевића и дела српске опозиције на домаћој београдској сцени: рецимо, Вук Драшковић, који је био привремени коалициони партнер током прошлогодишњег бомбардовања.

На светској сцени мислим да је Милошевић успоставио однос симбиозе са владом САД, прво под Бушом а потом под Клинтоном. САД никада нису рачунале ни са једним другим српским лидером осим Милошевића од како је он крајем 80-тих дошао на власт и Америка никада није пружила озбиљну подршку ниједном његовом политичком супарнику у Србији. Амерички лидери изражавају своје гнушање њиме, или кажу да га презиру, упоређују га са Хитлером (а Србе са нацистима), а на крају су га оптужили за ратне злочине, што је у контексту политизованог хашког трибунала који контролише Америка исто као да је већ проглашен кривим. С друге стране са њим су преговарали у вези са Вансовим планом за примирје у Хрватској 1992, потом у вези Ванс-Овеновог плана у Босни, а он им је био кључ за дејтонски споразум 1995 и за споразум о Косову 1999 и то пошто је хашка оптужница пуштена у јавност.

У ретроспективи сматрам, ма колико то звучало гротескно, да су Милошевић и Милошевићева Србија спасли НАТО. Без њега и његове Србије НАТО не би имао основа за даље постојање. А без НАТО савеза САД не би имале основа за останак у Европи и да доминирају Европском унијом и на не-војном плану. Без њега НАТО не би имао изговор за опстанак и чак даље ширење, уз доминацију Америке над тим новим земљама-чланицама. То је био примарни разлог за проглашавање Срба кривцима за сва зла последње деценије прошлог века.

Данас је Американцима и не само њима изговор за даље постојање НАТО у самом опстанку Милошевића и омрзнутих Срба Младића и Караџића, још невезаних западним ланцима. Ричард Холбрук је ово изјавио у Савету безбедности Уједињених Нација 20 јуна. Укратко, можемо рећи да су Србија и Срби жртвовани на олтару НАТО. Међутим, да се вратимо на симбиозу: на свој начин САД и НАТО су Милошевићеви таоци, баш као што су Срби у Србији и Срби у Дијаспори његови таоци.

Клинтонова администрација се преварила када је мислила марта 1999 да ће масивно бомбардовање са велике висине покорити Србе, који су већ били у дубокој беди после осам година санкција. Још више су се преварили ако су мислили да ће тиме наудити Милошевићу. Напротив, то му је продужило век. Он је већ наџивео генерала Везлија Кларка. Међутим, и Милошевић се преварио. Он није схватио да је разлог за бомбардовање био Клинтонов нарушени кредибилитет, после скандала са Моником. Наравно, Милошевић је био притеран у ћошак, али имајући у виду снагу Америке, Клинтон је марта 1999 био у још већем шкрипцу.

Зашто мислити о Србима? Или о ма коме другом међу Јужним Словенима? На крају крајева, Балкан никада није био нарочито важан по националне интересе Америке. Међутим, необична еволуција колапса и распада Југославије и све већа умешаност САД преко НАТО у садашњости и будућности далеких босанских Муслимана и косовских Албанаца ствара нови свет виртуалне стварности у коме влада, рекао бих, виртуална битност Србије као земље коју волимо да мрзимо, за сада, и коју не можемо да разумемо јер не желимо ни да покушамо да је разумемо.

Упркос отворености свога срца, Срби нису лако разумљиви. Имају мало познато писмо и тежак језик, а ако смем да пријатељски приметим, склони су дубоким поделама, како у Србији тако и у Дијаспори. Ни нас Американце, такође отворене људе није лако разумети. А тек српске Американце? Немогуће!

Али Клинтон ће ускоро отићи, а такође и Милошевић, пре или касније. Оинда више нећемо имати виртуалну Србију, већ стварну Србију, Србију која није само створила велика уметничка дела, музику, књижевност, науку, већ која је била бакља за друге изузетне Јужне Словене који су се са њом поистиветили: Иво Андрић, Меша Селимовић, Емир Кустурица, Горан Бреговић и други. Вук Караџић, чија је збирка српске епске поезије оставила тако дубок утисак на Гетеа и браћу Грим, наводно је рекао Говори српски да те цео свет разуме. У једном вишем смислу, али уз скромност и смерност, ово остаје часна дужност за све Србе.

	Sloboda Broj 1773 - Vol. XLIX - 10. juli 2000.
	ДЕЈВИД БАЈНДЕР Неколико мисли о Србима О Србима размишљам већ скоро шест деценија - не баш сваки дан, али све чешће током протеклих тридесет година. Превод излагања на видовданској прослави СНО у Чикагу, 25 јуна 2000 > English version
	О Србима размишљам већ скоро шест деценија - не баш сваки дан, али све чешће током протеклих тридесет година. Први пут сам сазнао за постојање једног народа по имену Срби далеке 1942 године, и то баш овде у Илиноју. Имао сам 11 година и већ сам био жарко заинтересован за ток Другог светског рата. Мој отац је био спољнополитички уредник листа Чикаго дејли њуз и сва његова делатност је била усмерена на извештавање о рату и анализу збивања са тим у вези. Мој брат је већ био у ваздухопловству, а моја сестра је недуго потом приступила ратној морнарици. Једног дана у бакалници на ћошку купио сам свешчицу ратних стрипова. Главна тема били су четници Драже Михаиловића, њихова храброст у борби против Немаца у Србији, њихова пожртвованост у борби против боље наоружаних непријатеља. Био сам фасциниран ликом пуковника Михаиловића, са брадом и наочарима, и тим народом усред окупиране Европе који се усудио да дигне главу и да се први супротстави Хитлеровој ратној машини - не у Француској, нити у Пољској, нити у Чехословачкој, или Скандинавији, већ у Југославији, на Балкану. Разговарао сам са оцем о тим храбрим Србима. Касније током рата читао сам о Титу и партизанима, али су Дражини Срби остали неизбрисиво урезани у моје сећање. Једног дана пре десетак година посетио сам свог најстаријег пријатеља у Југославији, Александра Ненадовића, Србина из Трбушана који је отишао у партизане са 14 година. Касније је постао уредник Политике док је она још била лист од неког угледа, али је постао жртва гнусне чистке коју је Тито спровео над либералима у Србији, Хрватској и Словенији почетком 70-тих година. Југославија је још била једна целина, али је показивала непогрешиве знаке распадања. Саша Ненадовић ми је рекао: У Југославији можеш да урадиш много тога против Срба, али на Балкану не можеш ништа без њих. Тај афоризам ми се учинио истинитим тада, и још увек ми звучи тачним, због тога колико има Срба, због тога ко су, шта су и где су. Недуго потом опет сам се обрео у Београду и закуцао на врата једног стана у Палмотићевој 8. Милован Ђилас ме је увео у свој дом. Он је тада још важио за начувенијег Црногорца, али је тада почео да говори и пише да су Црногорци заправо Срби. Он се састао са Добрицом Ћосићем и Матијом Бећковићем, као што су чинили сваке суботе, ради разговора о политици. Тек сам сео када су Бећковић и Ћосић почели да ме нападају: Зашто ви Американци не саопштите свету како су Срби прогањани, од Албанаца и од Хрвата. Нађох се у чуду у први мах, али сам после краћег размишљања одговорио: Слушајте, људи, већ 40 година нам понављате да сте Југословени. На то смо се навикли. Сада одједном велите нам да сте Срби. То је конфузно, за Американце и за друге. Са друге стране собе Ђилас се смешио Бећковићу и Ћосићу. Бајндер је у праву, рекао им је. Ово помињем само зато што мислим да и десет година после нестанка Југославије Американци још нису начисто ко су и шта су Срби. Мислим да та конфузија има своје дубоке историјске корене. Ако се вратимо у 1883, све је било релативно једноставно. Америка и Краљевина Србија су потписале трговински уговор и тиме су САД први пут успоставиле дипломатске односе са неком балканском земљом. Те две земље биле су потом савезнице у Првом светском рату и председник Вилсон је често изражавао дивљење према Србима. Међутим, ту долазимо до једне замке. У име самоопредељења Вилсон је обећао стварање нечега званог Југославија, са храбрим Србима као предводницима њеног уједињења, оличеног у њиховом краљу. За Србе и за друге Јужне Словене, ова творевина је одмах постала и благослов и проклетство. Исти се проблем наставио и са другом Југославијом, комунистичком, под Титом, полу-Хрватом, полу-Словенцем. Он је још пре Другог светског рата закључио да Југославија може бити поново успостављена само на бази ослабљене и смањене Србије. Међутим, он је радио веома лукаво, ликвидирајући Дражу и четнике, одвајајући Косово-Метохију и Војводину, проглашавајући их за аутономне покрајине с једне стране, а с друге постављајући многе Србе на положаје у војсци и апарату безбедности. Потенцијална опасност са те стране уклоњена је 1966 са смењивањем Александра Ранковића. Тито је потом додатно ослабио Србе проглашавајући Муслимане за посебну нацију, конститутивни народ у Босни, по Уставу из 1974. Као да све то није било довољно, Тито је дао широку аутономију косовским Албанцима на пољу управе, полиције, образовања. После Титове смрти Србија је остала у рукама вођства дубоко корумпираног и безнадежно ропски верног комунистичком систему који је умирао од сопствене неспособности. Србији је остало у наслеђе и безнадељно косовско клупко. Није чудо што су Срби, укључујући Ћосића и Бећковића, били збуњени и очајни. Поднели су веће жртве него ма који други народ за прву и за другу Југославију а сада је све око њих почело да се распада. Били су унезверени. Није чудо да су насели Слободану Милошевићу, који је када сам га први пут запазио 1987 године, сањао да постане нови Тито, српски Тито. Шта је тада био? Ситни балкански деспот са великим претензијама. А шта је он данас? Ситни балкански деспот са само једном преосталом претензијом: да остане на власти. Немојмо заборавити да, иако је он имао у рукама моћни апарат умируће комунистичке партије, полиције, као и монопол штампе, да су многи Срби гласали за Милошевића. Под његовим окриљем неки Срби су починили извесна злодела, прво у Хрватској, потом у Босни и на Косову - премда нису били усамљени у таквим поступцима. Нити је Милошевић био једини деспот: имао је своје пандане у Загребу и Сарајеву, али са једном судбоносном разликом: Србија је била релативно велика, а остали релативно мали. У једном од перверзних балканских обрта Милошевић је убрзо успоставио однос обострано корисне симбиозе са осталим ситним деспотима, прво са Словенцем Кучаном а потом са Хрватом Туђманом, и на крају са босанским Муслиманом Изетбеговићем. Њихова супарништва су их јачала на њиховим домаћим теренима. Додајте вође косовских Албанаца и македонског Киру Глигорова листи партнера ако желите, па чак и Мила Ђукановића. Уосталом, однос обострано корисне симбиозе постоји и између Милошевића и дела српске опозиције на домаћој београдској сцени: рецимо, Вук Драшковић, који је био привремени коалициони партнер током прошлогодишњег бомбардовања. На светској сцени мислим да је Милошевић успоставио однос симбиозе са владом САД, прво под Бушом а потом под Клинтоном. САД никада нису рачунале ни са једним другим српским лидером осим Милошевића од како је он крајем 80-тих дошао на власт и Америка никада није пружила озбиљну подршку ниједном његовом политичком супарнику у Србији. Амерички лидери изражавају своје гнушање њиме, или кажу да га презиру, упоређују га са Хитлером (а Србе са нацистима), а на крају су га оптужили за ратне злочине, што је у контексту политизованог хашког трибунала који контролише Америка исто као да је већ проглашен кривим. С друге стране са њим су преговарали у вези са Вансовим планом за примирје у Хрватској 1992, потом у вези Ванс-Овеновог плана у Босни, а он им је био кључ за дејтонски споразум 1995 и за споразум о Косову 1999 и то пошто је хашка оптужница пуштена у јавност. У ретроспективи сматрам, ма колико то звучало гротескно, да су Милошевић и Милошевићева Србија спасли НАТО. Без њега и његове Србије НАТО не би имао основа за даље постојање. А без НАТО савеза САД не би имале основа за останак у Европи и да доминирају Европском унијом и на не-војном плану. Без њега НАТО не би имао изговор за опстанак и чак даље ширење, уз доминацију Америке над тим новим земљама-чланицама. То је био примарни разлог за проглашавање Срба кривцима за сва зла последње деценије прошлог века. Данас је Американцима и не само њима изговор за даље постојање НАТО у самом опстанку Милошевића и омрзнутих Срба Младића и Караџића, још невезаних западним ланцима. Ричард Холбрук је ово изјавио у Савету безбедности Уједињених Нација 20 јуна. Укратко, можемо рећи да су Србија и Срби жртвовани на олтару НАТО. Међутим, да се вратимо на симбиозу: на свој начин САД и НАТО су Милошевићеви таоци, баш као што су Срби у Србији и Срби у Дијаспори његови таоци. Клинтонова администрација се преварила када је мислила марта 1999 да ће масивно бомбардовање са велике висине покорити Србе, који су већ били у дубокој беди после осам година санкција. Још више су се преварили ако су мислили да ће тиме наудити Милошевићу. Напротив, то му је продужило век. Он је већ наџивео генерала Везлија Кларка. Међутим, и Милошевић се преварио. Он није схватио да је разлог за бомбардовање био Клинтонов нарушени кредибилитет, после скандала са Моником. Наравно, Милошевић је био притеран у ћошак, али имајући у виду снагу Америке, Клинтон је марта 1999 био у још већем шкрипцу. Зашто мислити о Србима? Или о ма коме другом међу Јужним Словенима? На крају крајева, Балкан никада није био нарочито важан по националне интересе Америке. Међутим, необична еволуција колапса и распада Југославије и све већа умешаност САД преко НАТО у садашњости и будућности далеких босанских Муслимана и косовских Албанаца ствара нови свет виртуалне стварности у коме влада, рекао бих, виртуална битност Србије као земље коју волимо да мрзимо, за сада, и коју не можемо да разумемо јер не желимо ни да покушамо да је разумемо. Упркос отворености свога срца, Срби нису лако разумљиви. Имају мало познато писмо и тежак језик, а ако смем да пријатељски приметим, склони су дубоким поделама, како у Србији тако и у Дијаспори. Ни нас Американце, такође отворене људе није лако разумети. А тек српске Американце? Немогуће! Али Клинтон ће ускоро отићи, а такође и Милошевић, пре или касније. Оинда више нећемо имати виртуалну Србију, већ стварну Србију, Србију која није само створила велика уметничка дела, музику, књижевност, науку, већ која је била бакља за друге изузетне Јужне Словене који су се са њом поистиветили: Иво Андрић, Меша Селимовић, Емир Кустурица, Горан Бреговић и други. Вук Караџић, чија је збирка српске епске поезије оставила тако дубок утисак на Гетеа и браћу Грим, наводно је рекао Говори српски да те цео свет разуме. У једном вишем смислу, али уз скромност и смерност, ово остаје часна дужност за све Србе.	Featured Links Orthodox Church in Kosovo and Metohija Official web site of Raska and Prizren Orthodox Diocese The Mountain Wreath By Petar II Petrovic Njegos

Home \| About Us \| Contact Us \| Sloboda \| History \| Gallery News \| Actions \| Liberty \| Features \| Archive Back to SND Homepage ©1999-2000 Serbian National Defense Council of America - contact: editor@snd-us.com